Drama ljudske neostvarenosti

Sedam decenija Jugoslovenskog dramskog i premijera Čehovljeve drame

Za novo izvođenje komada Ujka Vanja reditelj Egon Savin, koji ovom premijerom obeležava 40 godina svog umetničkog delanja, znatno je skratio tekst i vreme događanja pomerio u šezdesete godine prošlog veka

Svoj jubilej Jugoslovensko dramsko pozorište nastavlja da obeležava izvođenjem Čehovljeve drame Ujka Vanja, koja je u tom teatru, u režiji Bojana Stupice, izvedena pre sedam decenija, 6. aprila 1948, kao druga premijera. Za novo izvođenje reditelj Egon Savin, koji ovom premijerom obeležava 40 godina svog umetničkog delanja, znatno je skratio tekst i vreme događanja pomerio u šezdesete godine prošlog veka.
Podsetimo se ukratko radnje: Ujka Vanja i njegova vredna, tiha i skromna nećaka Sonja čitav život su mukotrpno radili i održavali seosko imanje što je omogućilo lagodan život Sonjinom ocu, profesoru Serebrjakovu i njegovoj novoj, mladoj ženi Jeleni Andrejevnoj. Njihov dolazak na imanje u nameri da se ono proda donekle će promeniti odnose u ustaljenom načinu života domaćina. Vanja će doći do saznanja kako je njihov dotadašnji idol, „poznati naučnik“ Serebrjakov u stvari netalentovana i lažna veličina na koju su besmisleno potrošili svoje živote. Taj Vanjin okasneli bunt pratiće njegova zakasnela „ljubav života“ prema profesorovoj ženi u koju se zaljubio i njegov najbolji prijatelj, lekar Astrov, potajna Sonjina simpatija… Dramska radnja zapravo se zbiva na unutarnjoj ravni: likovi menjaju svoj odnos prema životu, gubeći nadu i nadahnuće. Likovi se u Ujka Vanji hrabro obračunavaju sa svojim iluzijama, ali ipak ostaju gubitnici. Celokupna energija dramskih sukoba utrošena je na sticanje svesti o vlastitoj nemoći. Taj paradoks stvara efekat utehe i komike i potvrđuje utisak ironično-melanholičnoga tona kao konstante Čehovljevih drama.

[restrict] Poetiku saopštavanja značajnih misli o životnim istinama i ispoljavanja dominantnih emocija u samo naizgled slučajnim iskazima aktera, u pauzama i nedovršenim rečenicama, Čehov će majstorski razviti do savršenstva najpre u drami Galeb (1896) i potom u „scenama iz života na selu“, tj. Ujka Vanji (1897). U njegovim dramama prikazuje se nemogućnost ljudske komunikacije i razumevanja tako što dramski dijalozi postaju svojevrsni dramski monolozi u kojima akteri više slede tok vlastitih misli i ideja, osećanja i asocijacija nego što odgovaraju drugima, eliptične rečenice smenjuju se s povremenim izlivima emocionalno obojenih iskaza, a ćutnja i nedorečenost neprestano su prisutni u razgovorima. U pitanju su drame čežnje za onim što je izgubljeno ili propušteno, kao i za onim što se zapravo ne može ostvariti. Potreba junaka za korenitim promenama uvek ostaje nezadovoljena zbog nesrazmere između vizija lepšeg i smislenijeg života i hronične neaktivnosti i emocionalne preopterećenosti, te ako do promene i dođe, nastaće još tragičnija situacija.
Čehov u svojim dramama obično izbegava klasičnu teatralnost i velike scene, što je išlo dotle da su se određeni ključni događaji ili preokreti mogli dešavati i izvan pozornice, kao što će se desiti i u ovoj predstavi. Dramatičnost zbivanja i scenska efektnost zamišljeni su osvetljavanjem emocionalnosti i intime, značenjski nabijenih pojedinosti svakodnevnog života, dubokim preživljavanjem i temeljnim promišljanjem. Uprkos prividnoj oskudnosti radnje i očiglednoj nedorečenosti, u drami Ujka Vanja doći će do promena u odnosima među likovima i tokovima njihovih života, koje je prvi reditelj Čehovljevih drama Stanislavski s pravom nazvao „podvodnim šokom“.
Reditelj Egon Savin, koji ujedno potpisuje i adaptaciju, izjavio je u jednom razgovoru objavljenom u Večernjim novostima: „Čehov je svakako najteži ispit u teatru. Pored toga što je literarni velikan, neobično je značajan za istoriju pozorišta, jer njegova literatura zahteva novu, drugačiju rediteljsku praksu, Tako je nastao i sistem Stanislavskog (Sistem glume) i udareni su temelji nove režije. Čehov je zapravo tvorac psihološkog realizma u pozorištu.“
Treba ukazati da je Savin svoj rediteljski postupak prilikom postavljanja Ujka Vanje sazdao na tekovinama postdramskog teatra i kad je reč o odnosu prema tekstu, i kada je reč o scenografiji, koja se donekle zasniva na minimalizmu. Ako se u principu ne možemo složiti sa tolikim skraćenjem teksta, prebacivanje događanja radnje u prošli vek shvatamo prvenstveno kao praktično olakšavanje u smislu izbegavanja potrebe ambijentacije, odnosno predstavljanja ruskog 19. veka, te ga možemo donekle razumeti budući da živimo u 21. veku u kojem se otvaraju prostori sveobuhvatni, skoro neograničnih širina kada je u pitanju scenski izraz. Treba se podsetiti reči velikog francuskog reditelja i glumca Žan-Luja Baroa: „Kada postavljam delo nekog klasika – želim da pokušam da razumem šta ima u tom klasiku sa senzacijom savremenog.“ Svakako, postavljajući Čehova, Egon Savin pokušao je da ukaže koliko se istrzane, nedovršene i do kraja neiskazane misli i želje Čehovljevih junaka u drami Ujka Vanja dodiruju sa našom savremenošću danas i ovde. Mišljenja smo da je u tom pokušaju potpuno uspeo.
Glumci su se potrudili da ožive likove drame što ubedljivije. Učinilo nam se da je najviše u duhu čehovljevskog teatra bila Milica Gojković kao Sofija Aleksandrovna, uspevši da u svemu bude odmerena, ali i da katkad ispolji ne samo stavom i mimikom nego i govoreći ono što misli ili šta očekuje da će se dogoditi. Branislav Lečić u naslovnoj ulozi plenio je iskrenošću svoga nastupa: umeo je da bude sugestivan i razumljiv i kada ćuti, kao i uverljiv kada plače. Bogdan Diklić kao Serebrjakov plastično je oživljavao lik netalentovanog naučnika koji pošto-poto želi da mu se autoritet nijednog trenutka ne dovede u pitanje, Marija Vicković kao Jelena Andrejevna bila je odlična u svemu onome što je trebalo da bude: šarmantna i zavodljiva, ali i nadmena lepotica, koja mora uspeti u nameri da se proda imanje. Nenad Jezdić kao seoski lekar Astrov umeo je da ispolji kako je svestan da nikada ne može isplivati iz provincijskog mora u kojem se utopio. Dubravko Jovanović kao Telegin i Aleksandra Nikolić kao Marina svojim pojavljivanjima uspešno su podsećali gledaoce da posmatraju scene iz seoskog života. Kostimografija Jelene Stokuće neujednačena kada je reč o odevanju Ujka Vanje, na mestu kada se radi o eleganciji Jelene Andrejevne, dok je isuviše skromna, skoro iskušenička kada je reč o Sonji. Reditelj je zamislio scenografiju kao prazan prostor koji omeđuju visoki prozori prekriveni savremenim žaluzinama. To je obezbeđivalo teren na kojem će, kao na kakvom ringu, doći do sukoba oko pitanja prodati ili ne porodično imanje.
Svakako, predstava koja će imati svoje zahvalne gledaoce. [/restrict]

Anton Pavlovič Čehov
UJKA VANJA
ADAPTACIJA, REŽIJA I SCENOGRAFIJA Egon Savin
KOSTIMOGRAFIJA Jelena Stokuća
POZORIŠTE Jugoslovensko dramsko pozorište – Scena „Ljuba Tadić“