Шта открива документарац “Да ли верујете овом компјутеру?”
Иако је огромно и даље непредвидљиво поље роботике и компјутерске науке које се све страственије и фокусираније бави развојем вештачке интелигенције могуће посматрати на безброј начина и предвиђати различите сценарије напретка оваквих достигнућа, најчешћа визија нашег света у будућности с њима ипак је апокалиптична. Документарни филм „Да ли верујете овом компјутеру“ америчког аутора средње генерације Криса Пејна бави се управо оваквим спекулацијама
Вештачка интелигенција. За многе термин који припада научној фантастици. И, заиста, филмска индустрија непрекидно додаје своје нове прилоге у причама у чијем је првом, или било ком другом плану експлоатисање идеје о томе на које све начине може или ће моћи или би требало, односно не би, да на нас утиче до те мере развијени компјутер да је у стању да мисли. Да, баш тако. Да мисли, да учи, да се сам интелектуално и, још важније, емотивно развија. Да дословно постане биће које мисли. Мислим, дакле постојим, једна је од најчувенијих филозофских максима којом се доказује наша свест и захваљујући њој наш примат у свету, односно бивствовање у материјалном свету. Да ли ће онда будући компјутери постати доминантна бића управо из истог разлога? Да ли ће њихов развој, боље рећи саморазвој, довести до самоспознаје баш као што је био и наш, и последично до тога да постану супериорна сила нашег света? Самим тим, да ли ће нас, своје створитеље, у једном тренутку схватити као претњу и да ли ће нас због тога елиминисати с лица земље? Иако је огромно и даље потпуно непредвидљиво поље роботике и компјутерске науке које се све страственије и фокусираније бави развојем вештачке интелигенције могуће посматрати на безброј начина и предвиђати свакакве сценарије напретка оваквих компјутера, најчешћа визија нашег света у будућности с њима ипак је апокалиптична.
[restrict] Кад компјутери „одлуче“ да избришу људе
Документарни филм „Да ли верујете овом компјутеру“ америчког аутора средње генерације Криса Пејна бави се управо оваквим спекулацијама. Односно не само њима. Он покушава да досегне и извесну, досад на ову тему неостварену дозу научне озбиљности најпре зато што пред камерама о овој теми говоре они који се данас намећу као главни фактори у развоју компјутерске интелигенције. Иако је, наравно, будућност и када је о овоме реч недокучива, овај филм оставља утисак да скоро постоји консензус стручњака и оних који се баве размишљањем на ову тему да би развој вештачке интелигенције неминовно у неком периоду њеног сазревања довео да „супермашине“ која своју набујалу интелигенцију не би користила у мирољубиве сврхе у односу на нас. Најреферентнији филмски цитат на ову тему, најчешће коришћен, овековечен је у тада, крајем осамдесетих година прошлог века, малом филму који је током времена постао врло велики и значајан, у „Терминатору“. У том остварењу представља се будућност у коме су паметни компјутери одлучили да преузму ствар у своје руке и избришу људску расу. На њега се позива и Пејнов „Да ли верујете овом компјутеру“, који се уз призоре из „Терминатора“, али и с коментарима својих саговорника (најинтересантнији је свакако славни режисер СФ филмова Џонатан Нолан), приклонио тој последици развоја вештачке интелигенције. А противници овог филма му најзначајнији минус дају баш зато што се придружио једној страни; уместо да, поштујући основну премису документарног филма, остане по страни, неутралан, да само бележи супротстављена мишљења, он се одлучио да постане мрачни прогнозер наше будућности с вештачком интелигенцијом. Мада, никако не стоји да су том одлуком подрили идеју свог филма, да делују као параноични залуђеник теорија завере и задрти најављивач апокалипсе. Тема је таква да и најоптимистичкијим промишљањем пре доводи до негативног исхода него до било каквог бољитка људске расе са тако развијеним компјутерима који ће у сваком смислу постати супериорнији од нас. Уосталом, апсурдно и прикладно цинично, вреди закључити да смо ми сами доказ да ће бити тако. Цела наша историја је историја рушилачке деструкције. Дакле, логично је помислити да ако или када компјутери постану налик нама, први импулс у практичној употреби апсолутне моћи мора бити жеља да се уништи могућа конкуренција. Занимљива је и СФ идеја (најексплицитније приказана у актуелној СФ акцији „Истребљење“) да смо ми компјутери у телу андроида, али да тога нисмо свесни јер нам је свест о теме блокирана управо од стране „суперкомпјутера“, а да су наши творци-људи отерани и скоро истребљени. У сваком случају, која год да је варијација у промишљању могућег развоја људи и компјутера у светлу интелектуалне доминације машина, она је суштински мрачна и потпуно непогодна за опстанак људског рода.
„Да ли верујете овом компјутеру“ показао је и добробит у којој се тренутно још увек примитивно „паметни“ компјутери удварају људској раси. Они нас надмашују и зато замењују на скоро свим пословима пошто их обављају ефикасније, брже, безбедније и боље. Али и јефтиније, па, авај, ионако опасно бременита поражавајућим стопама незапослености, наша цивилизација би с развојем вештачке интелигенције постала претесна и за многе људе непријатељски страна средина. Роботи би послодавцима неупоредиво јефтиније обављали не само досадне репетирајуће, примитивне и интелектуално инфериорне послове већ би од човека неупоредиво успешније обављале и најкомпликованије, као што је, рецимо, рад на најзахтевнијим хируршким интервенцијама. Ово последње се заправо увелико дешава. Један лекар је пред Пејновом камером искрено и врло забринуто изјавио да не само да постоји озбиљан страх да компјутери оставе без посла бројне лекаре већ и да њиховом искључивом применом приликом одређених оперативних захвата до те мере из праксе избаце хирурге да ће ови заборавити многе захвате! Елиминација људи, дакле, не мора да буде дословна и физичка већ, још горе, таква да ћемо постати сувишни у сопственом свету. Роботи као савршени возачи, рецимо, већ постоје у саобраћају који Пејнов филм у скоријој будућности види готово без људи за воланом. Хиљаде и хиљаде професионалних возача ће тако постати сувишни. Проблем није само у томе што ћемо спознати сву горчину сувишности и што ће нам најпре тако бити угрожена егзистенција, већ што ће до тог сазнања доћи и интелигентни компјутери. А како ће они реаговати када дословно буду имали под контролом целокупни производни свет и, још страшније, када неминовно буду почели да производе сами себе и то с пуном свешћу о томе, најуверљивије је показао „Терминатор“. А када смо опет споменули овај СФ бисер Џејмса Камерона, његово промишљање на ову тему није било тек за Холивуд најкорисније повлађивање својим конзументима већ је још тада, пре три деценије, било производ дедукције стручњака.
Колико смо данас далеко од тако развијене вештачке интелигенције? Упитани стручњаци, који или директно раде на усавршавању компјутера или су добро упознати с текућим настојањем компјутерске науке и индустрије, иако углавном остају паметно уздржани, ипак су у закључивању ближи томе да виде скоро стопроцентно успешно обављен процес припреме свега неопходног да компјутери постану интелигентна сила, потпуно самостална, свесна себе и у стању да непрестано интелектуално напредује, чак и да се емотивно развија, и то далеко брже него човек. Заправо, како је неко духовито приметио, једина аналогна, дакле технолошки и у сваком другом смислу застарела ствар на свету је већ сада – човек! Све остало је одавно дигитализовано. Наш је свет већ у рукама компјутера. Информације које се дневно сакупљају уз помоћ компјутера, и осим у комерцијалне и шпијунске сврхе оних којих их сакупљају, служе и за масовно свакодневно повећавање знања управо вештачке интелигенције. Заправо су те гигантске количине података главно средство за експресни развој артифицијелне интелигенције. Колико је свакојаких информација, поентира Пејн у једном делу свог филма, говори податак да би се од података који се прикупе у једном дану, када би се пребацили на папир, могла да настане гомила толико висока да би четири пута досегла до Сунца! У суштини „Гугл“, најревноснији усисивач података у овом моменту, понаша се као врхунска и доминантна сила вештачке интелигенције на свету. Софтвер ове компаније који користи читава планета израста у гиганта који је упућен у све тајне овог света, у све навике и потребе многобројних људи и њихових компанија, заправо у суштину свих појава нашег света. И баш на тим информацијама он свакодневно „учи“ и повећава интелектуални капацитет. Остали део информација самостално и привидно добровољно допуњује армија зависника од друштвених мрежа. Сва та невероватна количина информација је заправо неопходни састојак за развој вештачке интелигенције с којим она не мора да се понаша агресивно и рушилачки према човечанству, али с којом ће, као нама равни ентитет о питању самосвести, суштински постати наш господар. А да ће развој компјутерске технологије ићи баш у том правцу најбоље доказује и последња реченица овог филма која истиче да је рад на развоју вештачке интелигенције данас посао у који се улажу милијарде, а који још увек није спутан баш никаквом регулативом! Тешко да може да се замисли бољи амбијент за рад и то у свим нијансама сивог, а што додатно доводи у питање нашу егзистенцију о којој се у овом контексту негативно изјаснио и недавно преминули „најгенијалнији човек на свету“, теоретичар, космолог и аутор Стивен Хокинг када је рекао да би неконтролисани развој вештачке интелигенције могао да доведе до апокалиптичних последица за наше човечанство, заправо до потпуног краја људског рода!