POTROŠAČI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE!

NOVO ČITANJE KARLA MARKSA I IDEOLOGIJE ZA XXI STOLEĆE

KARL MARKS I ĐINPING: NOVINSKI DOKUMENTARAC U OSAM SLIKA

Marksizam ne prožima Kinu onako kako je protutnjao kroz institucije i ljudske sudbine u istočnoj Evropi, pre nego što je odatle najuren kao da je šugav. Kineska civilizacija, koja traje neprekidno više od tri milenijuma, apsorbovala je dva veka Marksa, uprkos svim svojim marksistima lakim na presudi i obaraču, podređujući i prilagođavajući ga sebi, dakle upodobljujući ga interesima nacije, a ne sebe nužno ideologiji internacionalizma, isceđenoj poput derivata iz njegovog krilatog učenja. Otkrivajući ponovo Marksa, koji je definisao ili raskrinkao kapitalizam, kako vam drago, Evropa u stvari ponavlja razred, a pri tome drži lekciju. U tome je štos

Idealan narator novinskog dokumentarnog filma o Karlu Marksu, kada bi tako nešto bilo moguće, zvao bi se KARL MARKS i ĐINPING. On bi putovao kroz vreme objašnjavajući nam, uz pomoć originalnih snimaka, različite značenjske supstance, intenzitete i manifestacije marksizma kroz epohe. Evo kako bi izgledali urbani kadrovi tog novinskog dokumentarca prostrtog preko iskustava naše zemlje, Evrope i Kine.

[restrict]

1 NIŠTA NEĆE DA TI ŠKODI…

Godina je 1968, vek i po od rođenja Karla Marksa. U Kini ne jenjava Kulturna revolucija. Ostrašćene omladinske čete, pod firmom Crvene garde, atakuju na prokazane retrogradne snage i sumnjivce, čak i na posmrtne ostatke cara Vanlija iz dinastije Ming. U Beogradu i Parizu, studentski nemiri. Leto je varljivo.
Na zgradama diljem Evroazije, sve do Elbe, istaknuti su džinovski portreti Karla Marksa. To užasava zapadu Evropu koja je američka prekokeanska krajina. Uz Marksa je obično jedan bradonja pride, izvesni Fridrih, nekada takođe obožavan, a danas potpuno izopšten i zaboravljen. Vijore se parole posvećene socijalnoj pravdi i jednakosti.
Stari kontinent se ljulja nadut idejama. Lipe mirišu na skoru pojavu Crvenih brigada. Revolucionarna ideja o pravednom društvu zavodljivija je od slatkog života (La dolce vita) i Anite Ekberg koja se obnažena, u ulozi Silvije, pod režiserskom klapom Federika Felinija, kupa ispod slapova Fontane di Trevi. Dok po Silvijinim oblinama prskaju kapi fontane, po betonskim bunkerima u Albaniji, podignutim da odbrane marksizam, pada teška kiša.
Kod nas, levi progonioci i progonjeni levičari kliču istoj, neobrijanoj ikonografiji. Isti ideološki podložak kroz društvo zrači oprečno, poprimajući potpuno različita značenja. Levica sa različitih društvenih pozicija odašilje na prvi pogled istovetne, ali po ishodištu sučeljene poruke i parole.
Prve kadrovske šićardžije sistema nazivaju se crvenom buržoazijom. Deca će im biti foteljaši koje će masa gađati jogurtom. Unuke im danas, familijarno, nazivamo preletačima. Taj rašomon javnih funkcija, koje proističu iz niskosti partijske podobnosti, toliko je izraubovan da ga više niko ne zarezuje, kao penzionisanu prodavačicu ljubavi.
U suštini malograđanski, paraburžujski maniri etablirane levice tog doba, udružujući rad sa kućnim pomoćnicama, oblikuju kičaste nazore jednog još uvek većinski seljačkog društva željnog izvesnosti, betona i solitera, ali još uvek kadrog da sačuva obraz i upražnjava poštenje.
Sudija Veselin Cvetković, vlasnik prvoklasnog vinskog podruma koji ne sme da kupi automobil, već demonstrativno vozi bicikl, ponosan je na svog sina, maturanta Petra, za kog misli da se u 18. godini hvata u naučni koštac sa bradatim gorostasom svetske socijalističke misli. Sudija Cvetković, tipičan srpski otac modernog doba pored kog teče život, ne zna da je Petar odabrao da polaže maturski ispit iz marksizma samo da bi bio u blizini lepe bibliotekarke koja u učmalu provinciju, kakve su sve provincije, unosi dašak erotike i mašte.
Birajući marksizam, Pera je doneo odluku koja će mu, po očevim rečima koje vredi pažljivo oslušnuti ispod starog pradedinog portreta u takođe staroj kući Cvetkovića, mnogo značiti u životu.
Podariće mu društvenu prohodnost. Gde? U propast države.

2 POSTPROLETER, POTROŠAČ, GLOBTROTER

Tačno pola veka kasnije mladi kineski turista, koji je tek okončao školovanje, najpre se u Londonu pokloni pred grobom apostola svetskog proletarijata. Na istom mestu razvuče antenu i načini selfi, pa se potom, taksijem, zaputi pravo u Bond strit, u šoping.
Ma šta mislili, šoping po meri serije „Seks i grad“, sa svim onim napabirčenim kesama, nije odlika ponašanja klasične buržoazije, barem ne one koja, umesto preplaćene bižuterije zvane Svarovski, nosi svilu i prababine teške bisere. Autentična buržoazija nikada ne preplaćuje dobra i usluge. Ona se ne razmeće.
Odlika buržoazije nije ni prevoz gradskim taksijem. Svaki autentičan buržuj, koji drži do sebe, poseduje limuzinu i eksploatiše svog ličnog šofera. Buržuj uz to ne statira u preplaćenoj brendiranoj odeći, koja ne ističe ličnost već fingira status. Svoju skupu odeću, saglasno nespornom, dakle neposredno utvrđenom kvalitetu i eleganciji, buržuj šije po meri kod čuvenih krojača, kolenovića, koji nikada ne bi pristali da rade za „Zaru“.
Marks nigde nije napisao da radništvo nema pravo da sebi priušti gradski taksi i pazari brendiranu odeću. Štaviše, on se uopšte nije bavio imućnim društvom, koje se upravo rađa u Kini, ni Luj Vitonom koji mu je bio savremenik, nego klasnom borbom po čijoj je sredini prolazila jasna linija revolucionarnog fronta. Za razliku od njegovog doba, evropska levica danas je, listom, feminizirana gerila multinacionalnog kapitala, ubačena u pozadinu politički obezglavljenog postproletarijata.
Naš poklonik svetog groba komunizma je po definiciji savremeni proleter, pregalac. Pride, on je i potrošač, putnik, štaviše pravi globtroter koji će uvažiti mišljenje svoje vlade o svakom odredištu. Proleter koji je i potrošač je postmarkistička kategorija. On je fenomen marksističke nadgradnje ili makar njene razrade, koja klasičnu maksimu Proleteri svih zemalja, ujedinite se upućuje na korekciju kako bi bila saglasna duhu epohe: Potrošači svih zemalja, ujedinite se!
Tu nadgradnju u Kini nazivaju socijalizmom sa kineskim karakteristikama. Cilj socijalizma sa kineskim karakteristikama je pomenuto imućno društvo čija je privreda zasnovana na znanju i inovacijama, a ne jeftinom radu. Imućno društvo nije socijalističko u klasičnom smislu XX veka, zato što već sada, u svojoj ranoj fazi, upražnjava znatne tržišne rituale koji, pored sve solidnije plaćenog radnog mesta, obuhvataju ajfon, internet, ulaganja na berzi posredstvom mobilnih aplikacija, transkontinentalna putovanja i pouzdan, nov automobil. To je socijalističko društvo XXI veka sa izraženim nacionalnim karakteristikama.
U zoni privatnosti tog društva, koje stasava po kineskim metropolama, nalazi se revnosna briga o starim članovima porodice, neizostavna okupljanja u porodičnom domu i zasnivanje porodice, pa politikolozi danas rado govore i o kineskom neokonzervatizmu. To je društvo koje je zakonom lišeno pornografije i kocke.
U idealnom, imućno društvo je društvo bez tereta siromaštva. Politička kvintesencija imućnog društva je kineski san koji je u idejni opticaj pustio Si Đinping 2013. godine. Kulturološki, ona je ukorenjena u kineskoj imperijalnoj tradiciji koja u ovom slučaju nema veze sa ratovima i osvajanjima, nego sa prestižom Kineza među ostalim narodima.
To nije san o nesuvislom bogaćenju, kao što je bio američki, nego o osunčanom izbavljenju cele nacije, dakle ne jedne klase, iz pošasti gladi, stradanja i nemaštine.
To osunčano izbavljenje u kineskoj izvedbi nije socijalna uravnilovka. Imućno društvo proteže se u rasponu od najskromnijih članova, koji nisu više gladni, do Džeka Ma i Vanga Đanlina koji pitaju pošto je Azija.
Kineski san je poslednji veliki san modernog doba zato što ga sanja cela nacija, a najbogatiji ne mogu da rade o glavi države i društva u celini, zarad vlastitih interesa i sebičnih ciljeva.
U tome je kvaka.

3 ZVERKA

Peking želi da uspostavi gro imućnog društva do 2021. godine, do stogodišnjice osnivanja kineske KPK. Kina želi da pokaže da se promenila, ali da je nisu menjali.
Već danas Kina, četiri decenije posle začetka politike otvaranja prema svetu, putuje u čistim superbrzim vozovima koji razvijaju brzine do 350 kilometara na čas. Keri Bredšo, čiji lik tumači po svemu osrednja Sara Džesika Parker, glavna junakinja ovde pomenute serije, od prljavštine američkih železnica dobije bubuljicu na licu, na putovanju koje preduzima samo da bi upriličila jedan jedini snošaj na Zapadnoj obali, sa jednim jedinim likom u celoj seriji koji poseduje manire buržuja, osim donekle lika koji tumači Mihail Nikolajevič Barišnjikov u kog je promiskuitetna Keri takođe bila zaljubljena.
Kod nas, koji smo tako olako odbacili domaće i skorojevićki prigrlili sve što je sijalo spolja, vozovi puštaju rogove i ostavljaju sluzav trag po šinama, a doba Milana Stojadinovića čini se kao Periklovo doba domaćih železnica! Tu sliku razbija namera komunističke Kine, koja slavi dva veka Marksa, da u saradnji sa demokratizovanim zemljama Srbijom i Mađarskom izgradi prugu za vozove velikih brzine od Beograda do Budimpešte.
Pruge za vozove velikih brzina u Kini duge su više od 25 hiljada kilometara, daleko više nego đuture sve brze pruge demokratskog i svih ostalih svetova zajedno. Tu su i tri kineske maglev linije u javnom saobraćaju, roboti policajci na aerodromu u Šendženu koji su na usluzi putnicima i specijalne naočare koje konvencionalnim policajcima omogućavaju da očas posla provere i utvrde bilo čiji identitet. Roba i usluge se plaćaju elektronski, posredstvom telefona, uz pomoć Vičeta, a karta na nekim linijama metroa recikliranim plastičnim flašicama. Dve flaše u aparatu za recikliran otpad, jedna karta.
Čak i kada stojeći putuje ka rodnom selu u starom vozu koji se još uvek dobro drži, Kinez očekuje da će dogodine putovati komfornim, superbrzim vozom ili avionom. Ako ne sledeće, onda, izvesno, one tamo. On zna da ga kod kuće čeka žena. Amerikanac želi da što pre izađe iz svog voza, čak i kada se odluči da u njega uđe.

4 KAFA NIJE OBROK

Ukusan obrok, lišen u našem slučaju lisnatog testa, biljnih sireva i jeftinih mesnih prerađevina, u klasičnom, skromnom kineskom restoranu u Pekingu košta od 10 do 20 juana. Od dolar i po do tri dolara. Instant kafa košta najmanje 20 juana. To je tipično za Kinu. Ako želiš da jedeš, jedi povoljno. Ako želiš da uživaš u luksuzu i trošiš vreme, plati (kafu).
Obrok za radnike na poslu, u onome što se u bivšoj Jugoslaviji nazivalo restoranom društvene ishrane, košta obično dva juana. Kantina, dakako, nije nikakav gastronomski ideal, ali mogućnost da se u njoj pristojno obeduje i bira među desetak-petnaest jela govori dosta o duhu društva.
Uveče ovaj socijalni poredak doživljava kopernikanski obrt. Bukete mladih dama sa Zapada, obično studentkinja ili nastavnica engleskog jezika, koje uživaju privilegiju besplatnog ulaska u najbolje klubove i besplatnih konzumacija, kineski fuerdaj (prva, mlada generacija skorojevića) čašćava najskupljim pićima. Na stolovima tih mladića su nebrojene flaše „Dom Perinjona“ i „Kristala“. Na parkingu pokretna imovina koju neko ne zaradi za ceo život.
I opet važna razlika. Buržoazija „Dom Perinjon“ ne pije kao pivo. Ona za to iziskuje povod i izvesnu ceremoniju. Buržoazija ne turira svoje konjske snage pred semaforom i ne trka se preko pustih raskrsnica pred zoru.
Kada dođu u Srbiju, Kinezi prvo pitaju zašto mladi i sredovečni ljudi, pre svih muškarci, sede ceo dan u kafićima. Nije im jasno. Zašto ne rade nešto? Od čega žive? Kako se prehranjuju? Gde su im porodice?
U Kini su restorani puni u vreme ručka i večere.

5 ŽIVOT U LAGUMU NIJE IZBOR

Selo Daping, nedaleko od grada Dingsija, provincija Gansu, vreme sadašnje. Selo je ušoreno kineskom reformom i čudnom geografijom ovog dela Kine. Nalazi se na jednom od nebrojenih, pomenutih golih poroznih brda sa terasastim lesnim obroncima, oko pet kilometara od grada Dingsi. Brda kao da su u vreme postanja oblikovana blatom, pa zasušena. Danas su puna zasada krompira, od kojih živi ovaj deo provincije Gansu.
Sve kuće u selu postrojene su i imaju istovetan izgled. Načinjene su od betona. Komforni domovi srednje veličine, na sprat. Betonirano dvorište i pomoćne prostorije. Domaćin nam, ne bez ponosa, pokazuje cisternu za kišnicu, čatrnju ili kako je u Hercegovini nazivaju – gustijernu.
Ovde shvatate šta je zahuktala reforma društva u petoj brzini. Naprosto, nije bilo vremena za detalje i estetiku. Bolji životni uslovi i elementarni komfor žitelja bili su u prvom planu ove brze „kopi-pejst“ arhitekture. Izgrađena je 121 kuća. Struja, voda, kupatilo… Stanovnici su do pre dvadesetak godina živeli u zemunicama i lagumima. Danas uzgajaju najčuveniji krompir u Kini.
U selu je deset profesionalnih uzgajivača pilića, 38 ljudi koji uzgajaju povrće u plastenicima i 35 pastira koji brinu o stadima ovaca. Deset porodica drži restorane u seoskom stilu. Posebnim mikrokreditima ohrabrujemo mlade, koji su napustili selo, da se vrate i započnu posao.
Ako meštani nisu imali mogućnost izbora prilikom preseljenja, da li je život u lagumu ikakav izbor?
Sasvim sigurno, nije. Sam Si Đinping je, među tridesetak miliona mladih Kineza, krajem šezdesetih godina prošlog veka, bio poslat na selo, na kaljenje, ne samo fizičko nego i etičko. U selu Ljangđijahe, u centralnoj kineskoj provinciji Šaansi, proveo je dobar deo mladosti, od 1969. do odlaska na studije 1975. Značajan deo vremena provedenog tamo živeo je u lagumskoj sobi, u domaćinstvu seljaka po imenu Lu Nendžunga.

6 APSORPCIJA TEŠKOG GUSTAVA

Marksizam ne prožima Kinu onako kako je protutnjao kroz institucije i ljudske sudbine u istočnoj Evropi, pre nego što je odatle najuren kao da je šugav. Kineska civilizacija, koja traje neprekidno više od tri milenijuma, apsorbovala je dva veka Marksa, uprkos svim svojim marksistima lakim na presudi i obaraču, podređujući i prilagođavajući ga sebi, dakle upodobljujući ga interesima nacije, a ne sebe nužno ideologiji internacionalizma, isceđenoj poput derivata iz njegovog krilatog učenja. Otkrivajući ponovo Marksa, koji je definisao ili raskrinkao kapitalizam, kako vam drago, Evropa u stvari ponavlja razred, a pri tome drži lekciju.
Stoga, danas, kada je pad Berlinskog zida ostao poglavlje u udžbeniku, Kina velikodušno poklanja spomenik Karlu Marksu Evropi. Ne vidi se da je iko na Dalekom istoku, zauzvrat, zainteresovan da primi i na vidno mesto istakne natprirodno veliku statuu Adama Smita koji je takođe bio gorostas nauke, a nije bio ni bez ideoloških naslednika i kasnije političkih satrapa. Šta sve radi što bogatijeg zahvata nevidljive ruke tržišta zapadna Evropa nije radila po kineskom priobalju i samoj Kini?
Oružano nasilje, teror, primoravanje na prodaju opijuma, uzurpacija teritorija i luka, nametanje nerealnih odšteta. I? Nikom ništa. Velika Britanija je uzurpacijom priobalja, ključnih delova privrede i prodajom opijuma „peglala“ deficit koji je početkom XIX veka imala sa Kinom. U poređenju s njom, Tramp je danas čedo humanizma i jedan sasvim renesansan tip.
Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker izjavio je povodom povratka Marksa u Trir da misliocu ne treba suditi po zločinima koje su njegove pristalice činile decenijama posle njegove smrti i da Marks nije odgovoran za zločine tih njegovih naslednika.
Sve to Junker je mogao da kaže i za neke od Smitovih neodgovornih sledbenika, da je bilo prilike. Eksploatacija, pljačka kolonija i imperijalizam kao takav, pa za njim eugenika i užasi proistekli iz njenih učenja, samo na prvi pogled nemaju veze sa nedodirljivošću nevidljive ruke tržišta.
Nisu prvi koncentracioni logori u Africi, početkom XX veka, nikli zato što su zapadnjaci tragali za univerzalnim principima ljudske koegzistencije, nego za profitom. Cedili su kolonije. Hugo Bos je posle podjednako dobro krojio nacističke uniforme, kao što danas šije klasična odela za postdemokratske pripravnike buržoazije.
Mi danas, na primer, znamo šta je „Krup“, ali ne znamo ko je on bio. Gustav Krup, rođen 1870. godine u Hagu, po kom je počasno nazvan Teški Gustav, uz Doru najveći železnički top nacističke Nemačke, kalibra 800 milimetara, bio je posredno odgovoran za stradanje sedamdesetak hiljada Slovena, Jevreja, Cigana i drugih rasno i politički faličnih ljudi, ali mu zbog bolesti, iz humanitarnih razloga, nisu upriličili suđenje.
Nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer Marksa je jedva udostojio. Nastupio je kao svaki birokrata, proračunato. Rekao je da je Marks tek jedan od velikih nemačkih mislilaca, izuzetno rigidan.
Nemoguće je odvojiti Marksovu teoriju od negativnog efekta koji je ona imala u komunističkim i socijalističkim državama, kaže Štajnmajer koji smatra da se ne treba plašiti Marksa, ali da mu ne treba ni podizati spomenike.
Velika greška! Marksa treba izučavati, pre nego ponovo liti u bronzi ili od njega praviti bauka.

7 MARKSIZAM KAO INSTRUMENT, ALAT

Peking, Dvorana naroda na Tjenanmenu. Dvestoti Marksov rođendan. Si Đinping proglašava Karla Marksa najvećim misliocem našeg doba. Nigde euforije, nigde zakletvi, ni patetike. Si Đinping pominje samo praktična pitanja.
Moramo da osvojimo prednosti, osvojimo inicijativu i osvojimo budućnost. Moramo stalno da unapređujemo sposobnost upotrebe marksizma, da analiziramo i rešavamo praktične probleme.
Zapadu se dodatno vrti u glavi od spoja sve slobodnije trgovine i otvaranja tržišta sa marksizmom.
Zapad nije čitao Marksa, on je ratovao. Marks nigde nije napisao da je privreda pregalaca (radnika) po definiciji zatvorena i autarhična. Oni Marksa čitaju kroz ideološke rastere, Si Đinping to čini kroz praktična pitanja.
Rast kinske ekonomije danas celom trećinom doprinosi svetskom privrednom rastu.

8 KAKAV JE FAJTER BIO VLADO DAPČEVIĆ?

Veseli Pera Cvetković danas ima 68 godina. Učestvovao je u ratu, braneći svoj narod, a ne zajednicu radnih ljudi, kako su ga pripremali u vojsci i učili u školi, čiju mu je diplomu pribavio deda, suprotstavljajući poker kečeva fulu žandara direktora gimnazije.
Jedva je preživeo oskudicu s početka devedesetih. Jedva je uspeo da ode u penziju. Jedva živi. Jedva mu je obeležilo život.
Njegov svet prosuo je iz korita marksizam zajedno sa primenjenim marksistima među kojima je bilo puno opsenara i prevaranata, čak i ubica. Da je posedovao kulturu koja bi hladne glave, selektivno, koristila Marksova naučna dostignuća u vlastite svrhe, danas bi imao jedan, uopšte uzevši, uravnotežen odnos prema Marksu i marksizmu, a najviše prema sebi i svom okruženju.
Ali iz Perinog i naših života nije iščezao samo Marks. Iščezao je i Svetozar Marković, kog treba svakako oprezno čitati, zatim posvećeni novinar, publicista i dobronamerni polemičar Živojin Žujović koji je ideju levice zapatio u Srbiji, pa novinar, tribun i političar Dragiša Lapčević, zabludeli politički prvak i zanesenjak Dimitrije Tucović i čitava plejada onih koji su se borili i grešili, pa grešili i opet iskreno borili. Iščezla je čitava tradicija autentične srpske levice koja se pesničila, zastupajući sirotinju pred silama zgrtanja i nagomilanih bogatstava.
Levica je u Srbiji danas osujećena kao sterilisan mačor. Kako nekome ko je pristao da u fabrici radi uz dva odobrena odlaska u toalet, ili čak u pelenama za odrasle, pričati o šmekeru i fajteru kakav je bio Vlado Dapčević? O njegovim marisanjima sa dobro uhranjenim ljotićevcima na Beogradskom univerzitetu. O njegovim jurišima. O potucanjima i polomljenim kostima. O španskom plivanju. O zatvorskim mukama koje je prezirao i nadilazio srcem beskompromisnog revolucionara… Nije potrebno biti levičar da bi se cenilo jedno takvo srce, čak i kada je na kraju života tako neprilično politički skončalo.
To je danas nemoguće, kao delotvoran sindikat.
Kao jedina asocijacija na marksizam i socijalnu pravdu, Peri Cvetkoviću je ostala Ruženjka Hrabalova, za kojom je, posle ljubavi u vrbaku, dugo verglao svoj bicikl, ali je nikada nije stigao…

[/restrict]