ЧОВЕКОЛИКИ MАГАРАЦ

Пише Бојан Јовановић

У светлу световних значења исказује се и његово свето значење, неодвојиво од најзначајнијих тренутака у Христовом животу: На магарцу је трудна Марија дошла из Назарета у Витлејем где је рођен Син Божји, и на њему је Исус Христос ушао у Јерусалим. Христов долазак на магарцу, а не на коњу који је симбол рата, у Јерусалим, дан након Лазареве суботе и недељу дана пре Васкрса, наговештен је у Захаријином пророчанству и означава тежњу за успостављањем мира

Премда придевом из насловне синтагме одређује првенствено своје еволуционо најближе сроднике, мајмуне, који су му слични по изгледу, високој интелигенцији и сложеном социјалном животу, човек показује везу и са читавим низом других анималних врста када у екстремним околностима регредира и зависно од свог карактера испољи крволочност, страх или безосећајност својствену некој животињи. Попусте ли му границе ега, он се под навалом негативних емоција лако претвори у разјареног лава, осветољубиву змију, увређеног лајавог пса или уплашеног врапца. Понижен и насамарен, како по сопственом осећању, тако и по одређењу других, постаје магарац, из чије сенке, међутим, исијавају и оне друге позитивне особине ове животиње у којој је човек препознавао своје одлике. Кријући се иза магарца, он му је, у ствари, приписивао своје негативне карактеристике у узалудном настојању да се дистанцира од њега, јер што је био формално удаљенији од њега, то му је суштински био ближи.
У светлу световних значења исказује се и његово свето значење неодвојиво од најзначајнијих тренутака у Христовом животу. На магарцу је трудна Марија дошла из Назарета у Витлејем где је рођен Син Божји, и на њему је Исус Христос ушао у Јерусалим. Христов долазак на магарцу, а не на коњу који је симбол рата, у Јерусалим, дан након Лазареве суботе и недељу дана пре Васкрса, наговештен је у Захаријином пророчанству и означава тежњу за успостављањем мира.

ПОСТОЈАНОСТ СВЕДОКА ИСТОРИЈЕ Иако је доносећи Исуса на својим плећима у овај град непосредно учествовао у највећем догађају у историји човечанства, на њега ни страдање Сина Божијег није битно утицало да би се повратком из Јерусалима променио. Како ни учешћем у овом догађају није стекао повишену свест о себи, магарећа истрајност и непромењивост огледа се у томе да је и након великог јерусалимског искуства остао исти. Зато се за оног који се не може и не жели променити, нити уважити значај битних догађаја каже: „Магарац у Јерусалим, магарац из Јерусалима.“ Показује се да су се само мењале околности у којима су константне одлике ове животиње добијале у људском свету другачија значења.
Некада веома цењен и распрострањен, јер је припадао припитомљеној врсти копитара која је људима олакшавала живот, магарац је данас постао угрожена врста. Сада, када су машине замениле товарне животиње, ретки примерци магарца подсећају на његово славно доба када су настале народне умотворине по којима је остао познат у колективном памћењу. То памћење карактерише и временска дубина одакле и потичу одређени догађаји у којима је своју улогу имао и јунак овог написа.
У доба када је са историјске сцене сишла претходна, а још се није појавила нова српска династија, око 1127. године, беснео је рат између Угарске и Византије, а Срби, подстакнути Мађарима, дижу устанак против византијске власти и заузимају Рас. Византијски представник Критогл бежи у Цариград, али га цар, пре него је кренуо против Срба, кажњава тако што га је обученог у женско одело ставио на магарца и провео улицама престонице. Поражени војник, од кога се очекивало да ће испунити своју дужност и одбраном царства постати јунак, па макар у тој борби и изгубио живот, бекством је сачувао своју главу, али је изгубио част због чега je исмејан.
У овом призору из давне прошлости један од актера је и магарац који је на својим плећима носио обешчашћеног византијског војника. Магарац ће идентичну улогу имати и у српској народној традицији, јер је млада за коју би се након прве брачне ноћи испоставило да није била чедна, враћана родитељима, како веле предања, осрамоћена на магарцу. Иако је у то време имао позитивно животно значење јер је коришћен за превоз добара и људи, магарац је у овим причама симбол унижавања и понижавања. У литератури је то његово значење посебно наглашено. Познати ликови из славног Сервантесовог романа разликују се по томе што Санчо Панса јаше магарца, док је Дон Кихот на коњу. Настојећи да сагледа и другу страну ратног, херојског доба, Миодраг Булатовић пише роман Херој на магарцу, у којем се евидентне асоцијације са јунацима Сервантесовог дела исказују у гротескној деградацији традиционалних културних вредности.
Иако нема априори негативно значење, магарац је у поређењу с коњем увек оно ниже, мање вредно, па се губљење угледа, материјалног и социјалног статуса означава сликовито падом с коња на магарца. Као што пешак завиди коњанику, тако се и онај на магарцу осећа мање вредним од оног на коњу, јер „бити на коњу“ значи бити успешан. Стварна и симболичка разлика између коња и магарца је евидентна, али када дође до њиховог споја, из таквог односа рађају се нове хибридне јединке. Укрштањем магарице с пастувом долази на свет мазга, док се из односа између магарца и кобиле рађа мула.
Магарац је познат по свом мужјачком поносу који у ерекцији достиже импозантне размере. Зато се за становнике Пирота, познате по свом тврдичлуку, каже у шали да га управо тада кољу јер верују да тиме добијају више меса. Ова гротескна слика уводи у мрачну сферу анималног еротизма у којој је он главни актер. Наиме, када се Вратило, јунак Шекспировог Сна летње ноћи, претвара у магарца, он тиме не симболизује глупост већ постаје оличење древне симболике сексуално најмоћније животиње међу четвороношцима, обдарене најдужим и најчвршћим фалусом. Управо такав магарац и подстиче јунакињу овог комада Титанију да га насилно одвуче у кревет и сексуално напаствује, задовољавајући у сну, када се спавањем укида сваки свесни отпор, своју непризнату, несвесну жељу.

ОД СТИДА ДО ПОНОСА Магарац је поштован у свим срединама које су зависиле од његових способности и рада. Када би одслужио свој радни век, остатак живота би проводио слободан у природи. У Далмацији су ислужене магарце превозили на острва где би провели своју старост на шта подсећа и име једног од тих малих делова копна окружених морем – Магарчић, поред Дугог острва у Јадрану. Крчединска ада на Дунаву као део ковиљско-петроварадинског рита, километар низводно од бешчанског моста, природни је резерват многих биљака и животиња и сигурно станиште за преко 150 балканских магараца.
Из његовог имена нису изведена само презимена Магарчић и Магарашевић, већ су поједина места називана по њему. У Македонији постоји село Магарево, а данашње Прокупље је такође називано тим именом. Наиме, све до шездесетих година 20. века житељи околних брдовитих села долазили су у Прокупље само на магарцима, доносећи на продају своје пољопривредне производе. У време пазарних дана било је много ових животиња у граду, па се путницима чинило да у њему има више магараца него људи. Прокупље је зато названо Магарево, што је за његове становнике био пежоративан назив који су, због стида, настојали да потисну и избришу.
Седамдесетих година у овом крају су и магарци постали ретки, а осамдесетих би само тек по неки подсећао на стара времена. Магарац је изгубио своју непосредну употребну функцију, али је добио естетску вредност. Тих година су на морским плажама фотографи водили и магарце као атракцију да би привукли децу да се сликају с њима. Док је у нас колективно културно искуство везано за магарца препуштено спонтаном сећању и забораву, које је појачавао стид, дотле му је у Француској подигнут споменик.
Да оно чега нема и што нестане, губећи своју непосредну прагматичну вредност добија ону естетску, потврдило се и на судбини магарца. Када је постао реткост, и сир од магарећег млека је постао изузетно цењен. У том контексту се донекле променио и однос према магарцу и у Прокупљу. Наиме, иако се и даље осећају нелагодно и стидно када им се помене да су из Магарева, Прокупчани су након оснивања међународног фестивала кратког филма 2013. године у свом граду установили и награду „Прокупачко магаренце“ за најбољи филм у свакој категорији: за играни, документарни, анимирани и експериментални, а исто признање је добијало и најбоље дело домаће продукције. Несумњиво је да су управо оваквим наградама житељи некадашњег Магарева превазишли осећање стида и с неком врстом притајеног поноса промовисали симболичко обележје свог града.
Наставак у следећем броју

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *