СУСРЕТ СА ПРЕТЕЧОМ ТЕАТРА АПСУРДА

Случајеви: Плесно-драмска премијера у кући Мадленианум

фото: Мадленианум

Одавно се на београдским сценама није видела тако оригинално замишљена сценска реализација као што је ова за коју је заслужан редитељ и драматург Тадија Милетић, у настојању да открије „шта је Данил Иванович Хармс желео да поручи у својим духовитим текстовима”

Потпуно у духу постмодерног сценског извођаштва, које се може означити као театар деконструкције, али и као мултимедијално позориште, редитељ и драматург представе Случајеви Тадија Милетић (иначе назване по чувеном циклусу гротескних прозних минијатура што их је руски совјетски песник, прозаиста и драматичар Данил Иванович Хармс објављивао од 1933. до 1939. године) покушао је да у једном плесно-драмском приказу открије шта је Хармс желео да поручи у својим духовитим текстовима. Пишући у време бруталне стаљинистичке репресије, објављивао је кратке текстове под насловом Случајеви у којима је исмевао, огољујући их до апсурда, класичне моделе руског реалистичког и соцреалистичког романа, да би их у потпуности разорио. Деструкцију је изводио веома духовито, примењујући наративне инверзије и скоро пародирајући ликове и ситуације. Ту његову прозу теоретичари називају и антипричама јер су другачије формалне структуре, будући да су лишене почетка, средине и краја, који је често у знаку антиклимакса или са бесконачним понављањима, те су редовно структуиране супротно књижевним нормативима. У својим текстовима намењеним позоришној сцени Хармс се обично супротставља поретку традиционалног миметичког поимања позоришта и уводи сценску драматургију монтаже и колажа најразличитијих, често провокативних и неусаглашљивих елемената у циљу исмевања апсурдности малограђанске егзистенције.
Оптужен за антисовјетско деловање, Хармс је био затворен годину дана у Курску. Пошто је и други пут био ухапшен због исказивања дефетизма, он ће у одељењу за психијатрију затвора у Лењинграду (данас Санкт Петербург), у својој тридесет и шестој години, 2. фебруара 1942, умрети од глади.
Представа Хармсових Случајева игра се на позорници Велике сцене „Мадленианума“, која је белим прозирним платном попречно подељена. Са стране према задњој бини приказује се плесна представа, а са друге драмска, с тим што гледаоци седе на предњем делу бине и просценијуму, леђима окренутим гледалишту. Овако редитељски оригинално замишљена представа треба гледаоцима да пружи одговоре шта је заправо Хармс желео да поручи својим читаоцима због чега га је гонила негдашња совјетска власт. Ван сумње да је за овакво у суштини експериментално редитељско представљање Хармсових мисли и идеја, које савршено одговара пишчевим визијама, као и његовом отпору стварности у којој је живео, заслужан Тадија Милетић. Одавно се на београдским сценама није видела тако оригинално замишљена сценска реализација. Присетили смо се извођења Хазарског речника Милорада Павића: та се представа, у драматуршкој и редитељској визији Томажа Пандура, приказана јуна 2002. у Центру „Сава“, могла гледати, према Упутству за употребу објављеном као пропратни програм, на безброј начина. На Случајевима у „Мадлениануму“ избор је био скромнији, будући да су се гледаоци могли определити за плесну или драмску верзију. Како смо се определили за другу верзију, били смо у прилици да уживо гледамо и слушамо дуодраму и истовремено да каткад бацимо поглед на кореодраму која се на белом платну пројектовала као театар сенки, уз повремени наступ једне сопранисткиње, која би певала уз пратњу невидљивог инструменталног састава (контрабас, флаута и кларинет) смештеног са леве стране позорнице.
Дуодрама која је у средишту представе може у извесним тренуцима изазвати асоцијације на Нушићев театар. Два човека, Десни и Леви, непрестано се прегањају у расправљању: први воли да ленчари, други је вредан и присуствујемо њиховом разговору од буђења и устајања до одласка у канцеларију, потом и у канцеларији, у којој док вредан ради, други зановета, али ће се обојица узбудити кад стигне директорово писмо у једном великом коверту… Бојећи се казне и отпуштања, смишљају како ће се бранити доказујући да без престанка раде, те заслужују награду, а не отказ! Складно их приказују Стојан Ђорђевић и Аммар Мешић као уиграни дуо, спремни су, ако треба, да противрече један другом, али и да се без икаквог договора сложе у ставу и стилу највећег сагласја и пријатељства. Било је задовољство слушати конверзацију коју воде, али и гледати њихове гестове, покрете и сукобе. Међутим, у њиховој глуми било је најлепше испољавање страха у тренуцима наговештаја да може доћи до отпуштања из службе. Три сенке играли су уз гипке покрете Марија Косић, Новак Радуловић и Небојша Рако.
Представа се игра у веома једноставном сценографском оквиру Мираша Вуксановића. Костимографска решења Тијане Сићевић, нарочито саговорника у дуодрами, местимице су имала и карикатурално обележје. У свему – леп сусрет са Хармсом и његовим стваралаштвом.

„Случајеви“

По мотивима Данила Ивановича Хармса
ПОЗОРИШТЕ Опера и театар „Мадленианум“ и „Културни елемент“
РЕДИТЕЉ И ДРАМАТУРГ
Тадија Милетић
СЦЕНСКИ ПОКРЕТ
Тамара Антонијевић Спасић
СЦЕНОГРАФ
Мираш Вуксановић
КОСТИМОГРАФ
Дијана Сићевић
КОМПОЗИТОР Југ Марковић

Један коментар

  1. Ova ideja zvuci fantasticno

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *