Хиперинфлација је била нужна

Југословенска хиперинфлација била је посљедица забране свима у свијету да обављају нормалне привредне активности са овом државом

Пуних деветнаест година након НАТО агресије на СР Југославију формирана је државна комисија експерата који ће установити посљедице бомбардовања хемијских постројења и употребе осиромашеног уранијума на здравље становништва. Богу хвала! Боље икад него никад.
Сви разумни и слободномислећи људи знају да бомбе доносе болести и смрт па и очекују да то буде резултат рада Комисије. Али док будемо чекали и научне доказе за ову ноторну истину, јавности би морало бити званично саопштено зашто је за овакву одлуку требало толико година.

АЛФА И ОМЕГА Некако у исто вријеме, обавијештени смо преко „Печата“ (број 519. први дио интервјуа са проф. др Ђорђем Ђукићем) да је објављен зборник радова „Прилози за привредну историју Југославије и Србије“ са посебним освртом на хиперинфлацију, чији су издавачи Одбор за економске науке САНУ и Економски факултет у Београду. Ова књига, кажу аутори, претендује да буде „алфа и омега“ за разумијевање процеса који су Србију оборили на кољена.
Задатак је амбициозан, али и пријеко потребан. Историју не треба заборављати, али се она не смије ни искривљивати. Зборник нисам имао прилике да прочитам, али имам оправдану потребу да полемишем са ставовима које је, представљајући га, изнио уважени професор Ђукић.
Научни приступ би, у почетку, налагао да се међу ауторима нађе и моја маленкост. Да је било такве понуде, радо бих јој се одазвао јер би она за мене била обавезујућа. Поступци које су предмет ове научне критике били су плод и мог дјеловања и одлучивања. Уз то и сам припадам привилегованом академском клубу па моја, евентуална неукост, не би могла бити прихватљив разлог за изостанак овакве понуде. Коначно, о проблему хиперинфлације сам писао у двјема својим књигама (2004. и 2011. године) желећи да тиме дам допринос утврђивању пуне истине о економским узроцима хиперинфлације. Иако су књиге достигле завидне тираже, бојим се да су остале непримијећене од стране уважених колега аутора Зборника, у чије је име иступио проф. Ђукић. То ствара додатну забринутост у погледу остварења племенитог циља који су ови аутори себи задали. Добре намјере (у које не сумњам) нису довољне за путу истинољубивости. Мора се чути и „друга“ страна.

[restrict]

ДВИЈЕ ЕЛИТЕ Говорећи о елитама које су упропастиле Србију проф. Ђукић фактички изједначава Слободана Милошевића и Момира Булатовића (које не помиње, али препознатљиво описује) са Млађаном Динкићем и Божидаром Ђелићем. Да не вјерујем да је у питању неспретност у јавном исказу, овај бих став доживио као личну увреду. Ипак, на граници таквог осјећања био сам када сам прочитао да је хиперинфлација из 1993. године била „кратковид и неурачуњив покушај политичара да купе време“.
Слободан Милошевић одавно није у прилици да се брани од оптужбе за неурачунљивост. Зато то морам да урадим ја у његово и своје име. А имам и чиме.
Из интервјуа нисам могао да закључим да ли Зборник разматра и период економске историје за вријеме НАТО агресије. Бранили смо тада земљу без ичије економске помоћи и без кредита. Није било ни инфлације, ни несташица, ни црне берзе, а војска и народ нису оскудијевали у основним животним потрепштинама. Процес обнове, прекинут збивањима 5. октобра 2000. године, спада у успјешније економске епизоде које, такође, нису довољно проучене. И њега је водила ова „кратковида и неурачунљива“ политичка елита на челу са Слободаном Милошевићем.
Монетарни економисти имају професионалну деформацију која, нарочито у макроанализама, законито долази до изражаја. Они формирају модел економије у којем је новац једини и прави одраз свих вриједности. Модел занемарује стварност која окружује економски систем и одређује животне приоритете. Али он не може да одговори на питање: „Колико кошта пушка која Србина спасава од јасеновачке каме или херцеговачких јама – стратишта“? Као када би физичари изучавали законе кретања тијела у простору занемарујући закон гравитације.

ИСТИНА О ХИПЕРИНФЛАЦИЈИ У живом ми је сјећању тадашњи предлог проф. Ђукића да се са инфлацијом боримо увођењем ванредног стања. У држави која је тада била изопштена из међународне заједнице, не због учешћа у рату него „због недовољног утицаја на босанске Србе“, та могућност није постојала уколико не бисмо били спремни на тотални рат свих против нас. Узгред, против инфлације не постоје сврсисхохдна средства из оквира државне принуде.
Савезна Република Југославија, заједничка држава Србије и Црне Горе, проглашена је 27. априла 1992. године. Након мјесец дана, Савјет безбједности Организације Уједињених нација (Резолуцијом бр. 757 од 30. маја 1992) завео је овој земљи санкције које, по својој оштрини и свеобухватности, никад прије нису биле примјењене у међународним односима.
Санкције су уведене због грађанског рата у Босни и Херцеговини. Услови за њихово укидање, односно пооштравање, такође су били везани уз развој ратних прилика у овој бившој југословенској републици.
Намјера ових казнених мјера била је да се прекине сваки вид нормалног живота. Суочена са оваквом пријетњом, држава није имала другу опцију него да се бори против санкција. Предаја, односно самоуништење није била могућност. Државе, по дефиницији, не могу да изврше самоубиство. Стога је била покренута права економска герила – партизански рат против санкција.

БЕЗАКОЊЕ Сама држава је била приморана да крши законе. Не само међународне већ и сопствене. А кад држава напусти законе, не остаје нико други да их поштује. Морало се увозити да би се производило. То су радили приватници у своје име, а за рачун своје (друштвене, или државне) фирме. Морало се извозити да би се дошло до девиза. Опет, у име приватника и сваки пут све више, за њихов сопствени интерес. Тако су предузећа тонула у дугове, а настајала је нова класа капиталиста чији је новац извирао из дуговања предузећа, за чије су интересе декларативно радили.
Најтежа посљедица међународних финансијских санкција била је што је земља гурнута у безакоње. Оне су представљале иницијалну капислу за сав криминал, шверц и отимачину који ће касније наступити и разарајуће дјеловати на сваку животну пору. Под видом патротизма, као циља који не трпи приговор, многе сумњиве, па и најгоре индивидуе су пуниле џепове.
Забрана плаћања према иностранству легалним банкарским каналима уништавала је сваки здрави сегмент привреде и трговине. Будући да се нису могли користити легални банкарски канали, новац се прикупљао у кешу. Предузећа су била приморана да користе „сиве канале“, да изађу на улицу и продајом својих производа, непосредно од грађана прикупљају новац.
Југословенска привреда је стално показивала склоност да производи инфлацију. Могло би се чак рећи да је то била њена конструкциона каратеристика током дугих година његоване заблуде о друштвеној својини по њеном уставном моделу.
Економисти су убрзавање инфлације уочавали већ од фебруара 1992. године. Савезна влада и Народна банка Југославије, у својству централне и емисионе банке, нису посједовале дјелотворне инструменте за њено заустављање. Републичке власти су, с друге стране, имале низ нагомиланих економских проблема. Радници који нису имали ни послова ни плата (кривицом санкција, као „више силе“) тражили су да држава преузме бригу о њима. Новца је требало више него што је било предвиђено буџетима.
Таласи избјеглица које су стизале са ратом захваћених подручја вршили су додатни притисак на владине социјалне фондове, а кад некоме треба храна и основни смјештај, то је питање које не трпи одлагање. У републичким владама је већ постојао рецепт за креирање жиралног (обрачунског) новца. Рачун буџета, неке државне институције, или самог одабраног предузећа, био би увећан у Служби платног промета. Најчешће, простим дописивањем нула на постојеће стање.

„ШТАМПАЊЕ“ НОВЦА На тај начин су републичке владе долазиле до неопходног новца. Он је, истина, бивао обезвријеђен нарастајућом инфлацијом, али то није представљало непремостив проблем. Ако креирање новца не кошта ништа, не треба се секирати што пада његова вриједност по јединици. Само се настави са „доштампавањем“. Емисијом новца је саниран низ горућих државних проблема, од социјалних давања и збрињавања избјеглица, преко директних улагања у производњу и одбрану земље.
Све ово је остављало економске посљедице у банкарском систему, у привреди и на улици, као синониму сиве економије. Немогуће је, наиме, било да држава емитује огромну количину новца, а да забрани свима осталима да раде исто. Новац је, усљед тога, стваран на улици (дилери су одређивали курс за текуће конверзије динара и њемачке марке), у банкама (откуп девиза за виши, жирално исплаћени динарски курс) и у предузећима (штицовани жирални курс, који су одређивали извозници у продаји девиза предузећима која зависе од увоза). Произвођачи и трговци су у цијену роба уграђивали очекивани пораст курса њемачке марке. Због високих цијена, појачавала се потреба за новим новцем и спирала се убрзавала до неслућених размјера. Појавиле су се бројне штедионице у којима се трговало новцем, а прави процват су доживјеле „банке“ засноване на пирамидалним системима преваре клијената (Дафимент, Југоскандик…). У новембру је забиљежен мјесечни раст цијена од двадесет хиљада одсто. Штампана је новчаница од пет стотина милијарди динара. Била је општа несташица роба, усљед које је дошло до пораста цијена и у њемачким маркама. У својој кулминацији (јануар 1994. године) југословенска хиперинфлација износила је више од 313 милиона одсто.
Завршни рачун федералног буџета за 1993. показивао је да је од укупних средстава чак 94 одсто било из примарне емисије. Значи, готово сав новац који је био потребан за функционисање савезне државе био је штампан у Топчидеру.

ЈЕДИНО РЈЕШЕЊЕ Колико год ово изгледало сулудо, опште прилике у којима се тада налазила држава налагале су да се овако поступи. То је било једино рјешење. А кад је једино, бесмислено је дискутовати да ли је оно добро, или лоше.
На савезном нивоу је највећи дио трошкова (око 80 одсто) одлазио на одбрану земље. Под одбраном су се подразумијевали издаци за Војску Југославије. Земља је била под великим међународним притисцима, а грађански рат се водио у државама са којима се граничи. Поред тога, у ову ставку је улазила и укупна помоћ за српске крајине, укључујући и војну компоненту. Без помоћи из Југославије, Срби из Хрватске и БиХ морали би напустити своја вјековна станишта. По свим међународним и историјским правилима, она је имала и право и обавезу да пружи сваку помоћ дијеловима свог народа. Због инфлације и неупоредивости података, веома је тешко израчунати укупну помоћ (хуманитарну и војну) коју је СР Југославија, у тим годинама, упутила српским крајинама. Ипак, ниједна реална процјена ових средстава не може бити испод пет милијарди УС долара, иако постоје аргументи у прилог увећавања ове цифре за педесет одсто.
Паралелно са разбуктавањем хиперинфлације, припреман је антиинфлациони програм. Он је ступио на снагу 24. јануара 1994. године. Штампан је Нови југословенски динар који се мијењао у сразмјери један напрема дванаест милиона старих динара. Однос са њемачком марком био је – један напрема један. Нови динар је био интерно конвертибилан (у домаћем банкарском систему, мијењао се за њемачку марку без ограничења). Ипак, кључна одлука у вези с програмом био је престанак дефицитарног финансирања јавне потрошње. Уведено је тврдо буџетско ограничење, што је значило да се могло трошити пара само колико има у државним фондовима.
Девизне резерве не само да су издржале примјену програма већ су биле и знатно увећане (до краја мјесеца маја за додатних 335 милиона ДЕМ). Инфлација је одједном прекинута, дошло је до значајног раста производње, боље снабдјевености тржишта и социјалне стабилности. Програм „Супер Деке Аврама“ проглашен је за економско чудо.
Зашто се толико чекало са њеним сламањем и зашто је било допуштено да она уђе у подивљалу, хиперинфлаторну фазу? Постоји и разлог и објашњење.
У економској теорији је познато да је лакше зауставити велику него контролисати малу инфлацију. Да би се прекинула југословенска хиперинфлација из 1992/1993. године примијењен је Аврамовићев програм. Али он је био могућ тек на реално изузетно ниском нивоу потрошње. Укупан евидентирани фонд плата на мјесечном нивоу (што је представљало минималну обавезу савезне државе) реално је износио свега седамдесет милиона њемачких марака. Како су тада расположиве девизне резерве износиле око 270 милиона њемачких марака, било је јасно да програм може бити у потпуности подржан пуна четири мјесеца, чак и ако ни једна марка не буде поново ушла у девизне резерве.
Програм је дао ефекте када су просјечне плате и пензије биле толико обезвријеђене, да су износиле свега десетак њемачких марака. Тада је била довољна подршка од пар стотина милиона ДЕМ, да би програм показао своје аутономне позитивне ефекте. На нивоу примања од стотину ДЕМ, он не би функционисао, јер би захтијевао неколико милијарди марака подршке, а толиких пара у држави није било.

ДОДАТНИ ПОРЕЗ Инфлацију су, дакле, изазвале сурове привредне санкције и блокада Југославије. Она је била третирана као средство за одбрану нападнуте државе. Теоријски, инфлација јесте нека врста додатног пореза. Са становишта грађанина, сасвим је свеједно да ли се порез повећа 20 одсто, или инфлација буде на истом нивоу. У оба случаја, његова куповна моћ је једнако мања. Тим додатним „порезом“ (који није било тешко прикупити) плаћани су неопходни државни трошкови – прије свега за социјалне фондове и војску.
Преласком у хипер фазу, инфлација је почела да изазива супротне ефекте. Зато је морала бити сузбијена. То је било урађено тек онда када је пад потрошње био усклађен са девизним резервама које је требало да послуже за стабилизацију равнотеже остварене на том (нижем) нивоу економских активности.
Економска историја биљежи хиперинфлације које су биле дужег трајања и јаче од југословенске. Међутим, није забиљежено да је нека држава имала хиперинфлацију као посљедицу кажњавања, односно забране свима у свијету да обављају нормалне привредне активности са једном државом и њеним предузећима. Стога је поступање државних органа ондашње Југославије у подстицању инфлације и сламању хиперинфлације, веома тешко класификовати са становишта економске теорије. Можда је најприближнији израз – економска герила?
Југословенска хиперинфлација обавила је једну важну државну улогу. Она је извршила прерасподјелу енормних трошкова који су стајали пред СР Југославијом у првим данима њеног постојања. Због санкција њена имовина је била блокирана, или замрзнута у иностранству. Није постојала могућност узимања кредита. Санкције су паралисале сваку нормалну привредну активност. Земља је била изложена пријетњама и могућностима војног напада. Била је преплављена избјеглим и расељеним лицима. С друге стране, од ње је тражена материјална и војна помоћ за дијелове српског народа којима су били угрожени слобода и опстанак.
Свака од ових околности захтијевала је велика новчана средства. Држава их није имала. Једино гдје су се она могла наћи било је становништво. Југославију су генерације економиста називале сиромашном државом (релативно) богатих грађана. Држава је била принуђена да уђе у ову прерасподјелу. Она је, истина, била груба, неселективна и неправедна, али била је једино могуће рјешење. Оно је обезбиједило да се одрже основне државне функције (прије свега у области одбране), без којих су се могле очекивати још веће невоље.

[/restrict]