ИТАЛИЈА – ЕВРОПСКА НАДА ИЛИ ТЕМПИРНА БОМБА?

Сукоб Рима и Брисела пренео се сада с хуманитарно-идеолошког поља на много озбиљнији и конкретнији економско-финансијски терен. Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер тврди да је Италија темпирна бомба и да се боји репризе грчке кризе, али овога пута на вишем и опаснијем нивоу

Рат између нове италијанске владе Ђузепеа Контеа и Европске уније почео је када је њен потпредседник и министар унутрашњих послова Матео Салвини рекао да ће затворити све италијанске луке за прихват нових миграната и протерати све оне који не испуњавају критеријуме за добијање политичког азила (а таквих је око 550.000 и они већ годинама живе о трошку италијанских пореских обвезника).
Одмах су кренуле оптужбе за фашизам, расизам и ксенофобију и збијање редова за борбу против „повампирене фашистичке немани“, на челу са перјаницама данашње демократије: Жан-Полом Јункером, Пјером Московисијем и Емануелом Макроном – последњи се чак прогласио за лидера „Европског прогресивног фронта“ који ће се на изборима за Европски парламент, у мају 2019, супротставити „опасним популистима“ што прете да угрозе мир, слободу и племените вредности на којима почива Унија.
На све оптужбе и вређања Салвини је јасно одговорио: „Нама нудите 6.000 евра по мигранту, а врло добро знате да издржавање сваког од њих Италијане кошта око 50.000–60.000 евра! Италија више неће бити европски избеглички камп! Ако то, по вама, значи да смо окрутни фашисти, онда отворите своје границе које сте заблиндирали и докажите да сте хумани антифашисти.“

[restrict] Убрзо је дошло и до својеврсног италијанско-француског дипломатског инцидента када је Салвини на свом ФБ профилу објавио видео на којем у италијанској пограничној варошици Клавијере комби са ознакама француске полиције искрцава тамнопуте младе мушкарце, а затим креће у правцу француске границе. Одмах је упутио и званични захтев Јелисејској палати и затражио објашњење: „Будите љубазни и одговорите нам о чему се овде ради? Ко су ови људи? Одакле су? Зашто нас нико о томе није обавестио?“
Званични одговор био је хладно службен, али пре свега трагикомичан: „Овим путем вас обавештавамо да је возач погрешио пут и да су непозната лица, док се он распитивао куда да крене, нажалост побегла. Стога дубоко жалимо што не можемо да вам приложимо њихове генералије.“
Међутим, већ сутрадан на Салвинијевом ФБ профилу појављује се нови снимак исте сцене, са истог места: из француског полицијског возила излази униформисано лице и група црнаца који одмах беже у оближњу шуму. Затим комби даје гас и креће пут Француске. „Да ли је могуће да је возач опет залутао?“, пита Салвини, а затим бесно наставља: „Доста нам је ваших завитлавања! Ово је провокација, непријатељски акт и Италија тражи објашњење. Макроне, одговори!“ Не знамо да ли је Макрон одговорио на Салвинијево питање, али зато је вест да је на границу дуж Француске послао јаке полицијске снаге да 24 сата контролишу пограничну област одјекнула попут бомбе. Поготово после његове изјаве да се Италија усправила и да италијанска полиција остаје да надгледа шта се дешава на граници с Француском.
Реаговао је његов француски колега Кристофер Кастанер, који је нагласио да је врло забринут због новонастале ситуације, предложио хитан састанак свих министара унутрашњих послова Уније и нагласио да се сваки проблем у Европи може решити само мирно, кроз међусобни дијалог и кооперацију, а никако унилатералним одлукама једне чланице. Иначе, водећи медији су ову епизоду протумачили као „класичну фашистичку дрскост“ и започели „антифашистичку борбу“ у коју су се укључили сви који држе до себе, односно целокупна политички коректна елита, па чак и интернационална рок звезда Боно Вокс.

ОЦВАЛИ РОКЕР С ДВА ЛИЦА О детаљима мутних радњи које стоје иза нагле и блиставе каријере фронтмена групе У2 Бона Вокса, а поготово иза његових још сумњивијих послова у домену хуманизма и филантропије, „Печат“ је већ писао („Нови европски хуманизам“, бр. 387). Да би се читаоци бар донекле подсетили на његов лик и дело, довољно је рећи да је овај милијардер, који се представља као ноншалантни рокер и „велики левичар и хуманиста“, блиски пријатељ „левичара и хуманисте“ и такође милијардера Џорџа Сороша. И да за обојицу важи она цинична дефиниција да је код таквих типова срце на левој страни, а новчаник на десној – увек у њиховом џепу.
Наиме, четири Бонова концерта у Милану била су рекламирана до отужности, иако је већ пукла брука да је у Берлину доживео фијаско – на пола концерта остао је без гласа и наступ је прекинут. Зли језици тврде да је застрашујући политичко-коректни шоу који је приредио у Милану био очајнички покушај да, ако већ не по гласу и музици, бар по нечему буде упамћен. И да се тако о њему ипак нешто прича и пише како би донекле оправдао поверење својих моћних „политички коректних“ спонзора који су му осигурали наступе у елитној миланској арени Асаго.
Боно се на сцени појавио с маском демона, представио се као зли Макфисто (MacPhisto) и поручио: „Моји људи су опет стигли у Европу. Некада су то били Хитлер и Мусолини, а сада сам вам послао нове. Мој избор за Италијане је Матео Салвини!“ У говору Макфиста, алијас Бона Вокса, било је затим и алузија на све европске популисте, у првом реду на Виктора Орбана и Марин ле Пен, да би рок звезда у свом демонском издању на крају пророчки поручила: „Запамтите, сви се они различито зову, али све их ја бирам и сви имају исто лице – ово моје демонско лице. Ха-ха-ха!“

КАКО УКРОТИТИ ГЛУПУ СВЕТИНУ Као по команди, и италијанска политички коректна братија почела је панично да апелују на грађане и да их упозорава на опасност од пробуђене фашистичке аждаје. Како време одмиче, све прераста у праву хистерију у којој се губе не само критеријуми за добар укус, пристојност и елементарну логику већ и, усудимо се и да ствари назовемо правим именом, за здрав разум.
Они који себе називају прогресивним левичарима, борцима за праведније друштво и људска права сви до једног с презиром и гађењем гледају на глупу светину која, по њима, ништа не зна и не разуме па зато и гласа за себи сличне – необразоване и просте сељачине, односно популисте који Италију воде у амбис.
Тако уважени коментатор „левичарске“ Републике и њен дугогодишњи дописник из Лондона Корадо Аугиас (83) предлаже да не би било лоше да се ревидира бирачко право, с обзиром на то да је свест просечног гласача данас толико ниска да се доводи у питање и сам опстанак демократије какву познајемо. Према овом углађеном енглеском џентлмену, који би могао да послужи као идеална илустрација за опис термина радикал шик, данас је мало образованих, културних и пристојних, а много више неуких, бахатих и блесавих који управо због своје елементарне необразованости наседају на популистичку пропаганду и „лажне вести“ на којима она и почива.
Имајући у виду најновије резултате јавног мњења, по којима 67 процената Италијана подржава нову владу, испада да су сви они необразовани идиоти који ништа не знају па им стога треба одузети право гласа. Управо тако, јер Аугиас у наставку каже: „Знам да је то што предлажем засад утопија, али с обзиром на озбиљност ситуације, можда би ипак требало уместо демократије увести епистократију.“ Тачније, селективно додељивање бирачког права, тј. издавање својеврсне дозволе само онима који поседују бар основна знање из економије, финансија и опште културе.
Андреа Сканзи, коментатор независног дневног листа Фато куотидијано, стога се с правом пита: „Дакле, треба одузети право гласа свима онима који не читају Републику, не гласају за квазилевичаре, не живе на ’добрим адресама’ у квартовима где нема миграната, не зарађују милионе евра, немају импозантна наследства тако да данас не морају да брину како ће преживети од мизерних плата и пензија и да остатак живота наставе да стежу каиш јер тако захтева Брисел? Или да се можда правимо да смо ипак демократе, али да у том случају понављамо изборе унедоглед, све док се светина не опамети, односно не умори, а резултати најзад буду по нашој вољи?“

ИНАТ НИЈЕ ЕКОНОМСКИ АРГУМЕНТ Сукоб Рима и Брисела се с хуманитарно-идеолошког поља сада пренео на много озбиљнији и конкретнији економско-финансијски терен, што никога не изненађује, имајући у виду потпуно супротне погледе за тренутно горући проблем, који није ексклузивно италијански већ ноћна мора многих чланица Уније – како смањити јавни дуг и подстаћи привредни раст? Европска комисија тврдоглаво инсистира на прорачунској штедњи и суфициту у јавној потрошњи како би остало више новца за кредиторе – моћне мегабанке, инвестиционе фондове и берзанске шпекуланте. Тим поводом апелује на осећање одговорности и дисциплину европских грађана и влада у поштовању правила које предвиђа Пакт о стабилности.
Италијанска влада сматра супротно – да смањење јавне потрошње, услед сиромашења грађана, аутоматски смањује и потражњу за производима и услугама и тако само повећава терет дугова услед привредног пада. Народски речено: терет дугова биће мањи уколико ојачају леђа која их носе.
Дакле, без обзира што је комесар Московиси поручио да нема кршења прорачунске дисциплине и запретио да уколико до 13. новембра Италија не достави нови предлог у складу са европским параметрима (занимљиво – дозвољено прекорачење за Италију је овог пута само један проценат!), следе тешке казнене санкције. Италијани му поручују да не одступају ни за промил од свог програма државног препорода и упорно понављају да без подстицања стагнирајуће привреде и лечења последице тзв. политике штедње, која је директно одговорна за раст незапослености и галопирајуће сиромашење већине грађана, нема ни изласка из кризе.
Као доказ да су у праву, приложили су и студију њујоршког Института за ново економско размишљање који се бави управо погрешним економским потезима ЕУ, а у којем, поред неколико нобеловаца, ради 1.000 угледних економиста. Једна од њих, Орсола Костантини, поводом сукоба Италија – ЕУ каже: „Нас не брине бес Брисела и претње казненим санкцијама поводом италијанског настојања за дефицит од 2,4 процента. То нема везе са економијом, већ пре свега са инаћењем и осветом за ко зна шта. Јер објашњење комесара за економска питања ЕУ Московисија да ће Италија по његовом мишљењу у 2019. прећи не само 2,4 процента већ и дозвољени европски праг од три процента је смешно. Он врло добро зна да је економија наука, а не нечије приватно мишљење. Нас брине зашто ЕУ и даље инсистира на строгој штедњи и политици стезања каиша када је већ доказано да она само кочи привредну активност, прогресивно увећава јавни дуг и земљу доводи у пропаст и дужничко ропство.“
Слично мисли и бивши водећи економиста ММФ-а Оливије Бланшар, који одговорно тврди да на сваки уштеђен евро у државном буџету национални БДП пада за два евра. Дакле, и по њему, који такође није економски дилетант, једини рецепт за смањење јавних дугова је подстицање привредног раста кроз повећање државних инвестиција, већу запосленост и пораст куповне моћи становништва.

ЦРНА ЗБИЉА ПОСЛУШНИХ И ПОКОРНИХ Без обзира на бројне апеле угледних економиста да се уз нову терапију можда пронађе и оздрављење од старе бољке – десетогодишње исцрпљујуће кризе – Брисел не само што остаје тврдоглаво упоран да настави по старом већ још и прети, сеје панику и обмањује јавност.
Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер тврди да је Италија темпирна бомба и да се боји репризе грчке кризе, али овога пута на вишем и опаснијем нивоу. Италији се прети банкротом, медији приказују депресивне документарце о грчкој суморној стварности пре доласка спасилачке тројке, с незаобилазним старцем што плаче поред блокираног банкомата… Јавио се опет и незаобилазни Московиси – он поносно истиче пример Грчке која, за разлику од Италије, није пркосила Европи већ је била колаборативна, спровела свих 15 пакета мера ЕУ штедње и данас је опорављена, и опет нормална земља Еврозоне.
Једини проблем је очигледно у лошој координацији комуникације одговарајућих европских тела, односно у колизији њихових изјава. Наиме, пре неколико дана објављен је извештај Комисије за људска права Већа Европе и то управо о Грчкој, а председница поменуте организације Дуња Мијатовић упутила је апел за помоћ Грчкој која је на коленима. Читајући поменути извештај, сазнајемо да је крајњи резултат „успешних 15 пакета мера ЕУ штедње“ поразан: колапс јавног здравства због реза од 50 процената; колапс јавног школства због реза од 40 процената, пораст наркоманије, криминала, психичких болести и самоубистава од 40 процената и четвороструко више бескућника.
Дакле, сваком нормалном довољно за лекцију да ли треба послушно савити кичму и слепо следити европска правила или се ипак побунити и изборити за достојанство.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *