Otrov revolucije

Na desetine opozicionih grupa koje izvode „art performanse“ naglo su se aktivirale, organizovale i sinhronizovale nakon Putinovog „Minhenskog govora“ 2007, kada je zaoštrio stav prema Zapadu

Član pank grupe „Pusi rajot“ i osnivač opozicionog veb-portala „Medijazona“, rusko-kanadski državljanin Pjotr Verzilov, koji je izgubio vid, sluh i delimično sposobnost da hoda, što je posledica verovatnog trovanja – sada je bolje i oporavlja se u berlinskoj bolnici. „Bolje mu je. Sve je u redu. Lekari su ovde odlični“, izjavila je britanskoj agenciji „Rojters“ manekenka Veronika Nikuljšina, nevenčana supruga Verzilova, velikog kritičara ruskog predsednika Vladimira Putina. „Vozimo Peću u Berlin, jer je tamo drug njegovog oca, lekar, koji će se baviti Pećom“, rekla je prethodno za britanski „Bi-Bi-Si“ Nikuljšina. Pjotr i Veronika dospeli su u svetske medije u julu 2018, kada su sa još dve pripadnice „Pusi rajota“ upali na teren usred finalne utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu. Na moskovskom stadionu „Lužnjiki“, pored Putina, bili su i francuski i hrvatski šefovi država Emanuel Makron i Kolinda Grabar Kitarović.

[restrict]

JOŠ JEDAN „MINI SOLSBERI“ Prošle subote Verzilova, koji ima rusko i kanadsko državljanstvo, prevezli su privatnim avionom u berlinsku bolnicu „Čarite“, gde se o njemu brine nemačka nevladina organizacija „Cinema for Peace“. Nikuljšina navodi da je prebacivanje Verzilova organizovao njegov otac. Nemački borci za ljudska prava platili su prevoz Verzilova do Berlina specijalnim avionom, nakon što je nekoliko dana proveo u moskovskoj klinici pod sumnjom da je otrovan. Kako je objasnila Nikuljšina, Pjotru je pozlilo nakon njenog suđenja kod sudije za prekršaje, ali ona odbacuje mogućnost da je trovanje nastalo kao posledica Pećine upotrebe lekova ili drugih supstanci. „Smatram da je on namerno otrovan. To je bio pokušaj da ga zaplaše, ili ubiju“, rekla je novinarima Nadežda Tolokonjikova, prva žena Pjotra Verzilova, poznata po učešću u „pank molebanu“ 2012. u moskovskom Hramu Hrista Spasitelja. Dve članice grupe „Pusi rajot“, na čelu s Tolokonjikovom, dobile su tada za ovo delo po dve godine zatvora, ali su potom amnestirane i izašle su na slobodu ranije. Dok je Nadežda bila u zatvoru, s novinarima je najviše komunicirao upravo njen muž Verzilov…
Ukratko, ovo je presek izveštavanja britanskih i američkih medija o „slučaju Verzilov“, još jednom – kako se čita između redova – trovanju političkih protivnika u režiji Vladimira Putina i njegovih tajnih službi. Još jedan „mini Solsberi“. I to u nedelji kada su se Ruslan Boširov i Aleksandar Petrov, glavni osumnjičeni za trovanje britanskog agenta Skripalja, pojavili pred kamerama televizije „Raša tudej“ i glavnoj urednici Margariti Simonjan dali intervju u kome su tvrdili da su u engleski grad putovali kao turisti i da sa celim slučajem nemaju veze. Dok rusko-britansko neprijateljstvo doseže kulminaciju, otkrivanje još jednog „trovanja Putinovih kritičara“ može doliti ulje u propagandnu buktinju koja bi da sprži ruskog predsednika još od 2011. godine. Tada je, kako su pisali moskovski mediji, američki potpredsednik Džozef Bajden posetio Rusiju i direktno zatražio od Putina, zapretivši u suprotnom posledicama, da se ne kandiduje za predsednika i „ponudivši“ mu zauzvrat mesto predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta. Tadašnji ruski premijer je ovu „ponudu“ odbio.

SNAGA MOSKOVSKE ANDERGRAUND SCENE Ali ko je zaista Pjotr Verzilov, tridesetogodišnjak (sa sticanjem punoletstva dobio je i državljanstvo Kanade, gde živi njegov otac), s pozamašnim stažem opozicionog delovanja? Petnaest dana zatvora koji su mu dosuđeni letos zbog upada na stadion „Lužnjiki“ samo su „kruna“ njegove revolucionarne biografije, gde stoji i da je od 2011. povezan s blogerom i liderom ruskog protestnog pokreta Aleksejom Navaljnim. Zajedno su tada privedeni zbog ilegalnih demonstracija i proveli su u pritvoru 10 dana. Posle toga postaje naizgled važan šraf u mehanizmu antisistemske opozicije, a „napredovao“ je i profesionalno – pojedini mediji su 2012. o njemu pisali kao o jednom od „najboljih muzičkih producenata u Rusiji“.
U to vreme primećen je i na stranicama „Pečata“ (broj 226), nakon skandala sa upadom feminističke pank grupe „Pusi rajot“ u crkvu i pozivanja na „libijski scenario“ u Rusiji. Devojke su uhapšene zbog ovog bizarnog performansa u zimu 2012, što je bio deo širih protestnih aktivnosti, poznatih i kao „revolucija belih tračica“, nakon decembarskih (2011) parlamentarnih i martovskih (2012) predsedničkih izbora.
Nakon hapšenja više od 150 javnih ličnosti potpisalo je peticiju za njihovo puštanje na slobodu, a protesti su tim povodom održani u Njujorku, Parizu, Kijevu, Beču, Tel Avivu… Grupa od desetak devojaka čudnih nadimaka, s raznobojnim vunenim „fantomkama“ na glavi, upala je 21. februara 2012, dve nedelje uoči predsedničkih izbora, u najveći ruski hram i održala politički performans snimljen kamerama i odmah postavljen na Jutjub. Njih četiri dojurile su s mikrofonima do oltara i zapevale „Bogorodice, oteraj Putina“. To su učinile i dva dana ranije, 19. februara, u Bogojavljenskom saboru, ali su tada uspele da aktiviraju i električne gitare i pojačala. Podignuta je optužnica: Nadežda Tolokonjikova i Marija Aljohina uhapšene su 3. marta, dan uoči predsedničkih izbora. Posle dve nedelje u pritvoru im se pridružila i Jekaterina Samucevič, koja se kasnije nagodila s tužilaštvom i izbegla suđenje.
Moskva, kao svetska metropola, čak i u sovjetsko vreme, zajedno sa Lenjingradom, bila je stecište najraznovrsnijih supkultura. Posle pada komunističkog režima, podsticane spolja i iznutra, ove neformalne grupe doživele su nezamisliv procvat. Umetnici svih vrsta, nezadovoljni mladi intelektualci, brojna gej populacija, anarhisti, bogata omladina, kriminalni elementi, stotine različitih nacija i kulturnih uticaja – sve se to stopilo u milionsku armiju, čime je moskovska „andergraund“ scena postala jedna od najrazvijenijih i najuticajnijih u svetu. Samim tim, i predmet najveće pažnje specijalnih službi i opozicionih pokreta, kao snažna aktivistička baza.

„PUSI RAJOT“ – BRENDIRANJE NA ZAPADU Još od 80-ih godina i „perestrojke“, jedino što je objedinjavalo ove grupe bio je njihov radikalni prozapadni stav, zacementiran u sledećoj deceniji, „infantilnom amerikanizacijom“ predsednika Borisa Jeljcina, kome je bio potreban takav ventil za ispuštanje nagomilanog nezadovoljstva. Iz ovog miljea dolazi i „Pusi rajot“, a proteklih godina – nakon što su se suprotstavili Putinu i celokupnoj ruskoj državi – ovaj pokret doživeo je neviđeno brendiranje na Zapadu, jer su ih u svoje ruke preuzeli najuticajniji ljudi, čak i pevačica Madona.
Bend je zvanično formiran u avgustu 2011, četiri meseca pre ruskih parlamentarnih izbora, koji su bili obeleženi pokušajima prozapadne opozicije da pokrene revolucionarni talas pod optužbom za navodnu krađu glasova. Devojke su za sebe govorile da pripadaju „trećem talasu feminizma“ i u intervjuima često isticale prezir prema muškarcima i podršku gej paradama. Nadežda Tolokonjikova je tada govorila da „žene u uniformi padaju u histeriju zbog našeg lezbejskog poljupca“. I ukrajinska radikalna grupa „Femen“, s devojkama koje golih grudi uzvikuju vulgarne političke poruke širom Evrope, ideološki se naslanja na ovaj pokret.
„Pusi rajot“ su još u oktobru 2011, dva meseca pred parlamentarne izbore, predviđale da će „narodna volja biti pokradena“. Tada su spevale pesmu u kojoj su poželele da se nasilni događaji sa kairskog trga Tahrir prenesu i u centar Moskve. „Egipatski vazduh je dobar za pluća, napravi Tahrir na Crvenom trgu“, pevale su na svojim performansima po stanicama metroa i na krovu trolejbusa. „Pusi rajot“ su od početka bile u najtešnjim odnosima sa opozicionim liderima poput Alekseja Navaljnog, za koga kažu da je „pravi narodni heroj“ – bez obzira na to što je snimljen kako ide na poverljivi sastanak sa ambasadorom SAD Majklom Mekfolom. Tolokonjikova je tada govorila: „Kada se sakupi kritična masa aktivnih ljudi, ovde će zamirisati na Egipat, Tunis, ili, što je vrlo verovatno, čak i na Libiju“!
Ova izjava neodoljivo podseća na reči koje je u avgustu ove godine izrekao bivši direktor CIA Majkl Morel, koji je na čelu Agencije bio upravo od 2012, nakon što je na tom mestu nasledio Dejvida Petreusa. „Putin se boji samo jednog. On se boji da će ruska srednja klasa konačno da se podigne protiv njegovog režima i izaći na ulice, zahtevajući promene. Tako je bilo u Tunisu, Kairu, drugim gradovima Bliskog istoka i severne Afrike u periodu od 2010. do 2012. godine. Tako je bilo i pre četiri godine u Kijevu“, poručio je Morel. To je, dakle, novi direktan poziv na obojenu revoluciju u Rusiji, što je „zanat“ kojim se Tolokonjikova, Verzilov i Navaljni već godinama bave. Do sada bez previše uspeha.

KONTAMINACIJA JAVNE I POLITIČKE SCENE Članice „Pusi rajot“ bile su uključene u ove aktivnosti znatno pre 2011. i 2012. godine, kao deo još bizarnijeg projekta – takozvane art grupe „Vojna“ (Rat), koja je okupljala šezdesetak najradikalnijih aktivista. Recimo, pripadnik „Vojne“ Oleg Vorotnjikov bio je pušten uz kauciju iz pritvora u februaru 2011, gde se nalazio zbog akcije u kojoj su „umetnici“ prevrtali policijske automobile u Sankt Peterburgu, što su nazvali „art performansom“. Pušten je jer je objasnio da mora da izdržava maloletno dete. Međutim, već kroz mesec dana Vorotnjikov je, sve s maloletnim detetom, učestvovao u novoj akciji – tokom opozicionog protesta bacao je na policajce flaše s mokraćom!
U akcijama „Vojne“ prednjačila je uhapšena članica „Pusi rajot“ Nadežda Tolokonjikova, sa svojim tadašnjim mužem Pjotrom Verzilovim. Posebno su se istakli 29. februara 2008, kada je pet „umetničkih parova“ imalo seksualne odnose na javnom mestu, u Biološkom muzeju „Timirjazev“. Performansu su prisustvovali i pozvani novinari, a dve osobe nosile su transparente s vulgarnim rečima protiv predsedničkog kandidata Dmitrija Medvedeva, samo dva dana pred izbore. Među ovih pet parova bili su Tolokonjikova i njen muž Verzilov, a ona je tada bila u devetom mesecu trudnoće! Nađa i Peća učestvovali su i u akciji 2010, kada su u hodniku moskovskog Taganskog suda pustili oko 3.000 madagaskarskih bubašvaba (velike do devet centimetara, teške do 60 grama, kada su uznemirene ispuštaju šištavi zvuk poput zmija). Njih dvoje bili su i deo „art performansa“ 14. juna 2010, sa crtanjem gigantskog falusa preko puta zgrade Federalne službe bezbednosti u Sankt Peterburgu.
Aktivnost svih ovih grupa, a ima ih na desetine u Rusiji, naglo se aktivirala, organizovala i sinhronizovala, dramatično kontaminirajući javnu i političku scenu, nakon Putinovog „Minhenskog govora“ 2007, kada je zaoštrio stav prema Zapadu. Teško je poverovati da je fiksacija Putinom – a „Pusi rajot“ su ga poredile s Hitlerom i Staljinom, što je retorika koju su kasnije koristili i ljudi iz okruženja Hilari Klinton – uzrokovana „umetničkim pogledima“ i borbom za, kako kažu, „duhovniju Rusiju“.
Koliki su njihovi umetnički dometi vidi se iz navedenih slučajeva, gde uglavnom sve počinje i završava se seksualnom i pornografskom simbolikom, uz dodatak reči „Putin“, „Kremlj“, „sloboda“ i tome slično. A o „duhovnosti“ dovoljno svedoči i refren „sranje gospodnje“, koji su pevale pred oltarom u moskovskom hramu. Možda im najbolje pristaje opis „umetnici revolucije“, ali do sada njihova dela narod nije želeo masovno da „kupuje“, čak i uprkos tome što godine provedene pod sankcijama doprinose povećanju opozicionog i protestnog raspoloženja. Ali možda „trovanje Putinovog kritičara“ Verzilova predstavlja za njih nadu za povratak na glavnu scenu i novu tačku revolucionarnog oslonca. Pogotovo sada, kada je Peća ponovo u sigurnim rukama. Kod „očevog druga“ iz Berlina.

[/restrict]