ČOVEKOLIKI MAGARAC

Piše Bojan Jovanović

U svetlu svetovnih značenja iskazuje se i njegovo sveto značenje, neodvojivo od najznačajnijih trenutaka u Hristovom životu: Na magarcu je trudna Marija došla iz Nazareta u Vitlejem gde je rođen Sin Božji, i na njemu je Isus Hristos ušao u Jerusalim. Hristov dolazak na magarcu, a ne na konju koji je simbol rata, u Jerusalim, dan nakon Lazareve subote i nedelju dana pre Vaskrsa, nagovešten je u Zaharijinom proročanstvu i označava težnju za uspostavljanjem mira

Premda pridevom iz naslovne sintagme određuje prvenstveno svoje evoluciono najbliže srodnike, majmune, koji su mu slični po izgledu, visokoj inteligenciji i složenom socijalnom životu, čovek pokazuje vezu i sa čitavim nizom drugih animalnih vrsta kada u ekstremnim okolnostima regredira i zavisno od svog karaktera ispolji krvoločnost, strah ili bezosećajnost svojstvenu nekoj životinji. Popuste li mu granice ega, on se pod navalom negativnih emocija lako pretvori u razjarenog lava, osvetoljubivu zmiju, uvređenog lajavog psa ili uplašenog vrapca. Ponižen i nasamaren, kako po sopstvenom osećanju, tako i po određenju drugih, postaje magarac, iz čije senke, međutim, isijavaju i one druge pozitivne osobine ove životinje u kojoj je čovek prepoznavao svoje odlike. Krijući se iza magarca, on mu je, u stvari, pripisivao svoje negativne karakteristike u uzaludnom nastojanju da se distancira od njega, jer što je bio formalno udaljeniji od njega, to mu je suštinski bio bliži.
U svetlu svetovnih značenja iskazuje se i njegovo sveto značenje neodvojivo od najznačajnijih trenutaka u Hristovom životu. Na magarcu je trudna Marija došla iz Nazareta u Vitlejem gde je rođen Sin Božji, i na njemu je Isus Hristos ušao u Jerusalim. Hristov dolazak na magarcu, a ne na konju koji je simbol rata, u Jerusalim, dan nakon Lazareve subote i nedelju dana pre Vaskrsa, nagovešten je u Zaharijinom proročanstvu i označava težnju za uspostavljanjem mira.

POSTOJANOST SVEDOKA ISTORIJE Iako je donoseći Isusa na svojim plećima u ovaj grad neposredno učestvovao u najvećem događaju u istoriji čovečanstva, na njega ni stradanje Sina Božijeg nije bitno uticalo da bi se povratkom iz Jerusalima promenio. Kako ni učešćem u ovom događaju nije stekao povišenu svest o sebi, magareća istrajnost i nepromenjivost ogleda se u tome da je i nakon velikog jerusalimskog iskustva ostao isti. Zato se za onog koji se ne može i ne želi promeniti, niti uvažiti značaj bitnih događaja kaže: „Magarac u Jerusalim, magarac iz Jerusalima.“ Pokazuje se da su se samo menjale okolnosti u kojima su konstantne odlike ove životinje dobijale u ljudskom svetu drugačija značenja.
Nekada veoma cenjen i rasprostranjen, jer je pripadao pripitomljenoj vrsti kopitara koja je ljudima olakšavala život, magarac je danas postao ugrožena vrsta. Sada, kada su mašine zamenile tovarne životinje, retki primerci magarca podsećaju na njegovo slavno doba kada su nastale narodne umotvorine po kojima je ostao poznat u kolektivnom pamćenju. To pamćenje karakteriše i vremenska dubina odakle i potiču određeni događaji u kojima je svoju ulogu imao i junak ovog napisa.
U doba kada je sa istorijske scene sišla prethodna, a još se nije pojavila nova srpska dinastija, oko 1127. godine, besneo je rat između Ugarske i Vizantije, a Srbi, podstaknuti Mađarima, dižu ustanak protiv vizantijske vlasti i zauzimaju Ras. Vizantijski predstavnik Kritogl beži u Carigrad, ali ga car, pre nego je krenuo protiv Srba, kažnjava tako što ga je obučenog u žensko odelo stavio na magarca i proveo ulicama prestonice. Poraženi vojnik, od koga se očekivalo da će ispuniti svoju dužnost i odbranom carstva postati junak, pa makar u toj borbi i izgubio život, bekstvom je sačuvao svoju glavu, ali je izgubio čast zbog čega je ismejan.
U ovom prizoru iz davne prošlosti jedan od aktera je i magarac koji je na svojim plećima nosio obeščašćenog vizantijskog vojnika. Magarac će identičnu ulogu imati i u srpskoj narodnoj tradiciji, jer je mlada za koju bi se nakon prve bračne noći ispostavilo da nije bila čedna, vraćana roditeljima, kako vele predanja, osramoćena na magarcu. Iako je u to vreme imao pozitivno životno značenje jer je korišćen za prevoz dobara i ljudi, magarac je u ovim pričama simbol unižavanja i ponižavanja. U literaturi je to njegovo značenje posebno naglašeno. Poznati likovi iz slavnog Servantesovog romana razlikuju se po tome što Sančo Pansa jaše magarca, dok je Don Kihot na konju. Nastojeći da sagleda i drugu stranu ratnog, herojskog doba, Miodrag Bulatović piše roman Heroj na magarcu, u kojem se evidentne asocijacije sa junacima Servantesovog dela iskazuju u grotesknoj degradaciji tradicionalnih kulturnih vrednosti.
Iako nema apriori negativno značenje, magarac je u poređenju s konjem uvek ono niže, manje vredno, pa se gubljenje ugleda, materijalnog i socijalnog statusa označava slikovito padom s konja na magarca. Kao što pešak zavidi konjaniku, tako se i onaj na magarcu oseća manje vrednim od onog na konju, jer „biti na konju“ znači biti uspešan. Stvarna i simbolička razlika između konja i magarca je evidentna, ali kada dođe do njihovog spoja, iz takvog odnosa rađaju se nove hibridne jedinke. Ukrštanjem magarice s pastuvom dolazi na svet mazga, dok se iz odnosa između magarca i kobile rađa mula.
Magarac je poznat po svom mužjačkom ponosu koji u erekciji dostiže impozantne razmere. Zato se za stanovnike Pirota, poznate po svom tvrdičluku, kaže u šali da ga upravo tada kolju jer veruju da time dobijaju više mesa. Ova groteskna slika uvodi u mračnu sferu animalnog erotizma u kojoj je on glavni akter. Naime, kada se Vratilo, junak Šekspirovog Sna letnje noći, pretvara u magarca, on time ne simbolizuje glupost već postaje oličenje drevne simbolike seksualno najmoćnije životinje među četvoronošcima, obdarene najdužim i najčvršćim falusom. Upravo takav magarac i podstiče junakinju ovog komada Titaniju da ga nasilno odvuče u krevet i seksualno napastvuje, zadovoljavajući u snu, kada se spavanjem ukida svaki svesni otpor, svoju nepriznatu, nesvesnu želju.

OD STIDA DO PONOSA Magarac je poštovan u svim sredinama koje su zavisile od njegovih sposobnosti i rada. Kada bi odslužio svoj radni vek, ostatak života bi provodio slobodan u prirodi. U Dalmaciji su islužene magarce prevozili na ostrva gde bi proveli svoju starost na šta podseća i ime jednog od tih malih delova kopna okruženih morem – Magarčić, pored Dugog ostrva u Jadranu. Krčedinska ada na Dunavu kao deo koviljsko-petrovaradinskog rita, kilometar nizvodno od beščanskog mosta, prirodni je rezervat mnogih biljaka i životinja i sigurno stanište za preko 150 balkanskih magaraca.
Iz njegovog imena nisu izvedena samo prezimena Magarčić i Magarašević, već su pojedina mesta nazivana po njemu. U Makedoniji postoji selo Magarevo, a današnje Prokuplje je takođe nazivano tim imenom. Naime, sve do šezdesetih godina 20. veka žitelji okolnih brdovitih sela dolazili su u Prokuplje samo na magarcima, donoseći na prodaju svoje poljoprivredne proizvode. U vreme pazarnih dana bilo je mnogo ovih životinja u gradu, pa se putnicima činilo da u njemu ima više magaraca nego ljudi. Prokuplje je zato nazvano Magarevo, što je za njegove stanovnike bio pežorativan naziv koji su, zbog stida, nastojali da potisnu i izbrišu.
Sedamdesetih godina u ovom kraju su i magarci postali retki, a osamdesetih bi samo tek po neki podsećao na stara vremena. Magarac je izgubio svoju neposrednu upotrebnu funkciju, ali je dobio estetsku vrednost. Tih godina su na morskim plažama fotografi vodili i magarce kao atrakciju da bi privukli decu da se slikaju s njima. Dok je u nas kolektivno kulturno iskustvo vezano za magarca prepušteno spontanom sećanju i zaboravu, koje je pojačavao stid, dotle mu je u Francuskoj podignut spomenik.
Da ono čega nema i što nestane, gubeći svoju neposrednu pragmatičnu vrednost dobija onu estetsku, potvrdilo se i na sudbini magarca. Kada je postao retkost, i sir od magarećeg mleka je postao izuzetno cenjen. U tom kontekstu se donekle promenio i odnos prema magarcu i u Prokuplju. Naime, iako se i dalje osećaju nelagodno i stidno kada im se pomene da su iz Magareva, Prokupčani su nakon osnivanja međunarodnog festivala kratkog filma 2013. godine u svom gradu ustanovili i nagradu „Prokupačko magarence“ za najbolji film u svakoj kategoriji: za igrani, dokumentarni, animirani i eksperimentalni, a isto priznanje je dobijalo i najbolje delo domaće produkcije. Nesumnjivo je da su upravo ovakvim nagradama žitelji nekadašnjeg Magareva prevazišli osećanje stida i s nekom vrstom pritajenog ponosa promovisali simboličko obeležje svog grada.
Nastavak u sledećem broju