Ekonomija i kosovski mit

Osnovno je pitanje: da li Srbija ima, među velikim silama, pouzdanog saveznika ukoliko se pitanje Kosova rešava onako kako je danas rešeno – silom? I da li je srpski narod spreman da podnese žrtve takvog rešenja, ili je, užasnut stravičnim primerima Vijetnama i Bliskog istoka, voljan da prihvati jaram globalizacije, kao možda bezbolniji izbor?

Evroatlantski prijatelji uporno nas nagovaraju da gledamo u budućnost i da ne mislimo na prošlost i kosovski mit, koji nas podseća na nemoguće. Neki su skloni da ih poslušaju i da se, rukovođeni razlozima priznavanja realnosti, priklone diktatu globalne sile, koja će zauzvrat podržati privilegovan ekonomski (i finansijski) položaj srpskog otrežnjenog sloja (kompradora) u borbi protiv ekonomskih interesa mitovima opijenog naroda.

[restrict]

Uloga mitova

Zaboravlja se, međutim, da su baš mitovi odigrali ključnu ulogu u nastanku i razvoju epohe homo sapijensa (vidi poglavlje o saznajnoj revoluciji u knjizi „Sapijens, kratka istorija ljudskog roda“ J. N. Hararija). Takođe, zanemaruje se činjenica da je i savremena ekonomija snažno oslonjena na mitove (kao što su novac, korporativni brendovi i sl.), odnosno na mehanizme koji funkcionišu samo zato što u njih svi veruju, a iza kojih ne postoji ništa opipljivo.
Primetili ste da se verovanja u nove mitove nameće kao zamena za prevaziđene. Srbima se nameće bezrezervno verovanje u garancije međunarodne (evroatlantske) zajednice, mada bi iskustva primene Kumanovskog mira i Briselskog sporazuma morali svakog Srbina da učine veoma sumnjičavim pregovaračem. Reč i potpis zapadnih partnera, ponekad, jedva da vrede koliko papir na kome su napisani. Zato mi se čini da je danas logičnije postaviti pitanje da li ćemo se, ako danas priznamo državu Kosovo, za deset godina braniti u Kragujevcu (i Beogradu), nego pitanje da li ćemo se, ako ne priznamo Kosovo, za dvadeset godina braniti u Vranju? Ili se, u duhu nametnutog mita o miroljubivosti, humanosti i besmislu rata, uopšte više nećemo braniti?

Pravo ime

Voleo bih da grešim. Najmanje želim da nagovaram narod na defetizam, ili na ekonomsko (i vojničko) samoubistvo, ako se (sami) suprotstavimo gospodarima sveta. Ipak, uveren sam da je dobro znati ime svakog političkog čina, pa i kapitulacije, a ne zanositi se iluzijom da smo dobili nešto, kada se deli ono što po međunarodnom pravu, ali ne i po „zakonu topuza“, pripada Srbiji. Osnovno je pitanje: da li Srbija ima, među velikim silama, pouzdanog saveznika ukoliko se pitanje Kosova rešava onako kako je danas rešeno – silom? I da li je srpski narod spreman da podnese žrtve takvog rešenja, ili je, užasnut stravičnim primerima Vijetnama i Bliskog istoka, voljan da prihvati jaram globalizacije, kao možda bezbolniji izbor?
Ma šta potpisala ova, ili neka buduća vlada, konflikt sa Albancima na Kosovu će ostati zamrznut, nezavisno od ma čije volje. On je, videli smo, ostao zamrznut i u zlatnom periodu bratstva i jedinstva, kada je Srbija, uz ostala razvijenija područja Jugoslavije, u najboljoj nameri ulagala ogromne napore (i sredstva) da AP Kosovo i Metohija ostvari brži razvoj, što danas više niko ne sme ni da pomene, u strahu od anateme evroatlantskih huškača jugoslovenskih građanskih ratova. Ko sme da postavi pitanje kada je Kosovo elektrifikovano, kada je dobilo prve škole, prvi univerzitet, pozorište ili biblioteke na albanskom jeziku? Pa ipak, sve to nije bilo dovoljno da se spreči zamrznuti konflikt, potpirivanje mržnje i huškanje na građanski rat.

I mi smo svet

A u budućnosti – videćemo! Da li će Srbe (eh, te male Ruse!) u nekom, dobrovoljno prihvaćenom evroatlantskom jarmu čekati sudbina Indijanaca ili Aboridžina (tj. istrebljenje), ili će nas pustiti da ostanemo živi na periferiji „slobodnog sveta“, podređujući svoje ekonomske i političke odluke interesima evroatlantskih gospodara? Jer, zaboga, i „mi smo svet“, kako nas, bar u nama namenjenim propagandnim porukama, uverava ambasada SAD, a sve povodom sto godina vijorenja srpske zastave nad Belom kućom. (Primetili ste da je i ova vest decenijama tretirana kao mit!) Tako ćemo skoro poverovati da će evroatlantsko javno mnjenje prestati da misli o nama kao o ratnim zločincima i korumpiranim prevarantima, kako nas zapadni mediji često predstavljaju.
Kosovski mit nije samo putokaz ukorenjen u svesti naroda o vrednosti žrtvovanja u borbi za nezavisnost i slobodu države. On je, još manje, veličanje i slavljenje poraza i stradanja. Kosovski mit je optimistički simbol vere u slobodu i pobedu, čak i posle vekova ropstva, a 1912. godina je, takođe, sastavni deo kosovskog mita. Kao i mnogi drugi, uveren sam da predaja Kosova, i opstanak nezavisne srpske države, nije pitanje koje može da reši jedna vlada, pa čak ni jedna generacija.
A o osnovnom ekonomskom mitu o svojini, koji se grubo ruši na Kosovu – drugi put.
Autor je profesor
Univerziteta Singidunum

[/restrict]