Inteligencija za kraj svega

Šta otkriva dokumentarac “Da li verujete ovom kompjuteru?”

Iako je ogromno i dalje nepredvidljivo polje robotike i kompjuterske nauke koje se sve strastvenije i fokusiranije bavi razvojem veštačke inteligencije moguće posmatrati na bezbroj načina i predviđati različite scenarije napretka ovakvih dostignuća, najčešća vizija našeg sveta u budućnosti s njima ipak je apokaliptična. Dokumentarni film „Da li verujete ovom kompjuteru“ američkog autora srednje generacije Krisa Pejna bavi se upravo ovakvim spekulacijama

Veštačka inteligencija. Za mnoge termin koji pripada naučnoj fantastici. I, zaista, filmska industrija neprekidno dodaje svoje nove priloge u pričama u čijem je prvom, ili bilo kom drugom planu eksploatisanje ideje o tome na koje sve načine može ili će moći ili bi trebalo, odnosno ne bi, da na nas utiče do te mere razvijeni kompjuter da je u stanju da misli. Da, baš tako. Da misli, da uči, da se sam intelektualno i, još važnije, emotivno razvija. Da doslovno postane biće koje misli. Mislim, dakle postojim, jedna je od najčuvenijih filozofskih maksima kojom se dokazuje naša svest i zahvaljujući njoj naš primat u svetu, odnosno bivstvovanje u materijalnom svetu. Da li će onda budući kompjuteri postati dominantna bića upravo iz istog razloga? Da li će njihov razvoj, bolje reći samorazvoj, dovesti do samospoznaje baš kao što je bio i naš, i posledično do toga da postanu superiorna sila našeg sveta? Samim tim, da li će nas, svoje stvoritelje, u jednom trenutku shvatiti kao pretnju i da li će nas zbog toga eliminisati s lica zemlje? Iako je ogromno i dalje potpuno nepredvidljivo polje robotike i kompjuterske nauke koje se sve strastvenije i fokusiranije bavi razvojem veštačke inteligencije moguće posmatrati na bezbroj načina i predviđati svakakve scenarije napretka ovakvih kompjutera, najčešća vizija našeg sveta u budućnosti s njima ipak je apokaliptična.

[restrict] Kad kompjuteri „odluče“ da izbrišu ljude

Dokumentarni film „Da li verujete ovom kompjuteru“ američkog autora srednje generacije Krisa Pejna bavi se upravo ovakvim spekulacijama. Odnosno ne samo njima. On pokušava da dosegne i izvesnu, dosad na ovu temu neostvarenu dozu naučne ozbiljnosti najpre zato što pred kamerama o ovoj temi govore oni koji se danas nameću kao glavni faktori u razvoju kompjuterske inteligencije. Iako je, naravno, budućnost i kada je o ovome reč nedokučiva, ovaj film ostavlja utisak da skoro postoji konsenzus stručnjaka i onih koji se bave razmišljanjem na ovu temu da bi razvoj veštačke inteligencije neminovno u nekom periodu njenog sazrevanja doveo da „supermašine“ koja svoju nabujalu inteligenciju ne bi koristila u miroljubive svrhe u odnosu na nas. Najreferentniji filmski citat na ovu temu, najčešće korišćen, ovekovečen je u tada, krajem osamdesetih godina prošlog veka, malom filmu koji je tokom vremena postao vrlo veliki i značajan, u „Terminatoru“. U tom ostvarenju predstavlja se budućnost u kome su pametni kompjuteri odlučili da preuzmu stvar u svoje ruke i izbrišu ljudsku rasu. Na njega se poziva i Pejnov „Da li verujete ovom kompjuteru“, koji se uz prizore iz „Terminatora“, ali i s komentarima svojih sagovornika (najinteresantniji je svakako slavni režiser SF filmova Džonatan Nolan), priklonio toj posledici razvoja veštačke inteligencije. A protivnici ovog filma mu najznačajniji minus daju baš zato što se pridružio jednoj strani; umesto da, poštujući osnovnu premisu dokumentarnog filma, ostane po strani, neutralan, da samo beleži suprotstavljena mišljenja, on se odlučio da postane mračni prognozer naše budućnosti s veštačkom inteligencijom. Mada, nikako ne stoji da su tom odlukom podrili ideju svog filma, da deluju kao paranoični zaluđenik teorija zavere i zadrti najavljivač apokalipse. Tema je takva da i najoptimističkijim promišljanjem pre dovodi do negativnog ishoda nego do bilo kakvog boljitka ljudske rase sa tako razvijenim kompjuterima koji će u svakom smislu postati superiorniji od nas. Uostalom, apsurdno i prikladno cinično, vredi zaključiti da smo mi sami dokaz da će biti tako. Cela naša istorija je istorija rušilačke destrukcije. Dakle, logično je pomisliti da ako ili kada kompjuteri postanu nalik nama, prvi impuls u praktičnoj upotrebi apsolutne moći mora biti želja da se uništi moguća konkurencija. Zanimljiva je i SF ideja (najeksplicitnije prikazana u aktuelnoj SF akciji „Istrebljenje“) da smo mi kompjuteri u telu androida, ali da toga nismo svesni jer nam je svest o teme blokirana upravo od strane „superkompjutera“, a da su naši tvorci-ljudi oterani i skoro istrebljeni. U svakom slučaju, koja god da je varijacija u promišljanju mogućeg razvoja ljudi i kompjutera u svetlu intelektualne dominacije mašina, ona je suštinski mračna i potpuno nepogodna za opstanak ljudskog roda.

Ljudi postaju suvišni

„Da li verujete ovom kompjuteru“ pokazao je i dobrobit u kojoj se trenutno još uvek primitivno „pametni“ kompjuteri udvaraju ljudskoj rasi. Oni nas nadmašuju i zato zamenjuju na skoro svim poslovima pošto ih obavljaju efikasnije, brže, bezbednije i bolje. Ali i jeftinije, pa, avaj, ionako opasno bremenita poražavajućim stopama nezaposlenosti, naša civilizacija bi s razvojem veštačke inteligencije postala pretesna i za mnoge ljude neprijateljski strana sredina. Roboti bi poslodavcima neuporedivo jeftinije obavljali ne samo dosadne repetirajuće, primitivne i intelektualno inferiorne poslove već bi od čoveka neuporedivo uspešnije obavljale i najkomplikovanije, kao što je, recimo, rad na najzahtevnijim hirurškim intervencijama. Ovo poslednje se zapravo uveliko dešava. Jedan lekar je pred Pejnovom kamerom iskreno i vrlo zabrinuto izjavio da ne samo da postoji ozbiljan strah da kompjuteri ostave bez posla brojne lekare već i da njihovom isključivom primenom prilikom određenih operativnih zahvata do te mere iz prakse izbace hirurge da će ovi zaboraviti mnoge zahvate! Eliminacija ljudi, dakle, ne mora da bude doslovna i fizička već, još gore, takva da ćemo postati suvišni u sopstvenom svetu. Roboti kao savršeni vozači, recimo, već postoje u saobraćaju koji Pejnov film u skorijoj budućnosti vidi gotovo bez ljudi za volanom. Hiljade i hiljade profesionalnih vozača će tako postati suvišni. Problem nije samo u tome što ćemo spoznati svu gorčinu suvišnosti i što će nam najpre tako biti ugrožena egzistencija, već što će do tog saznanja doći i inteligentni kompjuteri. A kako će oni reagovati kada doslovno budu imali pod kontrolom celokupni proizvodni svet i, još strašnije, kada neminovno budu počeli da proizvode sami sebe i to s punom svešću o tome, najuverljivije je pokazao „Terminator“. A kada smo opet spomenuli ovaj SF biser Džejmsa Kamerona, njegovo promišljanje na ovu temu nije bilo tek za Holivud najkorisnije povlađivanje svojim konzumentima već je još tada, pre tri decenije, bilo proizvod dedukcije stručnjaka.
Koliko smo danas daleko od tako razvijene veštačke inteligencije? Upitani stručnjaci, koji ili direktno rade na usavršavanju kompjutera ili su dobro upoznati s tekućim nastojanjem kompjuterske nauke i industrije, iako uglavnom ostaju pametno uzdržani, ipak su u zaključivanju bliži tome da vide skoro stoprocentno uspešno obavljen proces pripreme svega neophodnog da kompjuteri postanu inteligentna sila, potpuno samostalna, svesna sebe i u stanju da neprestano intelektualno napreduje, čak i da se emotivno razvija, i to daleko brže nego čovek. Zapravo, kako je neko duhovito primetio, jedina analogna, dakle tehnološki i u svakom drugom smislu zastarela stvar na svetu je već sada – čovek! Sve ostalo je odavno digitalizovano. Naš je svet već u rukama kompjutera. Informacije koje se dnevno sakupljaju uz pomoć kompjutera, i osim u komercijalne i špijunske svrhe onih kojih ih sakupljaju, služe i za masovno svakodnevno povećavanje znanja upravo veštačke inteligencije. Zapravo su te gigantske količine podataka glavno sredstvo za ekspresni razvoj artificijelne inteligencije. Koliko je svakojakih informacija, poentira Pejn u jednom delu svog filma, govori podatak da bi se od podataka koji se prikupe u jednom danu, kada bi se prebacili na papir, mogla da nastane gomila toliko visoka da bi četiri puta dosegla do Sunca! U suštini „Gugl“, najrevnosniji usisivač podataka u ovom momentu, ponaša se kao vrhunska i dominantna sila veštačke inteligencije na svetu. Softver ove kompanije koji koristi čitava planeta izrasta u giganta koji je upućen u sve tajne ovog sveta, u sve navike i potrebe mnogobrojnih ljudi i njihovih kompanija, zapravo u suštinu svih pojava našeg sveta. I baš na tim informacijama on svakodnevno „uči“ i povećava intelektualni kapacitet. Ostali deo informacija samostalno i prividno dobrovoljno dopunjuje armija zavisnika od društvenih mreža. Sva ta neverovatna količina informacija je zapravo neophodni sastojak za razvoj veštačke inteligencije s kojim ona ne mora da se ponaša agresivno i rušilački prema čovečanstvu, ali s kojom će, kao nama ravni entitet o pitanju samosvesti, suštinski postati naš gospodar. A da će razvoj kompjuterske tehnologije ići baš u tom pravcu najbolje dokazuje i poslednja rečenica ovog filma koja ističe da je rad na razvoju veštačke inteligencije danas posao u koji se ulažu milijarde, a koji još uvek nije sputan baš nikakvom regulativom! Teško da može da se zamisli bolji ambijent za rad i to u svim nijansama sivog, a što dodatno dovodi u pitanje našu egzistenciju o kojoj se u ovom kontekstu negativno izjasnio i nedavno preminuli „najgenijalniji čovek na svetu“, teoretičar, kosmolog i autor Stiven Hoking kada je rekao da bi nekontrolisani razvoj veštačke inteligencije mogao da dovede do apokaliptičnih posledica za naše čovečanstvo, zapravo do potpunog kraja ljudskog roda!

[/restrict]