SUSRET SA PRETEČOM TEATRA APSURDA

Slučajevi: Plesno-dramska premijera u kući Madlenianum

Odavno se na beogradskim scenama nije videla tako originalno zamišljena scenska realizacija kao što je ova za koju je zaslužan reditelj i dramaturg Tadija Miletić, u nastojanju da otkrije „šta je Danil Ivanovič Harms želeo da poruči u svojim duhovitim tekstovima”

Potpuno u duhu postmodernog scenskog izvođaštva, koje se može označiti kao teatar dekonstrukcije, ali i kao multimedijalno pozorište, reditelj i dramaturg predstave Slučajevi Tadija Miletić (inače nazvane po čuvenom ciklusu grotesknih proznih minijatura što ih je ruski sovjetski pesnik, prozaista i dramatičar Danil Ivanovič Harms objavljivao od 1933. do 1939. godine) pokušao je da u jednom plesno-dramskom prikazu otkrije šta je Harms želeo da poruči u svojim duhovitim tekstovima. Pišući u vreme brutalne staljinističke represije, objavljivao je kratke tekstove pod naslovom Slučajevi u kojima je ismevao, ogoljujući ih do apsurda, klasične modele ruskog realističkog i socrealističkog romana, da bi ih u potpunosti razorio. Destrukciju je izvodio veoma duhovito, primenjujući narativne inverzije i skoro parodirajući likove i situacije. Tu njegovu prozu teoretičari nazivaju i antipričama jer su drugačije formalne strukture, budući da su lišene početka, sredine i kraja, koji je često u znaku antiklimaksa ili sa beskonačnim ponavljanjima, te su redovno struktuirane suprotno književnim normativima. U svojim tekstovima namenjenim pozorišnoj sceni Harms se obično suprotstavlja poretku tradicionalnog mimetičkog poimanja pozorišta i uvodi scensku dramaturgiju montaže i kolaža najrazličitijih, često provokativnih i neusaglašljivih elemenata u cilju ismevanja apsurdnosti malograđanske egzistencije.
Optužen za antisovjetsko delovanje, Harms je bio zatvoren godinu dana u Kursku. Pošto je i drugi put bio uhapšen zbog iskazivanja defetizma, on će u odeljenju za psihijatriju zatvora u Lenjingradu (danas Sankt Peterburg), u svojoj trideset i šestoj godini, 2. februara 1942, umreti od gladi.
Predstava Harmsovih Slučajeva igra se na pozornici Velike scene „Madlenianuma“, koja je belim prozirnim platnom poprečno podeljena. Sa strane prema zadnjoj bini prikazuje se plesna predstava, a sa druge dramska, s tim što gledaoci sede na prednjem delu bine i proscenijumu, leđima okrenutim gledalištu. Ovako rediteljski originalno zamišljena predstava treba gledaocima da pruži odgovore šta je zapravo Harms želeo da poruči svojim čitaocima zbog čega ga je gonila negdašnja sovjetska vlast. Van sumnje da je za ovakvo u suštini eksperimentalno rediteljsko predstavljanje Harmsovih misli i ideja, koje savršeno odgovara piščevim vizijama, kao i njegovom otporu stvarnosti u kojoj je živeo, zaslužan Tadija Miletić. Odavno se na beogradskim scenama nije videla tako originalno zamišljena scenska realizacija. Prisetili smo se izvođenja Hazarskog rečnika Milorada Pavića: ta se predstava, u dramaturškoj i rediteljskoj viziji Tomaža Pandura, prikazana juna 2002. u Centru „Sava“, mogla gledati, prema Uputstvu za upotrebu objavljenom kao propratni program, na bezbroj načina. Na Slučajevima u „Madlenianumu“ izbor je bio skromniji, budući da su se gledaoci mogli opredeliti za plesnu ili dramsku verziju. Kako smo se opredelili za drugu verziju, bili smo u prilici da uživo gledamo i slušamo duodramu i istovremeno da katkad bacimo pogled na koreodramu koja se na belom platnu projektovala kao teatar senki, uz povremeni nastup jedne sopranistkinje, koja bi pevala uz pratnju nevidljivog instrumentalnog sastava (kontrabas, flauta i klarinet) smeštenog sa leve strane pozornice.
Duodrama koja je u središtu predstave može u izvesnim trenucima izazvati asocijacije na Nušićev teatar. Dva čoveka, Desni i Levi, neprestano se preganjaju u raspravljanju: prvi voli da lenčari, drugi je vredan i prisustvujemo njihovom razgovoru od buđenja i ustajanja do odlaska u kancelariju, potom i u kancelariji, u kojoj dok vredan radi, drugi zanoveta, ali će se obojica uzbuditi kad stigne direktorovo pismo u jednom velikom kovertu… Bojeći se kazne i otpuštanja, smišljaju kako će se braniti dokazujući da bez prestanka rade, te zaslužuju nagradu, a ne otkaz! Skladno ih prikazuju Stojan Đorđević i Ammar Mešić kao uigrani duo, spremni su, ako treba, da protivreče jedan drugom, ali i da se bez ikakvog dogovora slože u stavu i stilu najvećeg saglasja i prijateljstva. Bilo je zadovoljstvo slušati konverzaciju koju vode, ali i gledati njihove gestove, pokrete i sukobe. Međutim, u njihovoj glumi bilo je najlepše ispoljavanje straha u trenucima nagoveštaja da može doći do otpuštanja iz službe. Tri senke igrali su uz gipke pokrete Marija Kosić, Novak Radulović i Nebojša Rako.
Predstava se igra u veoma jednostavnom scenografskom okviru Miraša Vuksanovića. Kostimografska rešenja Tijane Sićević, naročito sagovornika u duodrami, mestimice su imala i karikaturalno obeležje. U svemu – lep susret sa Harmsom i njegovim stvaralaštvom.

„Slučajevi“

Po motivima Danila Ivanoviča Harmsa
POZORIŠTE Opera i teatar „Madlenianum“ i „Kulturni element“
REDITELJ I DRAMATURG
Tadija Miletić
SCENSKI POKRET
Tamara Antonijević Spasić
SCENOGRAF
Miraš Vuksanović
KOSTIMOGRAF
Dijana Sićević
KOMPOZITOR Jug Marković