Ne kada nego kako

VELIKA BRITANIJA NA KORAK OD IZLASKA IZ EU

Britanci su definitivno presudili da Evropska unija nije projekat njihove budućnosti i London sada samo zanima kako najpovoljnije izaći iz nje

U glomaznom pregovaračkom maratonu Londona i Brisela o konačnom razlazu već se pokazuje da se približavaju dani kada Ujedinjeno Kraljevstvo odlazi iz Evropske unije. U igri je, ujedno, i budućnost projekta o integrisanoj Evropi, Evropi bez sukoba i granica, Evropi slobodnog protoka ljudi, ideja i roba.

ČLAN 50 U četvrtak, 23. juna 2016, održan je referendum na kome je 51,9 odsto Britanaca odlučilo da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti iluziju sanjača o ujedinjenom kontinentu. Na tom plebiscitu ostrvljani su rekli da ne žele da i dalje njihova zemlja bude članica EU. Njih trideset miliona izglasalo je nepoverenje Evropskoj uniji. Referendum je presudio i predsednica vlade Terza Mej odmah je telefonirala briselskoj centrali Unije da će Britanija otkačiti brod UK od ostatka EU 29. marta 2019, tačno u 11 časova.
Na referendumu s pitanjem „biti ili ne biti u EU“ trideset miliona ljudi izglasalo je napuštanje „najboljeg od svih svetova“.
Britanija bi morala da ispoštuje proceduru odlaska ukoliko želi regularan i miroljubiv razlaz, morala bi da uzme u obzir klauzulu Lisabonskog ugovora – njegov član 50 – koji obema stranama u brakorazvodnoj parnici daje rok od dve godine. U tom roku strane su dužne da okončaju proces raskida.
London je pismeno obavestio Brisel da je 29. mart 2019. godine, istina, okvirno vreme i da Britanija ima razumevanja za kompleksnost procesa razlaza – da London ostaje fleksibilan u vezi s tačnim datumom izlaska iz Unije, ukoliko se o tome saglase svih 28 članica Unije.
Za sada sve članice Evropske unije imaju u vidu 29. mart, a Tereza Mej se potrudila da ovo overi i u Parlamentu, čime je pomenuti datum postao i zakon Ujedinjenog Kraljevstva.

[restrict] POSTBREGZIT REŽIM U dosadašnjim glomaznim i kompleksnim razgovorima dve strane su se usaglasile o tri važna momenta raskida: koliko će Britanija morati da plati avanturu odlaska; šta će se dogoditi s granicom Severne Irske, koja je, razliku od Republike Irske, članica Britanske unije; kakav će, po razlazu, biti status građana UK koji trenutno žive i rade u EU.
U britanskoj prestonici veruju da će u toku prelaznog perioda, koji traje do 31. decembra 2020, sve biti usaglašeno i da će se „postbregzit“ režim već primenjivati.
Prelazni period će, računa se, obezbediti dovoljno vremena da se reše sve tačke sporazuma o novim odnosima dve dosadašnje članice EU.
Kako stvari stoje, svi detalji oko slobodnog kretanja građana biće dogovoreni – sporazum nalaže da će sadašnji promet građana važiti i dalje, kako to, uglavnom, predlaže i Evropska unija.
Bregzit je kapitalna strateška promena, i posle njega malo šta ostaje od dosadašnjih odnosa dve strane. Analize u Londonu govore da EU ima jače pregovaračke karte u rukama i da će na britanskoj strani Tereza Mej morati da „proguta“ neke gorke kompromise.
Gospođa Mej, istini za volju, nije fanatični „bregzitaš“. Za vreme referendumske kampanje agitovala je protiv raskida s Briselom. Ali posle referenduma prihvatila je volju građana i odmah je izjavila kako „bregzit znači bregzit“ i da je njena ustavna i zakonska obaveza da tu realnost „prizemlji“.
Razgovori o budućnosti odnosa Velike Britanije i Evropske unije zvanično su počeli odmah posle referenduma uprkos jakom unutrašnjem frontu protivnika odlaska zemlje iz EU koji je predvodila Laburistička partija, još uvek inficirana „evropskom zarazom“ bivšeg premijera Tonija Blera.
Britanci su definitivno presudili da EU nije projekat njihove budućnosti London sada samo zanima kako ispregovarati praktikalije razvoda i daljeg suživota s uvređenim Briselom.

BRITANIJA ODLAZI – GRMELO ILI SEVALO U poslednjim razgovorima o izlasku zemlje iz EU i dalje su dominirale dve varijante – „tvrdi“ i „meki“ bregzit. „Tvrdi“ bregzit znači odbijanje Londona da prihvati bilo kakav kompromis na tako osetljivim temama kakve su slobodno kretanje građana između dve članice dosadašnje Unije, čak i kada bi to za Britaniju podrazumevalo napuštanje Zajedničkog evropskog tržišta. Na „mekoj“ strani to bi moglo da bude takozvana „norveška solucija“. Norveška nije članica Zajedničkog tržišta, ali prihvata slobodni protok ljudi.
Britanski referendum je rekao svoje i britanska vlada ima nalog da izvrši narodnu volju. Britanija odlazi, premijerka Tereza Mej je već imenovala i pregovarače s Briselom. Ostaje još da London potegne famozni član 50 Lisabonskog ugovora koji definiše proceduru i uslove odlaska jedne zemlje iz Evropske unije. Član 50 kaže da procedura raskida može da traje najviše dve godine.
Kako će u praksi izgledati detalji budućih odnosa zasad je ostavljeno po strani, treba pregovarati u nadi da će sve biti dogovoreno u predviđenom roku. Kao što smo već pomenuli, tri teme su u fokusu: trgovina, protok ljudi i bezbednost.
U sedištu britanske vlade čuju se procene – više nadanje – da će do 29. marta 2019. obe strane staviti potpis na sporazum. Zvuči optimistično, mada francuski predsednik Emanuel Makron – učtivost na stranu – naziva londonske „bregzitaše“ najobičnijim lažovima zato što truju Britance iluzijom da će odlazak iz Evropske unije biti „lagodna šetnja“.
Istovremeno, „insajderi“ dovoljno upućeni u tok pregovaranja puštaju u promet informacije da znatne razlike i dalje postoje i da je u ovoj fazi igre uputnije držati se poznate britanske maksime da „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“.
Politički urednik „Bi-Bi-Sija“ Lora Kuinsberg piše 19. septembra, a pod krupnim naslovom „Ne, ne, ne“, da je odgovor koji trenutno dobijate kad god upitate EU igrače da li su konačno spremni da bar samo malo odustanu od svojih tvrdih pregovaračkih stanovišta kojih se drže u nadigravanju s britanskim pregovaračima – uvek triput ne.
Suma sumarum, sve varijante su i dalje u igri, izuzev jedne – Britanija odlazi, grmelo ili sevalo.

[/restrict]