Težak gost a neizbežan partner

Iznuđeno i osporavano gostoprimstvo: Nemački mediji žučno postavljaju pitanje da li je uopšte trebalo pozivati u goste (nepredvidljivog i arogantnog) turskog predsednika i ukazivati mu najviše državne počasti, kad je iza Erdoganove trodnevne (i turbulentne) poste ostalo „diplomatsko zgarište“, dok je zvanični Berlin očigledno procenjivao da je upravo ovo bio trenutak za razgovore sa neugodnim ali važnim partnerom radi otvaranja „novog lista“ u krajnje delikatnim i (varničavim) odnosima između dve zemlje

Iako se računalo da, posle svega što je prethodilo u dugoj istoriji njihovih (naglašeno) delikatnih i (varničavih) odnosa, domaćine ništa više ne može da iznenadi od (uvek) neugodnog gosta, turski predsednik Redžep Erdogan je, ipak, priredio koncem minule sedmice, tokom trodnevne posete Berlinu i Kelnu, mnoga (neprijatna) iznenađenja Nemcima.
Možda je tome doprinela i (donekle) pogrešna procena domaćina da će se gost, u okolnostima u kojima se, ranjiv i uzdrman, prevashodno dramatičnim pogoršanjem ekonomske situacije u zemlji, i drastičnim padom vrednosti nacionalne valute, lire, u Berlinu držati naglašeno kooperativno i, možda čak, prilično skrušeno.

Ratnik s Bosfora To se, uglavnom, nije dogodilo. Naprotiv. Umesto onoga koji moli (u ovom slučaju pomoć za spasavanje posrnule privrede), ponašao se, po oceni pojedinih nemačkih medija, hazarderski, maltene kao „berserker sa Bosfora“ („Bild“): bulevarski i visokotiražni dnevnik pozajmio je, u portretisanju gosta, oznaku za (pomahnitale) nordijske (norveške) ratnike koji su se borili protiv neprijatelja kao opijeni, u transu.
U opisu ponašanja poslovično nepredvidljivog Erdogana, koji je za sobom ovom posetom ostavio „diplomatsko zgarište“ (opet „Bild“), nabrajana su njegova brojna nediplomatska „iskakanja“, od dolaska na berlinski aerodrom Tegel, pa (državnog) banketa u dvorcu Belvi, konferencije za medije sa kancelarkom Merkel u njenom uredu do, na kraju, govora prilikom otvaranja velike (arhitektonski lepe) džamije u Kelnu.
Posle izlaska sa aerodroma Erdogan je, prkosno i provokativno, „otpozdravio“ demonstrantima koji su protestovali protiv „sultanove posete“, podsećajući ga, transparentima, na gušenje građanskih sloboda i hapšenje novinara, pozdravom radikalne Muslimanske braće (četiri ispružena prsta, s povijenim palcem). Tokom banketa koji mu je priređen u dvorcu Belvi (rezidencija šefa države), gost nije otrpeo, po nemačkim medijima, „veoma blage“ kritike domaćina, predsednika Štajnmajera. Što je veoma neuobičajeno, replicirao je žustro i gnevno.

[restrict]

Žrtve ili teroristi Optužio je nemačku državu da pruža utočište „teroristima“. Ciljao je na hiljade njegovih protivnika i, u nemačkoj interpretaciji, „žrtava režima“, koji su u ovoj zemlji potražili utočište. Među njima se našlo ne tako malo turskih predstavnika, diplomatskih i vojnih, u centralama EU i NATO, koji posle (neuspelog) puča protiv Erdogana, i rigorozne čistke koja je usledila, nisu smeli da ostanu na tim mestima, pogotovo da se vrate u zemlju.
U razgovoru s Angelom Merkel, gost je, opet po nemačkim izveštačima, a nešto od toga moglo se zapaziti i na njihovoj konferenciji za novinare, „bombardovao“ kancelarku tim problemom, tražeći, gotovo ultimativno, da Berlin izruči šezdeset i devet turskih (odbeglih) državljana, u njegovoj interpretaciji „terorista“, pružajući joj spisak s njihovim imenima, nemačkim adresama i fotografijama. Njeno insistiranje na „opipljivim dokazima“ i pravnoj državi, uz uzvratni „utuk“ (zahtev da se iz zatvora puste nemački državljani uglavnom turskog porekla, njih petoro) nije nemačkim medijima delovalo adekvatno i rezolutno. Tokom konferencije dogodio se, pred kamerama, incident: službenici bezbednosti odstranili su jednog turskog novinara, koji živi u Nemačkoj, zbog majice na kojoj je pisalo „Sloboda za novinare u Turskoj“.
I, na kraju, govor prilikom otvaranja nove, najveće u Nemačkoj, zgrade džamije u Kelnu, kojem, inače, niko od nemačkih političara i zvaničnika nije želeo (demonstrativno) da prisustvuje. Erdogan je ovu priliku iskoristio da optuži domaćine za „rasizam“, spominjući, kao ilustraciju, i dokaz za to, slučaj nemačkog fudbalskog reprezentativca turskih korena Masuta Ozila: bio je prinuđen, zbog neuobičajeno oštrih kritika, jer se slikao sa Erdoganom, darujući mu svoj dres, da napusti nacionalni (nemački) tim usred svetskog prvenstva koje se održavalo u Rusiji.

Duga hronika političkih varničenja Sve ove, u drugim i drukčijim okolnostima, prilično benigne diplomatske incidente, treba staviti, zbog njihove dodatne dramatizacije, radi boljeg razumevanja, u kontekst onoga što im je prethodilo: bile su to samo nove epizode u dugoj hronici političkih varničenja između Berlina i Ankare u kojima je kancelarka imala „zapaženu“ ulogu.
Angela Merkel je, naime, za razliku od njenog prethodnika, bivšeg (socijaldemokratskog) kancelara Gerharda Šredera, bila protiv punopravnog članstva Turske u Evropskoj uniji. Dok je Šreder bio uveren kako je „evropeizacija“ Turske u dubokom, posebno bezbednosnom interesu Nemačke i Evrope – njenim uključivanjem u EU pacifikuje se radikalni islam i uvek trusno bliskoistočno tle – Merkelova je nudila Ankari, najviše i jedino, konkretno nedefinisano, a Turcima neprihvatljivo, „privilegovano partnerstvo“.
Kulminacija politički zapaljivog varničenja nastupila je s izglasavanjem rezolucije u Bundestagu kojom je zločin Osmanlija počinjen nad Jermenima tokom Prvog svetskog rata, između 1915. i 1917. godine označen kao genocid. Zvanična Ankara je reagovala gnevno, a Erdogan je tvrdio kako ga je Merkelova uveravala da do toga neće doći. Da bi „spasla dušu“, kancelarka nije prisustvovala glasanju u parlamentu.
Veoma kritičan period u odnosima između dve zemlje bio je početak prošle godine, kada su nemačke vlasti zabranjivale učešće visokih turskih funkcionera, uključujući ministre i samog Erdogana, da učestvuju na skupovima njihovih pristalica u ovoj zemlji, u kampanji koja je prethodila referendumu, posle kojeg je Erdogan ustoličen za predsednika sa „sultanskim ovlašćenjima“. Turski predsednik je takvo držanje zvaničnog Berlina okvalifikovao kao krajnje nedemokratsko, upoređujući ga s ponašanjem – nacista!

Strah od otvaranja „turskog fronta“ na nemačkom tlu I u Nemačkoj je bilo, povodom toga, dosta političkih sporenja. Jedni su upozoravali da demokratska zemlja može „da podnese“ gostovanje političara drukčijih uverenja. Prevagnula je, međutim, procena da bi to samo zaoštrilo ionako zaoštrene odnose u brojnoj turskoj zajednici u ovoj zemlji (više od tri miliona, među njima milion i po s pravom glasa u Turskoj), uz moguće otvaranje „turskog fronta“ na nemačkom tlu: pored mnoštva fanatičnih Erdoganovih pristalica, ovde postoji i mnoštvo njegovih (ljutih) političkih protivnika, plus takođe brojna, prema njemu neprijateljski nastrojena, kurdska zajednica.
Politička varničenja prilikom trodnevne Erdoganove posete Nemačkoj, medijski (pre)naglašena, bacila su, bar što se uvida javnosti tiče, u zasenak (tvrdeći da su odnosi između dve zemlje posle ove posete gori nego što su bili) naglašen interes zvaničnog Berlina, i još veći zvanične Ankare, s obzirom na intenzivnu privrednu saradnju, milione Turaka u Nemačkoj i ključnu ulogu Turske u migrantskoj krizi, kao i činjenicu da je ona, ipak, donela i neke opipljive rezultate.
Nemačka je, na primer, pokazala naglašenu spremnost da pritekne u pomoć Turskoj, koju u ovom času potresa duboka privredna kriza – sredinom meseca u Ankaru, s posebnim ovlašćenjima, putuje kancelarkin „intimus“, ministar privrede Peter Altmajer, s brojnim ekspertskim timom – a medijima je promakao (geostrateški važan) detalj koji ide u susret nemačkim političkim interesima i ambicijama na svetskoj sceni: ugovoren je, kako se čuje, susret Rusije, Turske, Nemačke i Francuske koji bi trebalo da se pozabavi okončanjem rata u Siriji i sudbinom (još jedinog preostalog) utvrđenja terorista u provinciji Idlib.

Početak kancelarkinog kraja Angeli Merkel je, inače, susret s Erdoganom bio prvo veliko političko iskušenje posle šokantnog iznenađenja koje je doživela prethodne sedmice: prvi put je poražena u samom centru njene vladajuće moći. Poslanici konzervativne unije u Bundestagu, koju čine izabranici njene Hrišćansko demokratske unije (CDU) i bavarske „posestrime“, Hrišćansko socijalne unije (CSU), otkazali su joj, praktično, poverenje.
Na glasanju za šefa zajedničkog poslaničkog kluba neočekivano je, i to ubedljivo, pobedio (gotovo) politički neznanac Ralf Brinkhaus. Poraz njenog favorita Folkera Kaudera, koji je trinaest godina bio glavni kancelarkin oslonac u poslaničkom klubu – što se konzervativcima nikad nije desilo! – pročitan je kao njen lični fijasko, s neminovnim, i neizbežnim posledicama po njenu ionako oslabljenu poziciju koja osetno destabilizuje Nemačku i parališe (haotičnu) Evropsku uniju.
U izričitom traženju da poslanici glasaju za njihovog dosadašnjeg predvodnika kancelarka je baratala najjačom argumentacijom: posle lošeg izbornog rezultata na poslednjim izborima za Bundestag, mučnog i (pre)dugog traganja za vladajućom koalicijom, kraha pregovora sa liberalima (FDP) i Zelenima (propala „Jamajka koalicija“), ulaska, napokon, i još jednom, u veliku koaliciju sa socijaldemokratama, a ona, eto, još nije uhvatila punu (radnu) brzinu, i neizvesne situacije u Evropi (s unutrašnjom krizom Evropske unije) i (pogotovu) svetu, njena desna ruka, beskrajno lojalni Kauder, označavan je kao nužno potreban oslonac i garant političke stabilnosti.
Priznanje poraza Angeli Merkel je, posle, za nju zaista šokantnog glasanja ostalo samo da, s neskrivenom gorčinom, lakonski procedi kroz zube, kako je i to „čas demokratije, a u demokratiji postoje i porazi“. Niko više, inače, ni u samoj Nemačkoj nema iluzija da će ionako oslabljen glas nekad njenog najmoćnijeg lidera, sada, posle ovog poraza, u dramatično haotičnoj evropskoj familiji, gde varniči na sve strane (ćorsokak u pregovorima o bregzitu, anatemisanje Mađarske i Poljske, gotovo paničan strah od toga šta će doneti naredni, majski, izbori za Evropski parlament, nepredvidljivi Tramp, s gubitkom oslonca i orijentira u Vašingtonu, nesređeni odnosi s Putinovom Rusijom, ključala krizna žarišta u svetu) biti još slabiji, do beznačajnosti.
A upravo to najviše zabrinjava mnoge u Berlinu i, posebno, u Briselu. Bez nemačkog, jakog i bespogovornog glasa, evropska familija deluje gotovo paralisano. Pokušaj ambicioznog francuskog predsednika Emanuela Makrona da u evropsku kuću unese okrepljujući duh ne daje rezultate. Njegova početna, gotovo eruptivna energija očigledno gasne. Makronove političke akcije dramatično padaju i u sopstvenoj zemlji: poslednja istraživanja pokazuju da je njegova popularnost spala na niske grane i da bi novi francuski „Napoleon“ mogao da prođe kao njegov malerozni prethodnik Fransoa Oland.

Rastakanje kancelarkinog autoriteta Neočekivana pobeda političkog neznanca Ralfa Brinkhausa shvaćena, i prihvaćena, kao prvo ozbiljnije izglasavanje nepoverenja Angeli Merkel (uzalud je pokušavala da ga odgovori od kandidature) može da se tumači kao početak „emancipacije“ i mogućeg izlaska Hrišćansko demokratske unije iz njene potpune dominacije (i teške senke), dok je rastakanje kancelarkinog autoriteta i neprikosnovene, bespogovorne moći, počelo ranije.
Dosta je onih koji su ozbiljne znake umora zbog (pre)dugog „boravka“, i opstanka, na najvažnijem položaju u zemlji, kancelarskom (i pogotovu onom stranačkom), zapazili u gubljenju onog istančanog „njuha“ za političku atmosferu zahvaljujući kojem je Angela Merkel tako dugo uspešno, bez ozbiljnijih ožiljaka, jedrila kroz sva iskušenja i prepreke. Potcenila je, na primer, raspoloženje u javnosti, i u sopstvenoj stranci, da spomenemo samo najnoviji slučaj, opasnost koju je nosila afera sa, donedavno, prvim čovekom (tajne) Službe za zaštitu ustavnog poretka Hansom Georgom Masenom, o čemu je „Pečat“ (već) pisao.
Iako su, posle šokantnog glasanja konzervativnih poslanika, mnogi videli „početak kraja“ Angele Merkel, ona ne želi da ode. „Handelsblat“ u tom kontekstu, i u njenom slučaju, primećuje: teško se stiže na vlast, još teže ona održava, a najteže je sići s nje. Kancelarka, ipak, veruje da će, uz pomoć, iako krhke, vladajuće koalicije socijaldemokrata i konzervativaca izgurati i četvrti mandat.
Uprkos naizgled čvrstom „davljeničkom zagrljaju“ koalicionara – nikom od njih pojedinačno ne odgovaraju prevremeni izbori – ova formacija će, posle afere s prvim čovekom Službe za zaštitu ustavnog poretka (tajna policija) i zaista šokantnog ishoda glasanja poslanika unije konzervativaca biće još „lomljivija“: gotovo beznadežna pozicija nekad tako moćne i uticajne Socijaldemokratske partije, koja je dala tri kancelara, velikog Vilija Branta, ništa manjeg Helmuta Šmita i (ne istina u toj ravni) Gerharda Šredera, mogla bi, tražeći izgubljeni profil i uticaj, da ubuduće nastupa energičnije u svojim zahtevima i dodatno zagorčava život kancelarki.

[/restrict]