Piše Ljiljana Bogdanović, glavni i odgovorni urednik
Beogradski univerzitet do kraja maja trebalo bi da dobije novog rektora, a Kapetan Mišino zdanje novog „glavnog upravitelja“. Zvanično, troje kandidata našlo se ove nedelje pred Senatom BU, a narednih dana biće poznato i kome će od predloženih Savet univerziteta poveriti da do 2021. bude „organ rukovođenja“ odgovoran za predstavljanje i zastupanje ovog jedinstvenog konglomerata srpske visoke nauke, intelektualne moći i znanja (BU danas čine 31 fakultet, 11 instituta, 13 centara i Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković“).
Nema sumnje da će novi rektor biti jedan od univerzitetskih profesora čije su kvalifikacije na traženom visokom nivou (kandidati su već prošli sva tesna vrata koja vode u raj ove funkcije), ali ovih dana povodom izbora rektora pažnju javnosti privuklo je i jedno, za ovakve prilike, neuobičajeno razmatranje. Profesor Slavoljub Lekić je, naime, na primeru ovog izbora objasnio razliku između dobrih kandidata i onih, kako kaže, stvarno spremnih za zadatak! Bez ambicije da klanovski kadruje i lobira, iako prividno svojim tekstom i javnom pažnjom koju je privukao upravo to čini, ovaj autor je pokazao kako je iščezavanje autoriteta i snažnih ličnosti iz javnog života drastično vidljivo upravo na pitanju izbora kadrova koji sa važnih društvenih i institucionalnih pozicija upravljaju sudbinom čitavog društva. Za naše dobrano ketmanske prilike, ovo je bio odvažan iskorak. Da ne bude nesporazuma, „drski“ autor sa nesumnjivim uvažavanjem piše o svim kandidatima čija su imena u finišu trke za rektora, ali ubedljivu prednost (detaljno obrazloženu) daje kandidatu za koga se neće glasati, onom koji izvesno neće biti izabran jer se on stvarno nije ni kandidovao! Naizgled paradoksalan pristup odveo je pisca ovog „misaonog opita“ do zaključaka koji zaslužuju javnu pažnju uz etiketu mislite o tome!
[restrict]
„Vreme je za rektora BU spremnog da brzo prati obrise novog svetskog poretka koji se rađa, sagledava mogućnosti države i predlaže vladi i javnosti kako da evropska ideja univerziteta zaživi i postane delotvorna u središnjem srpskom gradu. Neizostavno, on bi morao biti znalac naših uzleta i padova 19. i 20. stoleća, ratova, seoba i emigracije, odnosa prema Evropi i Rusiji.“
Poenta Lekićeve skice za portret jakog čoveka u Rektoratu je da se izabere autoritet „primeren našim prilikama“! A prilike su takve da su realni kandidati, inače profesori sa katedara za hidraulične mašine i energetski sistem, za algebru i matematičku logiku te za organsku hemijsku tehnologiju, njima manje naredni nego što je to Lekićev kandidat. Taj kandidat je naime kadar ne samo da „brzo prati obrise novog svetskog poretka koji se rađa“ već je i kao istaknuti stručnjak, i javna ličnost širokih dosega, spreman za javni ispit, budući neprekidno okrenut kulturnoj politici i ulozi BU u društvu koje ga je osnovalo. Otuda se on – pravi rektor BU znalački bavi i evropskom idejom, sve destilišući i titrujući Humboltove reforme, Jaspersove težnje da obnovi univerzitetsku ideju u Nemačkoj, sentimentalna antropološka razmišljanja biologa Danilevskog, geopolitički pragmatizam H. Mekindera i S. Hantingtona, rusofobiju Bžežinskog i diplomatska razigravanja H. Kisindžera. Bio bi spreman da roditeljski razgovara sa studentom i hladnokrvno pregovara s izaslanicima Lagardove.
Da li se predlagač zapravo šali, jer navedena skica za portret, programska koliko i zahtevna, podrazumeva promenu važeće paradigme ponašanja ne samo za dirigenta univerzitetskog života već i obuhvatnije – promenu obrasca i pristupa u mnogim sferama na koje je upućen beogradski univerzitet kao najvažnija srpska institucija visokog obrazovanja. Može li zahtevna mustra uopšte biti dostižna? Otkrivajući u odgovoru i ime uzora za svoju zamisao lika u ovom trenutku idealnog rektora, Lekić je kategoričan:
„Danas se među nekolicinom profesora BU spremnih za rektorski zadatak izdvaja Milo Lompar, istaknuti srpski intelektualac, znalac naših kulturnih i političkih prilika. Pošto je dobio rat protiv srpskih trockista, što potvrđuje i osam izdanja ’Duha samoporicanja’, profesor Lompar lako bi mogao da se vrati svome cehu i unapredi univerzitetski život i delom pokaže da je propadalački duh samoporicanja moguće suzbijati i udaljavati iz različitih sfera našeg javnog života.“
Ovom razmatranju, preduzetom „na svoju ruku“, dakle evidentno mimo znanja i volje onog koji je njime opisan kao najpoželjniji „četvrti kandidat“, spremno se inače odazvao diskusioni klub upućenijih u prilike na univerzitetu i ne manje u kadrovske poslove čija su pravila u srpskom društvu odavno uspostavljena. Šta uočavamo u njihovim ukazivanjima i otkuda uverenje da „ovakvi događaji, čak i ako nisu praćeni velikim interesovanjem javnosti, pokazuju pravce dubokih društvenih procesa među univerzitetskom inteligencijom“?
Da li je ključ za razumevanje u naslovu ogleda o rektoru kojeg, za sada, još neće biti, ali bi jednog ne tako dalekog dana Kapetan Mišino zdanje moglo da ga dočeka? Taj naslov – Stari i novi svet – samo posredno otkriva procese na univerzitetu, govoreći možda više o samom društvu i konfiguraciji moći i propozicija u koje je umrežen i ovaj važni deo nacionalne inteligencije. Premda se ne insistira na uverenju da su svi kandidati osim onog koji to zapravo nije pripadnici „starog sveta“, jasno je da se boljim izborom cilja na otvorenost novom, dakle superiornijem i poželjnijem svetu, onom koji, uprkos pozvanju, još nije stekao odgovarajuće moćne pozicije. Ako već imamo nekog primerenog našim prilikama, zbog čega se okleva? Da li su „trockisti“ stvarno poraženi? Ili su oni koji se tako imenuju još uvek stvarni gospodari svih izbornih kutija, gde god one bile i u kakvom god se obliku pojavljivale? Zašto – „trockisti“, i kako se moć o kojoj je ovde reč pojavljuje kao sudbinska i kada se radi o univerzitetskim kadrovima? Najpre, nije sporno da je u Srbiji i danas najuticajnija uglavnom levoliberalno orijentisana elita, a da je njoj blizak i uveliko pounutrašnjen politički rezon upravo onaj koji se, uz nešto terminološke slobode, imenuje kao trockizam. Njegova je jasna agenda, „infiltracija u društvene sisteme, izazivanje konstantne turbulencije u društvu, praćene medijskim spektaklom i monopolizacijom vlasti, gde se trockisti postavljaju kao mesije, koji jedini mogu da se izbore sa svim preprekama koje uglavnom sami sebi postavljaju“ (Nemanja Rajak).
Od dirigovanja strukturom i izborom upravljačkih kadrova bolje infiltracije u sistem ne može biti. U trenutku kada se, recimo, dva kandidata za rektora pojave pred telom koje donosi konačnu odluku – Savetom univerziteta – sve što je u ovom izboru važno, već se desilo, ostalo su personalne (samo uslovno važne) nijanse. Jer stvarno je važan sistem i njegovo nesmetano funkcionisanje, a o kakvom sistemu je ovde reč – zna se. Stoga, delovanje posvećenog i snažnog pojedinca, iz razloga koji su u ovom slučaju transparentni, može biti nepoželjno. Ova matrica događanja dakako važi i kada je reč o izboru četvrtog i idealnog kandidata! Da li je njegovo kandidovanje preuranjeno ili nerealno? Ili je predlagač, sledeći Sartrovo uputstvo da se intelektualci moraju baviti stvarima koje se njih lično ne tiču, dakle, javnim stvarima, tek progovorio o jednoj veoma javnoj i veoma važnoj stvari, nameran da javnost upozori na ono što se, uprkos svemu, javnosti i te kako – tiče?
[/restrict]
