ALEKSA BUHA – Srpskoj je potreban srpski konsenzus

Razgovarao Kolja Besarović

Smatram da je dobro što su izbori završeni ovako kako su završeni jer i Dodik i njegova stranka imaju još dosta da kažu u interesu Republike Srpske, a oni su u poslednjih desetak godina strana koja, čini mi se, najbolje štiti i promoviše te interese

Filozof dr Aleksa Buha je tokom burnog ratnog vremena i stvaranja Republike Srpske bio član najužeg rukovodstva prve srpske države nastale zapadno od Drine. Katedru na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, gde je kao redovni profesor predavao predmet Istorija filozofije od Kanta do Huserla, po izbijanju rata 1992. godine zamenio je nezahvalnim poslom ministra spoljnih poslova nepriznate Republike Srpske, a posle Dejtonskog mirovnog sporazuma jedno vreme je obavljao dužnost predsednika Srpske demokratske stranke. Nakon toga se povukao s političke scene i iz javnosti i vratio se svojoj najvećoj ljubavi – filozofiji. Iako, prema vlastitim rečima, nije dao nijedan intervju od 2005. godine, pristao je da u razgovoru za „Pečat“ iznese svoje viđenje aktuelnih dešavanja u Republici Srpskoj i BiH, ali i da kaže nešto o vremenu u kome je bio akter i svedok burnih istorijskih zbivanja.

Profesore Buha, dugo vas nema u javnosti. Zašto?
Iz politike sam izašao 1998, dakle pre 20 godina. Doduše, povremeno sam se pojavljivao, ali ne više s ambicijom da se vratim politici ili budem njen akter već sticajem okolnosti zbog razloga koje nisam mogao prenebregnuti. U poslednjih nekoliko godina nastupao sam s namerom da podržim osnivanje, da je tako nazovem, izvorne Srpske demokratske stranke. Nastao je sukob između dva suprotstavljena bloka u Republici Srpskoj koji je pretio da dobije tragičan epilog. Postojala je ideja da se proba „evocirati“ izvorni SDS zato što je ovaj sadašnji u međuvremenu, kako se meni čini, zastranio utoliko što je sve stavljao na kartu saradnje s međunarodnom zajednicom, kao i predstavnicima Federacije BiH. Da bi se to na neki način, koliko-toliko sprečilo, bilo je neophodno kazati nešto javno, i ja sam to uradio zajedno s nekolicinom ljudi najpre pre dve godine, a onda i pre nekih šest meseci. Iz toga nije na sadašnjim izborima rezultiralo bogzna šta, ali bar se čula reč ljudi koji su učestvovali u stvaranju Republike Srpske i kojima nije bilo svejedno kako će stvari dalje teći.

[restrict] Kako ocenjujte situaciju u Republici Srpskoj posle pobede Milorada Dodika? Hoće li rezultati izbora doprineti stabilizaciji stanja i jačanju pozicija RS?
Mislim da su rezultati izbora odrazili raspoloženje naroda u Republici Srpskoj. Ova stranka, koja je već dugo na vlasti, uspela je da pridobije glasače i to ne samo rečju nego i delima. Urađeno je dosta stvari i ljudi se nisu mogli oglušiti o te rezultate. Smatram da je dobro što su izbori završeni ovako kako su završeni jer i Dodik i njegova stranka imaju još dosta da kažu u interesu Republike Srpske, a oni su u poslednjih desetak godina strana koja, čini mi se, najbolje štiti i promoviše te interese. Verujem da će doći do stabilizacije situacije u Srpskoj jer ovaj drugi blok neće više biti u stanju da, tako da kažem, blokira ono što će dolaziti iz Banjaluke. Pre svega zbog toga što se Dodik pomera u Predsedništvo BiH, a drugo, i zbog toga što oni, iz ovog drugog bloka, više – bar se meni tako čini – neće imati uticaj i poslaničku brojnost kakvu su imali dosad.
Mnogi smatraju da je sadašnji SDS na pozicijama Dodika iz vremena 1990-ih godina kada je on vodio prozapadnu politiku, dok je Dodik danas na „kursu“ na kome je bilo vaše nekadašnje rukovodstvo Srpske demokratske stranke poslednjih godina 20. veka. Da li se slažete s tom procenom?
Ne bih rekao da je to baš tako mehanički uporedivo, mada ovo što zastupa Dodik jeste ono što je SDS u njegovo najbolje vreme zastupao. Mislim da je to bilo nešto što obavezuje. Dodik je na vreme shvatio da se mimo toga ne može i hvala Bogu da se to desilo, tako da je on iz toga izvukao veliki kapital. To se vidi na izborima, kako prethodnim, tako i sadašnjim. A što se tiče moga „dragoga“ SDS-a, ova partija je posle demisije Radovana Karadžića krenula u slabljenje. Dve godine sam bio v. d. predsednika ove stranke i tada sam osetio koliko je Karadžićeva uloga bila ključna u svemu. Pokušao sam da to ne imitiram već legitimiram, ali sam video da ne ide. Posle tako jake političke ličnosti, gotovo je pravilo, dolazi do stranputice. Od lidera SDS-a koji su u međuvremenu bili na čelu stranke čini mi se da je Bosić bio najbolji, ali ispostavilo se da ni njega nisu prihvatili ni njegovi u partiji, ni ovaj drugi blok.
Da li je moguće postizanje konsenzusa između ova dva suprotstavljena politička bloka o minimumu nacionalno-državnih interesa?
Od početka smo insistirali, ja pogotovo, da se postigne konsenzus na nivou Republike Srpske. Želeli smo da ta dva bloka rade na istoj stvari, dakle u korist Republike Srpske, naravno s različitim argumentima i različitim vizijama, a dole (u Sarajevu) da budemo jedinstveni. Da nastupamo u zajedničkim organima BiH kao jedna stranka ili, ako hoćete, kao jedan čovek. Nije do toga došlo. Verovatno su u pitanju pojedinačni i stranački interesi koji su odvukli svakoga na svoju stranu.
Očekujete li dalji pritisak zapadnih faktora na Republiku Srpsku, ili će uslediti njihov umereniji „kurs“ prema Banjaluci?
Taj pritisak ne prestaje od prvog dana, od tih prvih višestranačkih izbora, i u određenim intervalima, s većim ili manjim stepenom, traje i danas. Zapadne zemlje koje „kroje kapu“ Republici Srpskoj ni do današnjeg dana nisu se pomirile sa onim što je doneo Dejton i što su i oni verifikovali. Stalno se poteže pitanje šta je to Bosna i Hercegovina, a šta Republika Srpska, zašto to nije jedna jedinstvena država. BiH nije jedinstvena država zato što to ne može da bude. Zato što su i oni videli tokom rata, a i posle njega, da to ne ide zajedno i da je bilo krajnje vreme da se raziđemo. I teritorijalno i u svakom drugom pogledu, pa da jedni pokraj drugih živimo i radimo. Ako bi se postiglo to da se respektuju sve tri strane u njoj, onda bi u Bosni i Hercegovini bila sasvim drugačija situacija. Međutim, bošnjačka strana i dan-danas, kao da se ništa nije desilo, insistira na unitarnoj Bosni i Hercegovini, u stvari na bošnjačkoj BiH, kao da je ta država njihova. Oni će, kao, garantovati prava i Srbima i Hrvatima.
Prisećam se jednog razgovora s Alijom Izetbegovićem vođenog pre rata u kome je on tražio da sa mnom progovori o svemu tome. Kada sam, otprilike, rekao ovo što sam sada kazao, onda je on meni saopštio da bi Muslimani garantovali sva prava Srbima i Hrvatima samo da bude nezavisna Bosna i Hercegovina, „čitaj muslimanska u to vreme, odnosno bošnjačka posle toga“. Odgovorio sam: „Da je moglo tako, onda bismo ostali u Jugoslaviji, što vama nije odgovaralo, dok nama ne odgovara Bosna, pa je jedino rešenje – svako za sebe.“ To se i dogodilo, nažalost, posle dugačkog rata i silnih pogibija i razaranja.
Kako ocenjujete odnose Banjaluke s Beogradom i Moskvom i da li su sada te veze čvršće nego 1990-ih godina, kada je vaše rukovodstvo bilo u kontaktima s tadašnjim čelnicima Srbije (SR Jugoslavije) i Rusije?
Ne računajući period Vojislava Koštunice, odnosi su u svakom slučaju bolji nego što je bilo u početku. Valja podsetiti da je Koštunica u jednom finansijski kritičnom trenutku, gotovo bi se moglo kazati, spasao Republiku Srpsku kupivši „Telekom“. Sa više stotina miliona evra mi smo „isplivali“ iz te krize.
Kako vreme odmiče, tako su i odnosi Republike Srpske i Srbije bliskiji, i daj Bože da se to nastavi i u budućnosti.
Što se tiče odnosa s Moskvom, to je posebna priča. Tokom rata i neposredno posle njega nekoliko puta sam kao ministar spoljnih poslova RS išao u glavni grad Rusije. Tada je tamo, naravno, u Kremlju bio Jeljcin. I u tom vremenu smo mogli nekim sporednim „kanalima“ da nešto uradimo, recimo da dobijemo pomoć od Šojgua ili da naiđemo na razumevanje kod Primakova. Naravno, dolaskom Putina stvari su se radikalno promenile. Mi danas možemo – ne samo Republika Srpska već i Srbija – u svakom trenutku računati s podrškom Rusije, koja je u međuvremenu postala jedan od glavnih faktora u međunarodnim odnosima. Zapad više ne može da diktira i da se ponaša onako kako je to činio tokom 1980-ih i 1990-ih godina. Prava je sreća za celokupni srpski narod što se pojavio takav čovek kakav je Putin i da on ima razumevanja za naše probleme i ono što činimo i tražimo.
Kako je bilo biti ministar spoljnih poslova nepriznate i demonizovane Republike Srpske i stalno biti izložen pritiscima i ucenama?
Jedan moj prijatelj u Banjaluci voli da pravi šalu na račun moga ministrovanja. Kada hoće da me upozna s nekim njegovim drugovima, onda kaže, otprilike, sledeće: „Ovo je jedini priznati ministar inostranih poslova nepriznate države!“ To je duhovito i zgodno. Kako je biti ministar nepriznate države? Teško. Mi smo godinama čekali da se pojavimo kao strana u sukobu. Kad se pojavila ova reč u pregovorima i dokumentima, mi smo, neću reći „bacali kapu u nebesa“, ali smo odahnuli. A kad je stiglo vreme da se „punih usta“ izgovori ime naše republike, bilo nam je jasno da ćemo, ipak, na kraju krajeva dobiti svoju, hajde da kažem tako, državu, uz dodatak da ta država nije u punom kapacitetu. Ona nije nezavisna država, ali jeste u meri u kojoj je to u današnje vreme moguće. To znači da imamo unutrašnji suverenitet, a u spoljnim odnosima– bar po Dejtonskom sporazumu – imamo jednak uticaj kao i Federacija BiH. Prema tome, ovaj deo suvereniteta koji je okrenut prema inostranstvu delimo sa Federacijom, ali ni u tom delu suvereniteta Federacija ne može da bude u bilo kakvoj prednosti. Mora se sve raditi na bazi ravnopravnosti i uvažavanja interesa jedne i druge strane. Naravno, govorim sa stanovišta ustavnih dejtonskih rešenja, a ovi u Sarajevu bi malo-malo hteli da se pojave kao odlučujući faktor, tj. strana koja može da radi ne konsultujući nas. Jasno, ne dopušta se da to ide tako.
Bili ste, kao član delegacije Republike Srpske, jedan od učesnika pregovora u Dejtonu. Kako danas, skoro dve i po decenije posle Dejtonskog sporazuma, gledate na ovaj dokument, koji tada u Republici Srpskoj zbog nekih nepovoljnih rešenja nije bio primljen sa oduševljenjem?
Mi smo najpre bili ne samo nezadovoljni Dejtonskim sporazumom nego ojađeni zbog toga što su Sarajevo i Visoka Krajina ostali u Federaciji BiH. Međutim, što je vreme više odmicalo, ispostavljalo se da smo dobili više nego što nam se učinilo na kraju dejtonskih pregovora. Dobili smo svoju republiku, a republika je isto što i država, uz ograničenja koja sam već izneo. Nevolja u vezi sa Dejtonskim sporazumom je dvostruka. Prvo, zapadni deo međunarodne zajednice bi hteo putem Saveta za primenu mira da što je moguće više uskrati elemente nezavisnosti i samostalnosti Republike Srpske na račun nekakve integrisane BiH. Naravno, to su naše vlasti u međuvremenu – neke bolje, a neke lošije – odbijale, ali ovo što danas imamo je, ipak, velika stvar. S druge strane, Sarajevo, a kad govorim o njemu, mislim pre svega na Bošnjake, nikako da uzme pameti da je Bosna definitivno podeljena. Svako ima svoj deo Bosne i svako je dužan da ga unapređuje kako njemu odgovara. Ne znam šta je bilo u pameti bošnjačkog rukovodstva da ide na ova rešenja koja su konačno „isplivala“ u Dejtonu kad su mogli, recimo, u vreme Oven–Stoltenbergovog plana 1993. godine imati trećinu teritorije. Mi smo bili spremni da odustanemo od tri-četiri procenta teritorije kako bi se rat zaustavio što pre da nesreća ne ide u beskraj. Oni su najpre prihvatili ponudu, pa su se zatim dvoumili, verovatno im je neko iz međunarodne zajednice „došapnuo“ da mogu imati i više i da ne pristaju na to. I evo, imaju to što sad imaju. Do mene dopire, kao neka pouzdana informacija, to da Bošnjacima, od 51 odsto teritorije koliko pripada Federaciji BiH, ne pripada ni polovina. Dakle, mnogo manje od onoga što se nudilo Oven–Stoltenbergovim planom i što je Haris Silajdžić u razgovorima koje smo vodili u Ženevi najpre prihvatio. U Sarajevu su se, međutim, kasnije, namerno ću upotrebiti ovu reč, „popišmanili“, pa odustali.
Tokom rata se spominjala mogućnost da RS mirovnim rešenjem dobije izlaz na more. Zašto do toga nije došlo?
Do poslednjeg trenutka u Dejtonu se, pored ostalog, razgovaralo i o našem izlasku na more. Čak su, toga se vrlo dobro sećam, bile napravljene i mape. Nama je bilo naznačeno da dobijemo izlaz na more između Molunata i Oštrog. Predlog te karte je dan-dva ranije „kružio“ u delegaciji da bismo sutradan, kada su donesene mape, na zgražavanje konstatovali da nema ništa od toga. To je dakle anulirano, da li one noći kad je „otišlo“ Sarajevo i kad su se desile i neke druge stvari, zaista ne znam.
Egzodus Srba iz Sarajeva je jedna od najvećih tragedija rata u BiH. Da li se moglo postići neko drugo rešenje koje bi sprečilo taj egzodus?
Naravno da se moglo postići drugo rešenje, ali kada su Muslimani videli da je Miloševiću stalo da se to završi, krenuli su s ucenom. Nas su „ubacili“ u taj istočni deo Sarajeva, koji je u međuvremenu na sreću narastao. Sad je to pristojan srpski grad, Istočno Sarajevo. Naravno, ostala je masa toga što je činilo Srbe u Bosni i Hercegovini kao narod koji je tu ostavljao krupne tragove, ali se više nije moglo u datim okolnostima. Nismo imali nikakvu podršku od strane predstavnika velikih sila, pa se ova stvar završila tako kako se završila. Ali bolje i to nego da smo ostali u zajedničkom Sarajevu koje bi se opet vremenom konstituisalo kao bošnjačko Sarajevo, tako da vremenom verovatno ne bismo imali ni ono što sada imamo.
Verujete li da će jednog dana građani Republike Srpske dobiti mogućnost da se na referendumu slobodno izjasne o otcepljenju od BiH, odnosno o ostvarenju cilja koji nije mogao biti ispunjen tokom rata – zajedničkom životu sa Srbijom u istoj državi?
Sigurno u sadašnjoj konstelaciji odnosa neće moći, ali budući da se svetska i lokalna konstelacija stalno menja, ne možemo kazati kada i kako i hoće ili neće. Mislim da hoće, a kada će se to desiti, ne mogu prognozirati. Naše je da branimo to što imamo, da budemo u što tešnjim vezama sa Srbijom, pa kad bude kucnuo istorijski trenutak da se napravi taj formalni korak, onda bi to trebalo da se desi na gotovo prirodan način, bez velikog prelaza koji bi značio bilo kakve lomove. Po mom mišljenju, srpski narod u BiH je i danas u ovoj konstelaciji odnosa u većoj meri povezan sa Srbijom nego što je to bio pre rata, odnosno u bilo kojoj od prethodne dve Jugoslavije. Jer uvek je postojala zadrška, ili je to posebna republika ili je to banovina ili je to unitarna Bosna i Hercegovina. Svaki korak u stranu bio je dočekivan „na nož“ i cela stvar je uvek bila proskribovana kao separatizam.

ZAPAD NE PODRŽAVA FORMIRANJE HRVATSKOG ENTITETA

Da li će zaoštravanje odnosa između Bošnjaka i Hrvata, do koga će, čini se, neminovno doći posle izbora Željka Komšića za člana Predsedništva BiH, na neki način olakšati poziciju Republike Srpske?
Pozicija Republike Srpske je ista i sa Željkom i bez Željka. Mi poštujemo Federaciju BiH, ne mešamo se u njihove, da tako kažem, federalne stvari, a očekujemo i da se Federacija na isti način odnosi prema Republici Srpskoj. Hrvati su priželjkivali da, umesto Komšića, dođe dosadašnji član Predsedništva Dragan Čović, jer je on u više navrata indirektno, a ponekad i gotovo direktno, tražio treći entitet, odnosno hrvatski deo BiH. Ne znam hoće li od toga nešto biti, mada mi je čudno da u tome nema podrške od strane zapadnih predstavnika tzv. međunarodne zajednice, pa čini mi se i iz samoga Rima.
Mislite li pri spominjanju Rima na Vatikan?
Da, mislim na Vatikan. Očekivao sam da će oni gromoglasno krenuti da zagovaraju taj treći entitet, ali po svoj prilici radi se o tome da je Federacija BiH „skovana“ kako bi se pariralo Republici Srpskoj u svakom pogledu. Posle stvaranja Federacije u martu 1994. godine, pre svega vojnički. Ko se tu preračunao i ko je tu „ućario“ ne znam, ali vidim da to traje i da još uvek nisu otkrivene sve karte. Da li će i kada biti otkrivene, ne mogu da prognoziram.

ŠOJGUOV POKLON, MRŽNJA OLBRAJTOVE

Možete li izdvojiti neki lep događaj, ali i ružnu uspomenu iz vremena koje ste proveli kao ministar spoljnih poslova Republike Srpske?
U lepoj uspomeni mi je ostao razgovor s tadašnjim ministrom za vanredne situacije, a sadašnjim ministrom odbrane Rusije Sergejom Šojguom u Moskvi. Posle razgovora na kojima je dogovorena pomoć Rusije našim izbeglicama, Šojgu me je upitao može li meni učiniti neku uslugu. Odgovorio sam mu da mi ništa ne treba, ali da treba učenicima iz moga rodnog kraja u Hercegovini, koji svakodnevno pešače po nekoliko kilometara od kuće do škole pošto nemaju autobus. Šojguov autobus za učenike je uskoro stigao.
U ružnoj uspomeni mi je ostao zvanični susret s tadašnjom šeficom američke diplomatije Madlen Olbrajt. Ona se tada iz protokolarnih razloga rukovala s nama, ali iz njenog ponašanja se videlo da joj se Srbi gade, odnosno da nas mrzi kao narod. Od tog događaja je prošlo određeno vreme pa su se, posle 5. oktobra 2000. godine, predstavnici nove vlasti u Srbiji koji su išli na sastanak sa ovom ženom gotovo gurali da bi što pre dodirnuli ruke Olbrajtovoj.

[/restrict]