ТРЕЋИ ЖИВОТ „БАЛКАНСКОГ ШПИЈУНА”

Отварање сезоне 2018/19. у Народном позоришту

Одлична глумачка игра основно је обележје ове представе, у којој се неумесним редитељским интервенцијама „ремети” један сјајно написани драмски текст

Портрет Славомира Мрожека, који смо у режији Јежија Јароцког гледали на Битефу сада већ давне 1988. године, драма је о стаљинисти и антистаљинисти који ће у великој распри открити да ни један ни други не могу без Стаљина, па ће, пијани, узалуд покушавати да призову Стаљинов дух да би на крају антистаљинисту ударила кап, док ће стаљиниста полудети. Пишући о овој драми Јован Христић закључује: „Док гледа ову Мрожекову драмску схему (…) гледалац не може а да непрекидно мисли на раскошно богатство Балканског шпијуна Душана Ковачевића.“ И заиста, Балкански шпијун је беспрекоран добро скројени позоришни комад први пут приказан у Југословенском драмском позоришту пре 35 година. Како је у међувремену снимљен и филм у режији Д. Ковачевића и Божидара Николића представа у Народном позоришту јесте приказ трећег живота Балканског шпијуна.

[restrict]

Међутим, нисмо сигурни да је редитељка и драматург представе Татјана Мандић Ригонат имала довољну мотивацију да пребаци догађање драмске радње из времена социјализма негдашње Југославије у данашњицу, тако да Илија Чворовић није стаљиниста, нити је пак Голооточанин, већ је лојалан грађанин ове земље Србије, грађанин који воли своју домовину и који јој је беспоговорно привржен. Редовно испуњава све своје обавезе, плаћа рачуне, а да би све то могао намирити, приморан је да у својој скромној кући изда собу подстанару, упркос томе што му медији на сав глас и милозвучно пуне уши како се данас овде лепо живи. Опседнут је и затрован што сликама с малог екрана, што слушајући вести на радију или читајући новине, те је уверен да је потребно онемогућити срамну работу свих издајника и непријатеља ове земље. Стога креће против свог подстанара кога види као најближе отелотворење сумњиве особе, поготово што је повратник из Париза, а земљу је напустио током рата деведесетих година. У Француску је отишао као песник и студент, а вратио се као модни креатор, који жели да покрене израду конфекцијских одела. То може изгледати донекле натегнуто и зато неуверљиво, јер тешко је странцу да живећи у Паризу за петнаестак година стекне капитал да би предузео било какав озбиљнији посао. Ако то оставимо по страни, треба имати у виду и да је Илија Чворовић 1980-их година 20. века у нашој земљи могао бити параноик и окорели режимлија, па је зато настојао да се прикаже и докаже као верни приврженик владајуће комунистичке идеологије, и устане против непријатеља социјализма и издајника какав му се чини да је његов подстанар Петар Јаковљевић. Међутим, данас такав повод не постоји. Дакле, све што се дешава у драми тешко да се може догађати данас и овде, те је било депласирано померати време радње. И поступак редитељке да брата-близанца Ђуру претвори у сестру близнакињу видимо као потез учињен вероватно у намери да се у овом пројекту запосли једна глумица више, с обзиром на то да у ансамблу Драме Народног позоришта увек има прилично незапослених чланица, а не као одраз посебне редитељске концепције. Најзад, кад је реч о режији, не видимо да је умесно у један сјајно написани драмски текст уносити одломке из новинских чланака објављених у нашој штампи без обзира што их је читао глас са радија у функцији документаристичкога записа „медијског лудила којим смо данас бомбардовани“, како је редитељка објаснила у једном разговору с новинарком Политике. Иначе, редитељка је и употребила доста средстава постмодерног театра (екран за видео и филмске пројекције, учешће певачице која уз оркестар интерпретира шлагере актуелне у времену праизведбе Балканског шпијуна па и раније). Мада немамо ништа против избора песама (Београде, Била сам у Прагу и Лондону, Девојко мала итд.), морамо рећи да је било логичније да се пева савременији репертоар, будући да је промењено време догађања радње.

Одлична глумачка игра основно је обележје ове представе. Љубомир Бандовић је ангажовано и веома уверљиво оживео Илију Чворовића у његовој опсесивној истражној пратњи осумњиченог подстанара. Нела Михаиловић сјајно је интерпретирала Илијину супругу Даницу Чворовић, нарочито када је приказала интимни прелаз од чуђења због мужевљевог истражног праћења подстанара у приврженост његовој акцији. Душанка Стојановић Глид као Илијина сестра Ђура убедљиво приказује доследност у солидарисању с братовљевом истражном пратњом подстанара, немилосрдно учествујући и сама у његовом „саслушању“. Катарина Марковић приказала је Соњу Чворовић, кћерку Илије и Данице Чворовић, као разумно биће које тегобно прима опсесивну заблуду родитеља да је подстанар непријатељски агент и шпијун. Милутин Милошевић као подстанар дискретном глумом појачавао је загонетност свога присуства. Спикерка Вања Милачић пленила је пажњу публике гласом и појавом. Са задовољством гледали смо игру читавог ансамбла у прикладним костимима Иване Васић и адекватном сценографском решењу простора Бранка Хојника. Музика Ирене Поповић Драговић била је посебна вредност ове представе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *