РЕКТОР

Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник

Београдски универзитет до краја маја требало би да добије новог ректора, а Капетан Мишино здање новог „главног управитеља“. Званично, троје кандидата нашло се ове недеље пред Сенатом БУ, а наредних дана биће познато и коме ће од предложених Савет универзитета поверити да до 2021. буде „орган руковођења“ одговоран за представљање и заступање овог јединственог конгломерата српске високе науке, интелектуалне моћи и знања (БУ данас чине 31 факултет, 11 института, 13 центара и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“).

Нема сумње да ће нови ректор бити један од универзитетских професора чије су квалификације на траженом високом нивоу (кандидати су већ прошли сва тесна врата која воде у рај ове функције), али ових дана поводом избора ректора пажњу јавности привукло је и једно, за овакве прилике, неуобичајено разматрање. Професор Славољуб Лекић је, наиме, на примеру овог избора објаснио разлику између добрих кандидата и оних, како каже, стварно спремних за задатак! Без амбиције да клановски кадрује и лобира, иако привидно својим текстом и јавном пажњом коју је привукао управо то чини, овај аутор је показао како је ишчезавање ауторитета и снажних личности из јавног живота драстично видљиво управо на питању избора кадрова који са важних друштвених и институционалних позиција управљају судбином читавог друштва. За наше добрано кетманске прилике, ово је био одважан искорак. Да не буде неспоразума, „дрски“ аутор са несумњивим уважавањем пише о свим кандидатима чија су имена у финишу трке за ректора, али убедљиву предност (детаљно образложену) даје кандидату за кога се неће гласати, оном који извесно неће бити изабран јер се он стварно није ни кандидовао! Наизглед парадоксалан приступ одвео је писца овог „мисаоног опита“ до закључака који заслужују јавну пажњу уз етикету мислите о томе!
[restrict]

„Време је за ректора БУ спремног да брзо прати обрисе новог светског поретка који се рађа, сагледава могућности државе и предлаже влади и јавности како да европска идеја универзитета заживи и постане делотворна у средишњем српском граду. Неизоставно, он би морао бити зналац наших узлета и падова 19. и 20. столећа, ратова, сеоба и емиграције, односа према Европи и Русији.“

Поента Лекићеве скице за портрет јаког човека у Ректорату је да се изабере ауторитет „примерен нашим приликама“! А прилике су такве да су реални кандидати, иначе професори са катедара за хидрауличне машине и енергетски систем, за алгебру и математичку логику те за органску хемијску технологију, њима мање наредни него што је то Лекићев кандидат. Тај кандидат је наиме кадар не само да „брзо прати обрисе новог светског поретка који се рађа“ већ је и као истакнути стручњак, и јавна личност широких досега, спреман за јавни испит, будући непрекидно окренут културној политици и улози БУ у друштву које га је основало. Отуда се он – прави ректор БУ зналачки бави и европском идејом, све дестилишући и титрујући Хумболтове реформе, Јасперсове тежње да обнови универзитетску идеју у Немачкој, сентиментална антрополошка размишљања биолога Данилевског, геополитички прагматизам Х. Мекиндера и С. Хантингтона, русофобију Бжежинског и дипломатска разигравања Х. Кисинџера. Био би спреман да родитељски разговара са студентом и хладнокрвно преговара с изасланицима Лагардове.

Да ли се предлагач заправо шали, јер наведена скица за портрет, програмска колико и захтевна, подразумева промену важеће парадигме понашања не само за диригента универзитетског живота већ и обухватније – промену обрасца и приступа у многим сферама на које је упућен београдски универзитет као најважнија српска институција високог образовања. Може ли захтевна мустра уопште бити достижна? Откривајући у одговору и име узора за своју замисао лика у овом тренутку идеалног ректора, Лекић је категоричан:

„Данас се међу неколицином професора БУ спремних за ректорски задатак издваја Мило Ломпар, истакнути српски интелектуалац, зналац наших културних и политичких прилика. Пошто је добио рат против српских троцкиста, што потврђује и осам издања ’Духа самопорицања’, професор Ломпар лако би могао да се врати своме цеху и унапреди универзитетски живот и делом покаже да је пропадалачки дух самопорицања могуће сузбијати и удаљавати из различитих сфера нашег јавног живота.“

Овом разматрању, предузетом „на своју руку“, дакле евидентно мимо знања и воље оног који је њиме описан као најпожељнији „четврти кандидат“, спремно се иначе одазвао дискусиони клуб упућенијих у прилике на универзитету и не мање у кадровске послове чија су правила у српском друштву одавно успостављена. Шта уочавамо у њиховим указивањима и откуда уверење да „овакви догађаји, чак и ако нису праћени великим интересовањем јавности, показују правце дубоких друштвених процеса међу универзитетском интелигенцијом“?

Да ли је кључ за разумевање у наслову огледа о ректору којег, за сада, још неће бити, али би једног не тако далеког дана Капетан Мишино здање могло да га дочека? Тај наслов – Стари и нови свет – само посредно открива процесе на универзитету, говорећи можда више о самом друштву и конфигурацији моћи и пропозиција у које је умрежен и овај важни део националне интелигенције. Премда се не инсистира на уверењу да су сви кандидати осим оног који то заправо није припадници „старог света“, јасно је да се бољим избором циља на отвореност новом, дакле супериорнијем и пожељнијем свету, оном који, упркос позвању, још није стекао одговарајуће моћне позиције. Ако већ имамо неког примереног нашим приликама, због чега се оклева? Да ли су „троцкисти“ стварно поражени? Или су они који се тако именују још увек стварни господари свих изборних кутија, где год оне биле и у каквом год се облику појављивале? Зашто – „троцкисти“, и како се моћ о којој је овде реч појављује као судбинска и када се ради о универзитетским кадровима? Најпре, није спорно да је у Србији и данас најутицајнија углавном леволиберално оријентисана елита, а да је њој близак и увелико поунутрашњен политички резон управо онај који се, уз нешто терминолошке слободе, именује као троцкизам. Његова је јасна агенда, „инфилтрација у друштвене системе, изазивање константне турбуленције у друштву, праћене медијским спектаклом и монополизацијом власти, где се троцкисти постављају као месије, који једини могу да се изборе са свим препрекама које углавном сами себи постављају“ (Немања Рајак).

Од дириговања структуром и избором управљачких кадрова боље инфилтрације у систем не може бити. У тренутку када се, рецимо, два кандидата за ректора појаве пред телом које доноси коначну одлуку – Саветом универзитета – све што је у овом избору важно, већ се десило, остало су персоналне (само условно важне) нијансе. Јер стварно је важан систем и његово несметано функционисање, а о каквом систему је овде реч – зна се. Стога, деловање посвећеног и снажног појединца, из разлога који су у овом случају транспарентни, може бити непожељно. Ова матрица догађања дакако важи и када је реч о избору четвртог и идеалног кандидата! Да ли је његово кандидовање преурањено или нереално? Или је предлагач, следећи Сартрово упутство да се интелектуалци морају бавити стварима које се њих лично не тичу, дакле, јавним стварима, тек проговорио о једној веома јавној и веома важној ствари, намеран да јавност упозори на оно што се, упркос свему, јавности и те како – тиче?          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *