TREĆI ŽIVOT „BALKANSKOG ŠPIJUNA”

Otvaranje sezone 2018/19. u Narodnom pozorištu

Odlična glumačka igra osnovno je obeležje ove predstave, u kojoj se neumesnim rediteljskim intervencijama „remeti” jedan sjajno napisani dramski tekst

Portret Slavomira Mrožeka, koji smo u režiji Ježija Jarockog gledali na Bitefu sada već davne 1988. godine, drama je o staljinisti i antistaljinisti koji će u velikoj raspri otkriti da ni jedan ni drugi ne mogu bez Staljina, pa će, pijani, uzalud pokušavati da prizovu Staljinov duh da bi na kraju antistaljinistu udarila kap, dok će staljinista poludeti. Pišući o ovoj drami Jovan Hristić zaključuje: „Dok gleda ovu Mrožekovu dramsku shemu (…) gledalac ne može a da neprekidno misli na raskošno bogatstvo Balkanskog špijuna Dušana Kovačevića.“ I zaista, Balkanski špijun je besprekoran dobro skrojeni pozorišni komad prvi put prikazan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pre 35 godina. Kako je u međuvremenu snimljen i film u režiji D. Kovačevića i Božidara Nikolića predstava u Narodnom pozorištu jeste prikaz trećeg života Balkanskog špijuna.

[restrict]

Međutim, nismo sigurni da je rediteljka i dramaturg predstave Tatjana Mandić Rigonat imala dovoljnu motivaciju da prebaci događanje dramske radnje iz vremena socijalizma negdašnje Jugoslavije u današnjicu, tako da Ilija Čvorović nije staljinista, niti je pak Golootočanin, već je lojalan građanin ove zemlje Srbije, građanin koji voli svoju domovinu i koji joj je bespogovorno privržen. Redovno ispunjava sve svoje obaveze, plaća račune, a da bi sve to mogao namiriti, primoran je da u svojoj skromnoj kući izda sobu podstanaru, uprkos tome što mu mediji na sav glas i milozvučno pune uši kako se danas ovde lepo živi. Opsednut je i zatrovan što slikama s malog ekrana, što slušajući vesti na radiju ili čitajući novine, te je uveren da je potrebno onemogućiti sramnu rabotu svih izdajnika i neprijatelja ove zemlje. Stoga kreće protiv svog podstanara koga vidi kao najbliže otelotvorenje sumnjive osobe, pogotovo što je povratnik iz Pariza, a zemlju je napustio tokom rata devedesetih godina. U Francusku je otišao kao pesnik i student, a vratio se kao modni kreator, koji želi da pokrene izradu konfekcijskih odela. To može izgledati donekle nategnuto i zato neuverljivo, jer teško je strancu da živeći u Parizu za petnaestak godina stekne kapital da bi preduzeo bilo kakav ozbiljniji posao. Ako to ostavimo po strani, treba imati u vidu i da je Ilija Čvorović 1980-ih godina 20. veka u našoj zemlji mogao biti paranoik i okoreli režimlija, pa je zato nastojao da se prikaže i dokaže kao verni privrženik vladajuće komunističke ideologije, i ustane protiv neprijatelja socijalizma i izdajnika kakav mu se čini da je njegov podstanar Petar Jakovljević. Međutim, danas takav povod ne postoji. Dakle, sve što se dešava u drami teško da se može događati danas i ovde, te je bilo deplasirano pomerati vreme radnje. I postupak rediteljke da brata-blizanca Đuru pretvori u sestru bliznakinju vidimo kao potez učinjen verovatno u nameri da se u ovom projektu zaposli jedna glumica više, s obzirom na to da u ansamblu Drame Narodnog pozorišta uvek ima prilično nezaposlenih članica, a ne kao odraz posebne rediteljske koncepcije. Najzad, kad je reč o režiji, ne vidimo da je umesno u jedan sjajno napisani dramski tekst unositi odlomke iz novinskih članaka objavljenih u našoj štampi bez obzira što ih je čitao glas sa radija u funkciji dokumentarističkoga zapisa „medijskog ludila kojim smo danas bombardovani“, kako je rediteljka objasnila u jednom razgovoru s novinarkom Politike. Inače, rediteljka je i upotrebila dosta sredstava postmodernog teatra (ekran za video i filmske projekcije, učešće pevačice koja uz orkestar interpretira šlagere aktuelne u vremenu praizvedbe Balkanskog špijuna pa i ranije). Mada nemamo ništa protiv izbora pesama (Beograde, Bila sam u Pragu i Londonu, Devojko mala itd.), moramo reći da je bilo logičnije da se peva savremeniji repertoar, budući da je promenjeno vreme događanja radnje.

Odlična glumačka igra osnovno je obeležje ove predstave. Ljubomir Bandović je angažovano i veoma uverljivo oživeo Iliju Čvorovića u njegovoj opsesivnoj istražnoj pratnji osumnjičenog podstanara. Nela Mihailović sjajno je interpretirala Ilijinu suprugu Danicu Čvorović, naročito kada je prikazala intimni prelaz od čuđenja zbog muževljevog istražnog praćenja podstanara u privrženost njegovoj akciji. Dušanka Stojanović Glid kao Ilijina sestra Đura ubedljivo prikazuje doslednost u solidarisanju s bratovljevom istražnom pratnjom podstanara, nemilosrdno učestvujući i sama u njegovom „saslušanju“. Katarina Marković prikazala je Sonju Čvorović, kćerku Ilije i Danice Čvorović, kao razumno biće koje tegobno prima opsesivnu zabludu roditelja da je podstanar neprijateljski agent i špijun. Milutin Milošević kao podstanar diskretnom glumom pojačavao je zagonetnost svoga prisustva. Spikerka Vanja Milačić plenila je pažnju publike glasom i pojavom. Sa zadovoljstvom gledali smo igru čitavog ansambla u prikladnim kostimima Ivane Vasić i adekvatnom scenografskom rešenju prostora Branka Hojnika. Muzika Irene Popović Dragović bila je posebna vrednost ove predstave.

[/restrict]