Отров револуције

На десетине опозиционих група које изводе „арт перформансе“ нагло су се активирале, организовале и синхронизовале након Путиновог „Минхенског говора“ 2007, када је заоштрио став према Западу

Члан панк групе „Пуси рајот“ и оснивач опозиционог веб-портала „Медијазона“, руско-канадски држављанин Пјотр Верзилов, који је изгубио вид, слух и делимично способност да хода, што је последица вероватног тровања – сада је боље и опоравља се у берлинској болници. „Боље му је. Све је у реду. Лекари су овде одлични“, изјавила је британској агенцији „Ројтерс“ манекенка Вероника Никуљшина, невенчана супруга Верзилова, великог критичара руског председника Владимира Путина. „Возимо Пећу у Берлин, јер је тамо друг његовог оца, лекар, који ће се бавити Пећом“, рекла је претходно за британски „Би-Би-Си“ Никуљшина. Пјотр и Вероника доспели су у светске медије у јулу 2018, када су са још две припаднице „Пуси рајота“ упали на терен усред финалне утакмице Светског првенства у фудбалу. На московском стадиону „Лужњики“, поред Путина, били су и француски и хрватски шефови држава Емануел Макрон и Колинда Грабар Китаровић.

[restrict]

ЈОШ ЈЕДАН „МИНИ СОЛСБЕРИ“ Прошле суботе Верзилова, који има руско и канадско држављанство, превезли су приватним авионом у берлинску болницу „Чарите“, где се о њему брине немачка невладина организација „Cinema for Peace“. Никуљшина наводи да је пребацивање Верзилова организовао његов отац. Немачки борци за људска права платили су превоз Верзилова до Берлина специјалним авионом, након што је неколико дана провео у московској клиници под сумњом да је отрован. Како је објаснила Никуљшина, Пјотру је позлило након њеног суђења код судије за прекршаје, али она одбацује могућност да је тровање настало као последица Пећине употребе лекова или других супстанци. „Сматрам да је он намерно отрован. То је био покушај да га заплаше, или убију“, рекла је новинарима Надежда Толокоњикова, прва жена Пјотра Верзилова, позната по учешћу у „панк молебану“ 2012. у московском Храму Христа Спаситеља. Две чланице групе „Пуси рајот“, на челу с Толокоњиковом, добиле су тада за ово дело по две године затвора, али су потом амнестиране и изашле су на слободу раније. Док је Надежда била у затвору, с новинарима је највише комуницирао управо њен муж Верзилов…
Укратко, ово је пресек извештавања британских и америчких медија о „случају Верзилов“, још једном – како се чита између редова – тровању политичких противника у режији Владимира Путина и његових тајних служби. Још један „мини Солсбери“. И то у недељи када су се Руслан Боширов и Александар Петров, главни осумњичени за тровање британског агента Скрипаља, појавили пред камерама телевизије „Раша тудеј“ и главној уредници Маргарити Симоњан дали интервју у коме су тврдили да су у енглески град путовали као туристи и да са целим случајем немају везе. Док руско-британско непријатељство досеже кулминацију, откривање још једног „тровања Путинових критичара“ може долити уље у пропагандну буктињу која би да спржи руског председника још од 2011. године. Тада је, како су писали московски медији, амерички потпредседник Џозеф Бајден посетио Русију и директно затражио од Путина, запретивши у супротном последицама, да се не кандидује за председника и „понудивши“ му заузврат место председника Међународног олимпијског комитета. Тадашњи руски премијер је ову „понуду“ одбио.

СНАГА МОСКОВСКЕ АНДЕРГРАУНД СЦЕНЕ Али ко је заиста Пјотр Верзилов, тридесетогодишњак (са стицањем пунолетства добио је и држављанство Канаде, где живи његов отац), с позамашним стажем опозиционог деловања? Петнаест дана затвора који су му досуђени летос због упада на стадион „Лужњики“ само су „круна“ његове револуционарне биографије, где стоји и да је од 2011. повезан с блогером и лидером руског протестног покрета Алексејом Наваљним. Заједно су тада приведени због илегалних демонстрација и провели су у притвору 10 дана. После тога постаје наизглед важан шраф у механизму антисистемске опозиције, а „напредовао“ је и професионално – поједини медији су 2012. о њему писали као о једном од „најбољих музичких продуцената у Русији“.
У то време примећен је и на страницама „Печата“ (број 226), након скандала са упадом феминистичке панк групе „Пуси рајот“ у цркву и позивања на „либијски сценарио“ у Русији. Девојке су ухапшене због овог бизарног перформанса у зиму 2012, што је био део ширих протестних активности, познатих и као „револуција белих трачица“, након децембарских (2011) парламентарних и мартовских (2012) председничких избора.
Након хапшења више од 150 јавних личности потписало је петицију за њихово пуштање на слободу, а протести су тим поводом одржани у Њујорку, Паризу, Кијеву, Бечу, Тел Авиву… Група од десетак девојака чудних надимака, с разнобојним вуненим „фантомкама“ на глави, упала је 21. фебруара 2012, две недеље уочи председничких избора, у највећи руски храм и одржала политички перформанс снимљен камерама и одмах постављен на Јутјуб. Њих четири дојуриле су с микрофонима до олтара и запевале „Богородице, отерај Путина“. То су учиниле и два дана раније, 19. фебруара, у Богојављенском сабору, али су тада успеле да активирају и електричне гитаре и појачала. Подигнута је оптужница: Надежда Толокоњикова и Марија Аљохина ухапшене су 3. марта, дан уочи председничких избора. После две недеље у притвору им се придружила и Јекатерина Самуцевич, која се касније нагодила с тужилаштвом и избегла суђење.
Москва, као светска метропола, чак и у совјетско време, заједно са Лењинградом, била је стециште најразноврснијих супкултура. После пада комунистичког режима, подстицане споља и изнутра, ове неформалне групе доживеле су незамислив процват. Уметници свих врста, незадовољни млади интелектуалци, бројна геј популација, анархисти, богата омладина, криминални елементи, стотине различитих нација и културних утицаја – све се то стопило у милионску армију, чиме је московска „андерграунд“ сцена постала једна од најразвијенијих и најутицајнијих у свету. Самим тим, и предмет највеће пажње специјалних служби и опозиционих покрета, као снажна активистичка база.

„ПУСИ РАЈОТ“ – БРЕНДИРАЊЕ НА ЗАПАДУ Још од 80-их година и „перестројке“, једино што је обједињавало ове групе био је њихов радикални прозападни став, зацементиран у следећој деценији, „инфантилном американизацијом“ председника Бориса Јељцина, коме је био потребан такав вентил за испуштање нагомиланог незадовољства. Из овог миљеа долази и „Пуси рајот“, а протеклих година – након што су се супротставили Путину и целокупној руској држави – овај покрет доживео је невиђено брендирање на Западу, јер су их у своје руке преузели најутицајнији људи, чак и певачица Мадона.
Бенд је званично формиран у августу 2011, четири месеца пре руских парламентарних избора, који су били обележени покушајима прозападне опозиције да покрене револуционарни талас под оптужбом за наводну крађу гласова. Девојке су за себе говориле да припадају „трећем таласу феминизма“ и у интервјуима често истицале презир према мушкарцима и подршку геј парадама. Надежда Толокоњикова је тада говорила да „жене у униформи падају у хистерију због нашег лезбејског пољупца“. И украјинска радикална група „Фемен“, с девојкама које голих груди узвикују вулгарне политичке поруке широм Европе, идеолошки се наслања на овај покрет.
„Пуси рајот“ су још у октобру 2011, два месеца пред парламентарне изборе, предвиђале да ће „народна воља бити покрадена“. Тада су спевале песму у којој су пожелеле да се насилни догађаји са каирског трга Тахрир пренесу и у центар Москве. „Египатски ваздух је добар за плућа, направи Тахрир на Црвеном тргу“, певале су на својим перформансима по станицама метроа и на крову тролејбуса. „Пуси рајот“ су од почетка биле у најтешњим односима са опозиционим лидерима попут Алексеја Наваљног, за кога кажу да је „прави народни херој“ – без обзира на то што је снимљен како иде на поверљиви састанак са амбасадором САД Мајклом Мекфолом. Толокоњикова је тада говорила: „Када се сакупи критична маса активних људи, овде ће замирисати на Египат, Тунис, или, што је врло вероватно, чак и на Либију“!
Ова изјава неодољиво подсећа на речи које је у августу ове године изрекао бивши директор ЦИА Мајкл Морел, који је на челу Агенције био управо од 2012, након што је на том месту наследио Дејвида Петреуса. „Путин се боји само једног. Он се боји да ће руска средња класа коначно да се подигне против његовог режима и изаћи на улице, захтевајући промене. Тако је било у Тунису, Каиру, другим градовима Блиског истока и северне Африке у периоду од 2010. до 2012. године. Тако је било и пре четири године у Кијеву“, поручио је Морел. То је, дакле, нови директан позив на обојену револуцију у Русији, што је „занат“ којим се Толокоњикова, Верзилов и Наваљни већ годинама баве. До сада без превише успеха.

КОНТАМИНАЦИЈА ЈАВНЕ И ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ Чланице „Пуси рајот“ биле су укључене у ове активности знатно пре 2011. и 2012. године, као део још бизарнијег пројекта – такозване арт групе „Војна“ (Рат), која је окупљала шездесетак најрадикалнијих активиста. Рецимо, припадник „Војне“ Олег Воротњиков био је пуштен уз кауцију из притвора у фебруару 2011, где се налазио због акције у којој су „уметници“ превртали полицијске аутомобиле у Санкт Петербургу, што су назвали „арт перформансом“. Пуштен је јер је објаснио да мора да издржава малолетно дете. Међутим, већ кроз месец дана Воротњиков је, све с малолетним дететом, учествовао у новој акцији – током опозиционог протеста бацао је на полицајце флаше с мокраћом!
У акцијама „Војне“ предњачила је ухапшена чланица „Пуси рајот“ Надежда Толокоњикова, са својим тадашњим мужем Пјотром Верзиловим. Посебно су се истакли 29. фебруара 2008, када је пет „уметничких парова“ имало сексуалне односе на јавном месту, у Биолошком музеју „Тимирјазев“. Перформансу су присуствовали и позвани новинари, а две особе носиле су транспаренте с вулгарним речима против председничког кандидата Дмитрија Медведева, само два дана пред изборе. Међу ових пет парова били су Толокоњикова и њен муж Верзилов, а она је тада била у деветом месецу трудноће! Нађа и Пећа учествовали су и у акцији 2010, када су у ходнику московског Таганског суда пустили око 3.000 мадагаскарских бубашваба (велике до девет центиметара, тешке до 60 грама, када су узнемирене испуштају шиштави звук попут змија). Њих двоје били су и део „арт перформанса“ 14. јуна 2010, са цртањем гигантског фалуса преко пута зграде Федералне службе безбедности у Санкт Петербургу.
Активност свих ових група, а има их на десетине у Русији, нагло се активирала, организовала и синхронизовала, драматично контаминирајући јавну и политичку сцену, након Путиновог „Минхенског говора“ 2007, када је заоштрио став према Западу. Тешко је поверовати да је фиксација Путином – а „Пуси рајот“ су га поредиле с Хитлером и Стаљином, што је реторика коју су касније користили и људи из окружења Хилари Клинтон – узрокована „уметничким погледима“ и борбом за, како кажу, „духовнију Русију“.
Колики су њихови уметнички домети види се из наведених случајева, где углавном све почиње и завршава се сексуалном и порнографском симболиком, уз додатак речи „Путин“, „Кремљ“, „слобода“ и томе слично. А о „духовности“ довољно сведочи и рефрен „срање господње“, који су певале пред олтаром у московском храму. Можда им најбоље пристаје опис „уметници револуције“, али до сада њихова дела народ није желео масовно да „купује“, чак и упркос томе што године проведене под санкцијама доприносе повећању опозиционог и протестног расположења. Али можда „тровање Путиновог критичара“ Верзилова представља за њих наду за повратак на главну сцену и нову тачку револуционарног ослонца. Поготово сада, када је Пећа поново у сигурним рукама. Код „очевог друга“ из Берлина.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *