Priprema li se nov rat?

BLISKOISTOČNA PREVIRANJA

Polovinom avgusta 2018. brojni mediji ukazali su na dokumenta iz kojih se vidi da Izrael sprema nov rat protiv Hezbolaha u Libanu, odnosno da se na granici odvijaju pripreme za borbena dejstva

Izrael je umnožio patrole i dodatno pojačao kopnenu vojsku, dok avijacija i bespilotne letelice permanentno narušavaju vazdušni prostor Libana. Ni Hezbolah ne stoji skrštenih ruku. Zauzima nove pozicije, stvara prepreke da spreči moguće napade na celom frontu, povišena je borbena gotovost armije, iz Sirije je povučena odlično obučena i borbeno proverena jedinica specijalne namene Al Ridvana itd.
Američki general Ričard Klark već je najavio da će pomoći Izraelu da „oslobodi“ Liban „okupiran“ od Irana. Za SAD su pripadnici Hezbolaha „agenti Irana“. U međuvremenu je formirana i tzv. „Libanska oružana ustanička armija“, što govori o ozbiljnim pripremama za rat. A brojni eksperti za Bliski istok ukazuju da mir između Hezbolaha i Izraela neće dugo trajati i da će se sve završiti „odlučujućom bitkom“.
Zbog svega analitičari diskutuju o tome da li se priprema rat između Izraela i Hezbolaha, posle neuspeha Tel Aviva da uništi „Božiju partiju“ 2006. godine, ali se i pitaju zašto se sve događa upravo sada?

[restrict] HEZBOLAHOV TOTALNI RAT Posle 2006. i završetka izraelske agresije na Liban u avgustu iste godine Hezbolah je povećao svoje vojne mogućnosti i broj visokopreciznih raketa (izvori govore o čak 100.000) dalekog dometa na čvrsto gorivo i velike brzine. Istovremeno je kupio i rakete koje mogu da unište bilo koji izraelski vojni brod i naftnu platformu u Sredozemnom moru. Nabavljene su i protivavionske rakete „zemlja-vazduh“. Uz sve to borci Hezbolaha su stekli veliko borbeno iskustvo u Siriji (vođenje klasičnog rata, zatim ruskog načina ratovanja i rata s gerilskim grupacijama) gde su se borili na strani legalne vlade. U sirijskom ratu su naučili i da koriste automobile bombe, te da upravljaju naoružanim bespilotnim letelicama. Hezbolah je svoje rakete postavio duž cele granice sa Izraelom, ali i Sirijom na planinskim vrhovima i pod zemljom, kako bi ih zaštitio od izraelskih raketa.
Generalni sekretar Hezbolaha Sajed Hasan Nasrala, na nedavnom obraćanju predstavnicima medija, a povodom mogućeg rata sa Izraelom, upozorio je da će „ukoliko se Izrael odluči za rat, on biti vođen i na teritoriji Izraela“. Obećao je i da će raketirati Tel Aviv, skladište bojnih otrova u Haifi, nuklearne objekte u Dimonu i istraživački centar u Negevi, ali i vojne aerodrome i utvrđenja. Nasrala je rekao da će se u slučaju rata aktivirati sva vojna sila i mogućnosti Hezbolaha.
Hezbolah („Božija partija“) ima na desetine hiljada boraca a vojni stratezi su izračunali da po rezultatima borbenih dejstava u Siriji Hezbolah prevazilazi za 18 puta mogućnosti libanske vojske i zbog toga je jedna od jačih armija na Bliskom istoku, sposobna da štiti i oslobađa teritorije i van granica Libana.
Eksperti ukazuju da rat podstiče i ekonomska kriza u SAD. Naime, ekonomisti tvrde da američke privatne vojne kompanije sada mogu postati lokomotiva koja će izvesti državu iz krize, a da bi to učinile – treba im nov rat. Ali pošto se geopolitička situacija promenila, ratnohuškački planovi su ograničeni. SAD više nisu nesporni hegemon u svetu. Na najnovije događaje reagovaće Kina, Rusija, Iran, Turska, pa čak i Evropska unija, svakako ne u interesu SAD i Izraela, što može dovesti do zanimljivog raspleta „nestanka hegomije SAD i Izraela u svetu i na Bliskom istoku“.
U prilog tome da se u Vašingtonu i Tel Avivu razmišlja o pokretanju vojnog sukoba ide i članak Timotija Aleksandra Guzmana „Predstojeći rat u Libanu“, u kom naglašava da se SAD, Izrael i Saudijska Arabija ozbiljno pripremaju za nov rat na Bliskom istoku, ovaj put u Libanu, a radi uništavanja proiranskog pokreta Hezbolah.
Analize različitih dokumenata SAD pokazuju da američki vojni okupacioni kontigent ne samo da ostaje u Siriji nego se i uvećava, a sumnje dodatno podgrevaju i novi pokušaji svrgavanja Asada, kao i pretnje Vašingtona Iranu. Sve, dakle, govori da je rat na Bliskom istoku verovatan.

PREDUSLOVI ZA NAPAD NA IRAN Pošto tri saveznika nisu odustala od svojih planova i pored poraza u Siriji, sada samo menjaju strategiju – glavni cilj pomenutih država ostaje Iran, pri čemu će mu nauditi preko destabilizacije Libana i uništavanja Hezbolaha, pre nego što se obnove napadi na Siriju radi svrgavanja Asada. Ukoliko pomenuta koalicija zaista želi da napadne Iran, pre toga mora neutralisati njegove saveznike – Hezbolah i Siriju. Bez ovih preduslova napad na Iran nije realan.
Izraelska vlada zna da ne može pobediti Hezbolah bez značajnih žrtava među svojim vojnicima i civilnim stanovništvom i zbog toga im je nužna podrška SAD. Ove dve zemlje mogu da nastave da podržavaju borce tzv. Islamske države, kao i druge terorističke grupacije u Libanu, a radi izazivanja novog građanskog rata u ovoj državi uz pomoć terorističkih provokacija.
Sledeće pitanje je da li Hezbolah i libanska armija mogu da spreče terorističke grupacije da se ubace na teritoriju Libana? Dosad im je uspevalo da pobećuju tzv. borce Islamske države na granici, ali sada se primećuje njihova nova koncentracija, kao i spremnost da prodru uz podršku Izraela u Liban. Događaji s premijerom Libana Haririjem, koji je dao ostavku kada su ga uhapsili u Saudijskoj Arabiji prilikom posete ovoj državi, a potom je povukao istu, demonstrira početak političke krize u ovoj zemlji.
U slučaju rata u Libanu, Izrael će, jasno je, prvo pokušati da stavi pod svoju kontrolu prirodne resurse ove države (to je već učinjeno u Siriji širenjem naselja na palestinskoj zemlji na sirijskoj Golanskoj visoravni, kao i zauzimanjem naftnih polja i vodnih izvora). Liban ima oko 96 triliona kubnih funti prirodnog gasa i 856 miliona barela sirove nafte, a politički haos u Libanu i izraelski rat s Hezbolahom mogu doprineti realizaciji „Cionističkog plana za Bliski istok“, autora Izrela Šahakoma, plana koji se zaključuje podelom Libana i drugih država Bliskog istoka i stvaranjem „Velikog Izraela“.
Ovo, naravno, nije nova ideja u cionističkom strateškom mišljenju. Tema fragmentacije arapskih država se povremeno obnavlja, a prisutna je i u popularnoj knjizi Livije Rokač „Izraelski sveti terorizam“ (1980). Rokačeva je, oslanjajući se na uspomene bivšeg izraelskog premijera Moše Šareta, proučila dokumenta koja predstavljaju cionistički plan u odnosu prema Libanu, a koja su nastala sredinom 50-ih godina prošlog veka. Potvrdu da postoji ovaj plan dao je upad Izraela u Liban 1978. godine. Drugi upad, još varvarskiji, dogodio se 1982. i takođe je izvršen prema planu razrađenom u pomenutim dokumentima, a koji se tiču ne samo Libana nego i Sirije i Jordana.

LJUBAV TEL AVIVA I RIJADA Veliku podršku Tel Avivu daje Saudijska Arabija, koja nastavlja da vodi amoralni i rušilački rat u Jemenu, čime stvara tenzije u odnosima sa Iranom. U članku Tomasa Fridmana „Arapsko proleće u Saudijskoj Arabiji“, u kome se hvali reformizam naslednog princa Arabije Muhameda bin Salmana, navodi se i njegova izjava: „Predsednik Irana je novi Hitler na Bliskom istoku. Videli smo u Evropi da mirotvorstvo ne funkcioniše. Zato želimo da sprečimo da se novi Hitler ukoreni na Bliskom istoku, kao što je to bilo u Evropi.“
Krajem 2017. godine „Rojters“ je objavio članak „Komandant libanske armije upozorava na izraelsku pretnju u uslovima političke krize“ gde se objašnjava potreba da se vojska prevede u stanje borbene gotovosti na granici zbog agresivnih postupaka Izraela. Na tviter nalogu libanske armije objavljena je sledeća izjava komandanta libanske armije, generala Žozefa Auna: „Vojska mora biti spremna da spreči korišćenje trenutne situacije za raspaljivanje razdora. Jedinstvena situacija s kojom se suočava Liban traži od vas visok nivo osvešćenosti.“
Izraelski mediji, uz sve to, dodatno povećavaju strah svetske javnosti, jer otvoreno analiziraju šta bi značilo da država doživi poraz od Hezbolaha, te traži „da priprema za rat obuhvati i maksimalno slabljenje vojnih mogućnosti Hezbolaha, kao i privlačenje armije SAD, koja se u Libanu može pojaviti tako što će prebaciti svoje vojnike iz Sirije.“ Prema podacima „Rojtersa“, radi se o najmanje 2.000 američkih vojnika, pri čemu se njihov broj trenutno uvećava.
Ali ne ide baš sve po planu Izraela. Njujorški Savet za međunarodne odnose objavio je 30. jula 2018. članak neokonzervativnog raspaljivača ratova Eliota Abramsa, koji je, podsetimo, bio zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost u administraciji predsednika Džordža Buša Drugog, pod naslovom „Sledeći rat Izraela i Hezbolaha“ u kome je priznao da u njemu neće biti pobednika. Svoje stavove je zasnovao na ocenama izraelskog Instituta za istraživanja u oblasti nacionalne bezbednosti (studija „Političke i vojne konture sledećeg rata sa Hezbolahom“, a autori su političar Gideon Sar i strateg ratnog vazduhoplovstva Izraela Ron Tir). Suština procene je da postoje „strateška ograničenja oko izraelskih ciljeva o pitanju Hezbolaha i Libana“. Na primer, odsustvuje politički cilj koji se može ostvariti za „razumnu cenu“, što je razlog nepostojanja smisla u ratu Izraela i Hezbolaha. A pobeda nad Hezbolahom je nemoguća zbog „ruskog prisustva u regionu“, pa će Hezbolah preživeti, kao i njegova saradnja sa Iranom. Rat bi naneo i veliku moralnu štetu Izraelu, zaključak je studije.
Jasno je da bi koalicija Izraela, SAD i Saudijske Arabije želela da uništi savez Iran–Sirija–Hezbolah i da zbog toga Liban mora postati nova Libija – proizvešće se haos i nestabilnost. Korist od haosa imaće samo Izrael i SAD, ako uspeju da pobede. SAD bi obnovile svoju dominaciju na Bliskom istoku, pošto bi dobile kontrolu nad prirodnim bogatstvima, posebno nad naftom i vodom, a Izrael bi se teritorijalno proširio i bio korak dalje u ostvarenju projekta „Veliki Izrael“.
No to je jedna strana medalje. Novi rat ima i protivnike. Rusija, na primer, pokušava da spreči ovakav razvoj događaja i nudi da postane „garant bezbednosti Izraela na severnoj granici Libana i u Siriji“. Ukoliko se ova ponuda ne prihvati, a započne rat, Rusija će biti prinuđena da stane uz neku od strana u konfliktu, a iz dosadašnjeg angažmana u Siriji jasno je da to neće biti Izrael.
Protiv novog rata su i izraelski ekonomisti koju upozoravaju da bi sukob imao razorne posledice na turizam (oko tri miliona turista godišnje poseti ovu državu, uglavnom iz SAD i Evrope). Nivo proizvodnje u Izraelu je u padu, što bi rat još više pojačao (čak svaka raketna kriza, tj. pretnja raketiranjem teritorije Izraela dovodi do pada proizvodnje, jer građani prekidaju redovne poslove i odlaze u skloništa). Prethodni rat s Hamasom, na primer, naneo je štetu od 2,9 milijardi dolara ili 1,2 odsto bruto nacionalnog dohotka. Ukoliko se povede rat protiv Hezbolaha, jasno je da će armija mobilisati brojne radnike i da će proizvodnja pasti, a potrošnja porasti. U tom kontekstu Asocijacija proizvođača Izraela je javno istupila protiv pokretanja novog rata u Libanu.

[/restrict]