Не када него како

ВЕЛИКА БРИТАНИЈА НА КОРАК ОД ИЗЛАСКА ИЗ ЕУ

Британци су дефинитивно пресудили да Европска унија није пројекат њихове будућности и Лондон сада само занима како најповољније изаћи из ње

У гломазном преговарачком маратону Лондона и Брисела о коначном разлазу већ се показује да се приближавају дани када Уједињено Краљевство одлази из Европске уније. У игри је, уједно, и будућност пројекта о интегрисаној Европи, Европи без сукоба и граница, Европи слободног протока људи, идеја и роба.

ЧЛАН 50 У четвртак, 23. јуна 2016, одржан је референдум на коме је 51,9 одсто Британаца одлучило да Уједињено Краљевство напусти илузију сањача о уједињеном континенту. На том плебисциту острвљани су рекли да не желе да и даље њихова земља буде чланица ЕУ. Њих тридесет милиона изгласало је неповерење Европској унији. Референдум је пресудио и председница владе Терза Меј одмах је телефонирала бриселској централи Уније да ће Британија откачити брод УК од остатка ЕУ 29. марта 2019, тачно у 11 часова.
На референдуму с питањем „бити или не бити у ЕУ“ тридесет милиона људи изгласало је напуштање „најбољег од свих светова“.
Британија би морала да испоштује процедуру одласка уколико жели регуларан и мирољубив разлаз, морала би да узме у обзир клаузулу Лисабонског уговора – његов члан 50 – који обема странама у бракоразводној парници даје рок од две године. У том року стране су дужне да окончају процес раскида.
Лондон је писмено обавестио Брисел да је 29. март 2019. године, истина, оквирно време и да Британија има разумевања за комплексност процеса разлаза – да Лондон остаје флексибилан у вези с тачним датумом изласка из Уније, уколико се о томе сагласе свих 28 чланица Уније.
За сада све чланице Европске уније имају у виду 29. март, а Тереза Меј се потрудила да ово овери и у Парламенту, чиме је поменути датум постао и закон Уједињеног Краљевства.

[restrict] ПОСТБРЕГЗИТ РЕЖИМ У досадашњим гломазним и комплексним разговорима две стране су се усагласиле о три важна момента раскида: колико ће Британија морати да плати авантуру одласка; шта ће се догодити с границом Северне Ирске, која је, разлику од Републике Ирске, чланица Британске уније; какав ће, по разлазу, бити статус грађана УК који тренутно живе и раде у ЕУ.
У британској престоници верују да ће у току прелазног периода, који траје до 31. децембра 2020, све бити усаглашено и да ће се „постбрегзит“ режим већ примењивати.
Прелазни период ће, рачуна се, обезбедити довољно времена да се реше све тачке споразума о новим односима две досадашње чланице ЕУ.
Како ствари стоје, сви детаљи око слободног кретања грађана биће договорени – споразум налаже да ће садашњи промет грађана важити и даље, како то, углавном, предлаже и Европска унија.
Брегзит је капитална стратешка промена, и после њега мало шта остаје од досадашњих односа две стране. Анализе у Лондону говоре да ЕУ има јаче преговарачке карте у рукама и да ће на британској страни Тереза Меј морати да „прогута“ неке горке компромисе.
Госпођа Меј, истини за вољу, није фанатични „брегзиташ“. За време референдумске кампање агитовала је против раскида с Бриселом. Али после референдума прихватила је вољу грађана и одмах је изјавила како „брегзит значи брегзит“ и да је њена уставна и законска обавеза да ту реалност „приземљи“.
Разговори о будућности односа Велике Британије и Европске уније званично су почели одмах после референдума упркос јаком унутрашњем фронту противника одласка земље из ЕУ који је предводила Лабуристичка партија, још увек инфицирана „европском заразом“ бившег премијера Тонија Блера.
Британци су дефинитивно пресудили да ЕУ није пројекат њихове будућности Лондон сада само занима како испреговарати практикалије развода и даљег суживота с увређеним Бриселом.

БРИТАНИЈА ОДЛАЗИ – ГРМЕЛО ИЛИ СЕВАЛО У последњим разговорима о изласку земље из ЕУ и даље су доминирале две варијанте – „тврди“ и „меки“ брегзит. „Тврди“ брегзит значи одбијање Лондона да прихвати било какав компромис на тако осетљивим темама какве су слободно кретање грађана између две чланице досадашње Уније, чак и када би то за Британију подразумевало напуштање Заједничког европског тржишта. На „мекој“ страни то би могло да буде такозвана „норвешка солуција“. Норвешка није чланица Заједничког тржишта, али прихвата слободни проток људи.
Британски референдум је рекао своје и британска влада има налог да изврши народну вољу. Британија одлази, премијерка Тереза Меј је већ именовала и преговараче с Бриселом. Остаје још да Лондон потегне фамозни члан 50 Лисабонског уговора који дефинише процедуру и услове одласка једне земље из Европске уније. Члан 50 каже да процедура раскида може да траје највише две године.
Како ће у пракси изгледати детаљи будућих односа засад је остављено по страни, треба преговарати у нади да ће све бити договорено у предвиђеном року. Као што смо већ поменули, три теме су у фокусу: трговина, проток људи и безбедност.
У седишту британске владе чују се процене – више надање – да ће до 29. марта 2019. обе стране ставити потпис на споразум. Звучи оптимистично, мада француски председник Емануел Макрон – учтивост на страну – назива лондонске „брегзиташе“ најобичнијим лажовима зато што трују Британце илузијом да ће одлазак из Европске уније бити „лагодна шетња“.
Истовремено, „инсајдери“ довољно упућени у ток преговарања пуштају у промет информације да знатне разлике и даље постоје и да је у овој фази игре упутније држати се познате британске максиме да „ништа није договорено док све није договорено“.
Политички уредник „Би-Би-Сија“ Лора Куинсберг пише 19. септембра, а под крупним насловом „Не, не, не“, да је одговор који тренутно добијате кад год упитате ЕУ играче да ли су коначно спремни да бар само мало одустану од својих тврдих преговарачких становишта којих се држе у надигравању с британским преговарачима – увек трипут не.
Сума сумарум, све варијанте су и даље у игри, изузев једне – Британија одлази, грмело или севало.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *