Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Системско сузбијање девијација или перфидно продубљивање духовне окупације?
Нема сумње да је насиље у школама проблем. Додуше, чини ми се да се он предимензионира, али то нам сада неће бити тема. Без свестраног улажења у питање како се то ради и у складу с тим оцењивања овог феномена, начелно је похвално што се током последње деценије Министарство просвете озбиљније посветило сузбијању вршњачког насиља. Приметно је да се ради на повећању спрeмнoсти учeникa дa сe у случajу да су му изложени oбрaтe нaстaвницима, те на повећању њихових капацитета да реагују, али такође и на озбиљнијем санкционисању тежих видова насиља. Но кроз све то се злокобно провлачи нешто битно чему ту није место а, плашим се, није се случајно у томе нашло.
АНАЦИОНАЛНЕ ЛАЖИ Иако вршњачким насиљем почињем текст, нећу се њим више бавити! Фокусираћу се на нешто што сматрам озбиљном злоупотребом системске борбе против насиља у циљу анационалног па и антинационалног препарирања свести наше деце. Српска држава у томе не би смела даље да саучествује, осим ако властима није намера да се национална држава српског народа трансформише у машину за негирање његовог идентитета налик ономе што је СР Србија умногоме била у доба титоистичког тоталитаризма. Верујем да није тако, али онда је, између осталог, потребна муњевита „рехабилитација“ у нашим школама опањканог национализма. Кренимо редом.
Из материјала који је родитељима подељен у школи у коју иде мој син – а свакако је тако и у другим школама – јасно се види да је међу облике насиља официјелно сврстан и национализам. Добро сте прочитали: национализам! А он то свакако није, осим у главама оних који желе да затру све национално и традиционално у циљу наметања анационалног, мондијалистичког концепта макро друштвеног организовања, где се држава своди на пуки сервис грађана (заправо владајућих елита и наднационалног капитала) и то као елемент некакве шире заједнице.
Да се не лажемо, живот је суров. Ипак, постоје нека правила, и граница која раздваја нормално од ненормалног, прихватљиво од неприхватљивог. А како су још Латини говорили: злоупотреба не укида употребу. Национализам наведене црвене линије не прелази. Зато је после пада, или макар формалног урушавања титоистичког поретка, отпочела рехабилитација национализма. То је имало и институционалну димензију која се, између осталог, одразила и на део наставног процеса. Историјски уџбеници, ако не сви онда они које сам (у мору уџбеника разних издавача) имао прилику да видим, више га не стигматизују. Прави се јасна разлика између национализма и шовинизма.
Када смо већ поново код њега, да се подсетимо и његовог значења. Шовинизам је етнички мотивисана мржња према припадницима других народа, или неким нацијама у целини. Шовинизам није, као што се неретко каже, екстремни вид национализма. Јер националиста настоји да ради у корист свог народа. Шовиниста мрзи друге народе, али то не значи да има конструктиван однос према својој нацији. Неким људима је довољно да мрзе. Али каква је онда корист од позитивног вредновања сопственог народа, ако шовинисту води слепа мржња, а не здрав рачун? Коначно, на страну практичне негативне последице те појаве, шовинизам је сам по себи нешто ружно и примитивно! И треба га осуђивати, али не и пројектовати на национализам, као што се пречесто код нас чини од стране разних, по професији или само из убеђења, србофоба и родомрзаца.
БАЈОНЕТИ И ИНДОКТРИНАЦИЈА У доба титоизма Србима је систематски разаран идентитет и наметано да је пожељно да багателишу сопствене националне интересе. Код дела нације тако нешто се суштински примило. На то се после слома европског комунизма надовезало усиљено деловање евроатлантских центара моћи преко њиховог пропагандног апарата у Србији – који је иначе апсорбовао многе окореле титоисте који су само заменили идеолошку глазуру, али очували дух националног мазохизма – током деведесетих година прошлог века. Циљ је било унутрашње слабљење националне енергије Срба како би били лакше поражени од стране НАТО сила и њихових локалних геополитичких пулена с којима смо били у сукобу.
После петог октобра 2000. године, пошто су посредно немали део „акција“ наше измучене Србије преузели они који су на њу вршили агресију, отпочело је инсталирање дела кадрова из раније паралелног западног идеолошког апарата у наше државне институције. Још опширније је било њихово прожимање антисрпским лажним вредностима, како би преко тих карика система, али и тзв. независних медија, НВО, и томе сличног, постепено било индоктринирано наше грађанство. Намера је била да се спољна окупација пренесе на унутрашњи план, тј. да Срби постану лојално евроатлантско топовско месо које ће у наредној фази вољно радити оно на шта је претходно било присиљавано бајонетима.
РЕЦИДИВИ ЗЛА Први окупациони талас је деловао застрашујуће, а и био је врло разоран, али је ипак спласнуо у вези с поделама до којих је дошло у редовима ДОС-а. Уз анационалне ту су постојали и национални чиниоци. Они су настојали, ако не увек директно, онда бар индиректно да контрирају политици анационалне обраде Србије. То је добијало већи одјек у мери у којој је Коштуница стицао превагу од средине двехиљадитих. Тим пре се с тим наставило пошто је 2012. године било који од чиниоца некадашњег ДОС-а који су преотели власт 2008. изгубио примат у вођству наше земље.
Од медијске па до просветне сфере – уз све оно што се реално може пребацити садашњим властима на челу са СНС-ом у вези с наставком штетне политике у неким важним сферама као што је нпр. однос према Косову и Метохији – дошло је до умањивања антисрпског притиска. Ипак, његови рецидиви и даље злокобно постоје. Да ли се превасходно ради о деловању раније инсталираних антинационалних кадрова, инерцији, неукости или незаинтересованости дела чиновника и политичара, нећу да пресуђујем (а верујем да има свега), али у неким важним областима и даље нам велику штету наноси антисрпски ваљак.
СЛОБОДА И ДОМИНАЦИЈА Ту спада и застрашујуће допуштање (или олако и несавесно пропуштање таквих садржаја) да наши основци уче из неких уџбеника хрватске инспирације у којима се згражавајуће неистинито приказује да су Босна и Црна Гора у средњем веку биле у саставу Хрватске. Наравно ту је и малициозно сврставање национализма, односно његовог испољавања, у облике насиља у школама. Ту он свакако не спада. Напротив!
Национализам је и те како повезан с борбом за суверенитет, националну еманципацију, али и очување идентитета. Нису без разлога многи либерали 19. века и прве половине 20. столећа национализам сматрали нераздвојним елементом либерализма, а још средином прошлог века некадашњи британски премијер Стенли Болдвин повезивао је борбу за слободу са испољавањем национализма. Они који у име закулисних самозваних глобалних елита и њиховог капитала народима и грађанима желе да одузму истинску слободу, то покушавају да сакрију разним манипулацијама међу које спада безочно поистовећивање национализма са шовинизмом. Слобода је за те (гео)политичке преваранте хегемонија анационалне касте којој служе, а национализам непожељни покретач оних који би могли да им се супротставе.
ИНЦИСТУЦИОНАЛНЕ КУЛИСЕ Ти светски, мондијализмом задојени играчи, имају утицаја на бројне међународне и регионалне институције. Преко њих најлакше делују. У светлу тога добро је да се сетимо да су неке од њих укључене и у актуелну борбу против насиља у српским школама, што само по себи није проблем, али јесте ако наше националне институције – а то је очито случај с Министарством просвете, односно с појединим његовим сегментом – не воде довољно рачуна о ономе отровном што нам се протура уз исправне „дарове“.
Министар Шарчевић покушава да уведе ред у просветни систем. Поштено је то признати. Неке ствари су почеле да се мењају у позитивном светлу. Али време је да се то догоди и на плану битно другачијег, много позитивнијег односа према националним вредностима. Јер они који њих руше, у следећој етапи намеравају да разоре и државу схваћену на било који други начин осим као аморфну организациону јединицу неформалне а можда једног дана и, како прижељкују, формалне евроатлантске империје. То се јасно види по њиховом односу према патриотизму, тј. љубави према отаџбини. Чак и она им смета и желе да нестане.
САМЈУЕЛ ЏОНСОН У анационалним круговима до излизаности воле да понављају фразу да је „патриотизам последње уточиште ништарија“. Та изрека се од стране претеча савремених мондијалиста још од 18. века бурно експлоатише и приписује чувеном, у англосаксонском свету и данас врло цењеном лексикографу и писцу Самјуелу Џонсону (1709–1784). То је одавно навело његовог пријатеља и биографа Џејмса Босуела (1740–1795) – очито кивног због извртања смисла Џонсонових речи о отаџбини – да у свом, до наших дана врло читаном делу о Самјуелу, њих појасни.
Како је посведочио, Џонсон је једном приликом горецитирано о патриотизму рекао у вези са позерском и курентном, а не искреном и посвећеном љубављу према отаџбини. Мрзитељи свега националног малициозно занемарују тај контекст, и из њега истргнуте речи Самјуела Џонсона користе за ниподаштавање људи патриотских опредељења. Друга варијанта је да их некритички наводе у каснијој, Џонсоном инспирисаној, интерпретацији америчког сатиричара Емброуза Бирса (1842–1913). Све то указује да су антипатриотизам и мондијализам, у знатно већој мери од патриотизма, прибежиште олоша.
РЕАКЦИЈА ИЛИ ОДГОВОРНОСТ Он иде тамо где су паре, а њих су нама дуго за одређене реформске (пре лажне него праве) намене додељивали, па и сада додељују, баш они који у интересу своје неоколонијлане политике перфидним методама подривају суверенитет других држава. Томе намењених фондова и антинационалних „експерата“ и те како има, да то поновим, и у разним међународним институцијама које нам наводно помажу да на овај или онај начин „унапредимо“ образовни систем. То им пружа згодну прилику да нам дугорочно, променом система вредности, подривају државу. Плашим се да је баш то случај са субверзивним представљањем национализма као облика насиља против кога се у нашим школама ваља борити. О томе би морали хитно да размисле они који воде Министарство просвете.
Не сумњам у њихову добру намеру, али неки у тој важној институцији – као и у другим које су одговорне, на пример, за то из каквих уџбеника наша деца уче – или не раде одговорно свој посао или пак мисле да се он не огледа у томе да треба да штите интересе Србије и српског народа, већ напротив, да раде против свега тога. То хитно мора да се прекине. У противном одговорност за понашање њему подређених антисрпских или непрофесионалних структура преузеће државни врх!
