ПОТРОШАЧИ СВИХ ЗЕМАЉА, УЈЕДИНИТЕ СЕ!

НОВО ЧИТАЊЕ КАРЛА МАРКСА И ИДЕОЛОГИЈЕ ЗА XXI СТОЛЕЋЕ

КАРЛ МАРКС И ЂИНПИНГ: НОВИНСКИ ДОКУМЕНТАРАЦ У ОСАМ СЛИКА

Марксизам не прожима Кину онако како је протутњао кроз институције и људске судбине у источној Европи, пре него што је одатле најурен као да је шугав. Кинеска цивилизација, која траје непрекидно више од три миленијума, апсорбовала је два века Маркса, упркос свим својим марксистима лаким на пресуди и обарачу, подређујући и прилагођавајући га себи, дакле уподобљујући га интересима нације, а не себе нужно идеологији интернационализма, исцеђеној попут деривата из његовог крилатог учења. Откривајући поново Маркса, који је дефинисао или раскринкао капитализам, како вам драго, Европа у ствари понавља разред, а при томе држи лекцију. У томе је штос

Идеалан наратор новинског документарног филма о Карлу Марксу, када би тако нешто било могуће, звао би се КАРЛ МАРКС и ЂИНПИНГ. Он би путовао кроз време објашњавајући нам, уз помоћ оригиналних снимака, различите значењске супстанце, интензитете и манифестације марксизма кроз епохе. Ево како би изгледали урбани кадрови тог новинског документарца простртог преко искустава наше земље, Европе и Кине.

[restrict]

1 НИШТА НЕЋЕ ДА ТИ ШКОДИ…

Година је 1968, век и по од рођења Карла Маркса. У Кини не јењава Културна револуција. Острашћене омладинске чете, под фирмом Црвене гарде, атакују на проказане ретроградне снаге и сумњивце, чак и на посмртне остатке цара Ванлија из династије Минг. У Београду и Паризу, студентски немири. Лето је варљиво.
На зградама диљем Евроазије, све до Елбе, истакнути су џиновски портрети Карла Маркса. То ужасава западу Европу која је америчка прекокеанска крајина. Уз Маркса је обично један брадоња приде, извесни Фридрих, некада такође обожаван, а данас потпуно изопштен и заборављен. Вијоре се пароле посвећене социјалној правди и једнакости.
Стари континент се љуља надут идејама. Липе миришу на скору појаву Црвених бригада. Револуционарна идеја о праведном друштву заводљивија је од слатког живота (La dolce vita) и Аните Екберг која се обнажена, у улози Силвије, под режисерском клапом Федерика Фелинија, купа испод слапова Фонтане ди Треви. Док по Силвијиним облинама прскају капи фонтане, по бетонским бункерима у Албанији, подигнутим да одбране марксизам, пада тешка киша.
Код нас, леви прогониоци и прогоњени левичари кличу истој, необријаној иконографији. Исти идеолошки подложак кроз друштво зрачи опречно, попримајући потпуно различита значења. Левица са различитих друштвених позиција одашиље на први поглед истоветне, али по исходишту сучељене поруке и пароле.
Прве кадровске шићарџије система називају се црвеном буржоазијом. Деца ће им бити фотељаши које ће маса гађати јогуртом. Унуке им данас, фамилијарно, називамо прелетачима. Тај рашомон јавних функција, које проистичу из нискости партијске подобности, толико је израубован да га више нико не зарезује, као пензионисану продавачицу љубави.
У суштини малограђански, парабуржујски манири етаблиране левице тог доба, удружујући рад са кућним помоћницама, обликују кичасте назоре једног још увек већински сељачког друштва жељног извесности, бетона и солитера, али још увек кадрог да сачува образ и упражњава поштење.
Судија Веселин Цветковић, власник првокласног винског подрума који не сме да купи аутомобил, већ демонстративно вози бицикл, поносан је на свог сина, матуранта Петра, за ког мисли да се у 18. години хвата у научни коштац са брадатим горостасом светске социјалистичке мисли. Судија Цветковић, типичан српски отац модерног доба поред ког тече живот, не зна да је Петар одабрао да полаже матурски испит из марксизма само да би био у близини лепе библиотекарке која у учмалу провинцију, какве су све провинције, уноси дашак еротике и маште.
Бирајући марксизам, Пера је донео одлуку која ће му, по очевим речима које вреди пажљиво ослушнути испод старог прадединог портрета у такође старој кући Цветковића, много значити у животу.
Подариће му друштвену проходност. Где? У пропаст државе.

2 ПОСТПРОЛЕТЕР, ПОТРОШАЧ, ГЛОБТРОТЕР

Тачно пола века касније млади кинески туриста, који је тек окончао школовање, најпре се у Лондону поклони пред гробом апостола светског пролетаријата. На истом месту развуче антену и начини селфи, па се потом, таксијем, запути право у Бонд стрит, у шопинг.
Ма шта мислили, шопинг по мери серије „Секс и град“, са свим оним напабирченим кесама, није одлика понашања класичне буржоазије, барем не оне која, уместо преплаћене бижутерије зване Сваровски, носи свилу и прабабине тешке бисере. Аутентична буржоазија никада не преплаћује добра и услуге. Она се не размеће.
Одлика буржоазије није ни превоз градским таксијем. Сваки аутентичан буржуј, који држи до себе, поседује лимузину и експлоатише свог личног шофера. Буржуј уз то не статира у преплаћеној брендираној одећи, која не истиче личност већ фингира статус. Своју скупу одећу, сагласно неспорном, дакле непосредно утврђеном квалитету и елеганцији, буржуј шије по мери код чувених кројача, коленовића, који никада не би пристали да раде за „Зару“.
Маркс нигде није написао да радништво нема право да себи приушти градски такси и пазари брендирану одећу. Штавише, он се уопште није бавио имућним друштвом, које се управо рађа у Кини, ни Луј Витоном који му је био савременик, него класном борбом по чијој је средини пролазила јасна линија револуционарног фронта. За разлику од његовог доба, европска левица данас је, листом, феминизирана герила мултинационалног капитала, убачена у позадину политички обезглављеног постпролетаријата.
Наш поклоник светог гроба комунизма је по дефиницији савремени пролетер, прегалац. Приде, он је и потрошач, путник, штавише прави глобтротер који ће уважити мишљење своје владе о сваком одредишту. Пролетер који је и потрошач је постмаркистичка категорија. Он је феномен марксистичке надградње или макар њене разраде, која класичну максиму Пролетери свих земаља, уједините се упућује на корекцију како би била сагласна духу епохе: Потрошачи свих земаља, уједините се!
Ту надградњу у Кини називају социјализмом са кинеским карактеристикама. Циљ социјализма са кинеским карактеристикама је поменуто имућно друштво чија је привреда заснована на знању и иновацијама, а не јефтином раду. Имућно друштво није социјалистичко у класичном смислу XX века, зато што већ сада, у својој раној фази, упражњава знатне тржишне ритуале који, поред све солидније плаћеног радног места, обухватају ајфон, интернет, улагања на берзи посредством мобилних апликација, трансконтинентална путовања и поуздан, нов аутомобил. То је социјалистичко друштво XXI века са израженим националним карактеристикама.
У зони приватности тог друштва, које стасава по кинеским метрополама, налази се ревносна брига о старим члановима породице, неизоставна окупљања у породичном дому и заснивање породице, па политиколози данас радо говоре и о кинеском неоконзерватизму. То је друштво које је законом лишено порнографије и коцке.
У идеалном, имућно друштво је друштво без терета сиромаштва. Политичка квинтесенција имућног друштва је кинески сан који је у идејни оптицај пустио Си Ђинпинг 2013. године. Културолошки, она је укорењена у кинеској империјалној традицији која у овом случају нема везе са ратовима и освајањима, него са престижом Кинеза међу осталим народима.
То није сан о несувислом богаћењу, као што је био амерички, него о осунчаном избављењу целе нације, дакле не једне класе, из пошасти глади, страдања и немаштине.
То осунчано избављење у кинеској изведби није социјална уравниловка. Имућно друштво протеже се у распону од најскромнијих чланова, који нису више гладни, до Џека Ма и Ванга Ђанлина који питају пошто је Азија.
Кинески сан је последњи велики сан модерног доба зато што га сања цела нација, а најбогатији не могу да раде о глави државе и друштва у целини, зарад властитих интереса и себичних циљева.
У томе је квака.

3 ЗВЕРКА

Пекинг жели да успостави гро имућног друштва до 2021. године, до стогодишњице оснивања кинеске КПК. Кина жели да покаже да се променила, али да је нису мењали.
Већ данас Кина, четири деценије после зачетка политике отварања према свету, путује у чистим супербрзим возовима који развијају брзине до 350 километара на час. Кери Бредшо, чији лик тумачи по свему осредња Сара Џесика Паркер, главна јунакиња овде поменуте серије, од прљавштине америчких железница добије бубуљицу на лицу, на путовању које предузима само да би уприличила један једини сношај на Западној обали, са једним јединим ликом у целој серији који поседује манире буржуја, осим донекле лика који тумачи Михаил Николајевич Баришњиков у ког је промискуитетна Кери такође била заљубљена.
Код нас, који смо тако олако одбацили домаће и скоројевићки пригрлили све што је сијало споља, возови пуштају рогове и остављају слузав траг по шинама, а доба Милана Стојадиновића чини се као Периклово доба домаћих железница! Ту слику разбија намера комунистичке Кине, која слави два века Маркса, да у сарадњи са демократизованим земљама Србијом и Мађарском изгради пругу за возове великих брзине од Београда до Будимпеште.
Пруге за возове великих брзина у Кини дуге су више од 25 хиљада километара, далеко више него ђутуре све брзе пруге демократског и свих осталих светова заједно. Ту су и три кинеске маглев линије у јавном саобраћају, роботи полицајци на аеродрому у Шенџену који су на услузи путницима и специјалне наочаре које конвенционалним полицајцима омогућавају да очас посла провере и утврде било чији идентитет. Роба и услуге се плаћају електронски, посредством телефона, уз помоћ Вичета, а карта на неким линијама метроа рециклираним пластичним флашицама. Две флаше у апарату за рециклиран отпад, једна карта.
Чак и када стојећи путује ка родном селу у старом возу који се још увек добро држи, Кинез очекује да ће догодине путовати комфорним, супербрзим возом или авионом. Ако не следеће, онда, извесно, оне тамо. Он зна да га код куће чека жена. Американац жели да што пре изађе из свог воза, чак и када се одлучи да у њега уђе.

4 КАФА НИЈЕ ОБРОК

Укусан оброк, лишен у нашем случају лиснатог теста, биљних сирева и јефтиних месних прерађевина, у класичном, скромном кинеском ресторану у Пекингу кошта од 10 до 20 јуана. Од долар и по до три долара. Инстант кафа кошта најмање 20 јуана. То је типично за Кину. Ако желиш да једеш, једи повољно. Ако желиш да уживаш у луксузу и трошиш време, плати (кафу).
Оброк за раднике на послу, у ономе што се у бившој Југославији називало рестораном друштвене исхране, кошта обично два јуана. Кантина, дакако, није никакав гастрономски идеал, али могућност да се у њој пристојно обедује и бира међу десетак-петнаест јела говори доста о духу друштва.
Увече овај социјални поредак доживљава коперникански обрт. Букете младих дама са Запада, обично студенткиња или наставница енглеског језика, које уживају привилегију бесплатног уласка у најбоље клубове и бесплатних конзумација, кинески фуердај (прва, млада генерација скоројевића) чашћава најскупљим пићима. На столовима тих младића су небројене флаше „Дом Перињона“ и „Кристала“. На паркингу покретна имовина коју неко не заради за цео живот.
И опет важна разлика. Буржоазија „Дом Перињон“ не пије као пиво. Она за то изискује повод и извесну церемонију. Буржоазија не турира своје коњске снаге пред семафором и не трка се преко пустих раскрсница пред зору.
Када дођу у Србију, Кинези прво питају зашто млади и средовечни људи, пре свих мушкарци, седе цео дан у кафићима. Није им јасно. Зашто не раде нешто? Од чега живе? Како се прехрањују? Где су им породице?
У Кини су ресторани пуни у време ручка и вечере.

5 ЖИВОТ У ЛАГУМУ НИЈЕ ИЗБОР

Село Дапинг, недалеко од града Дингсија, провинција Гансу, време садашње. Село је ушорено кинеском реформом и чудном географијом овог дела Кине. Налази се на једном од небројених, поменутих голих порозних брда са терасастим лесним обронцима, око пет километара од града Дингси. Брда као да су у време постања обликована блатом, па засушена. Данас су пуна засада кромпира, од којих живи овај део провинције Гансу.
Све куће у селу постројене су и имају истоветан изглед. Начињене су од бетона. Комфорни домови средње величине, на спрат. Бетонирано двориште и помоћне просторије. Домаћин нам, не без поноса, показује цистерну за кишницу, чатрњу или како је у Херцеговини називају – густијерну.
Овде схватате шта је захуктала реформа друштва у петој брзини. Напросто, није било времена за детаље и естетику. Бољи животни услови и елементарни комфор житеља били су у првом плану ове брзе „копи-пејст“ архитектуре. Изграђена је 121 кућа. Струја, вода, купатило… Становници су до пре двадесетак година живели у земуницама и лагумима. Данас узгајају најчувенији кромпир у Кини.
У селу је десет професионалних узгајивача пилића, 38 људи који узгајају поврће у пластеницима и 35 пастира који брину о стадима оваца. Десет породица држи ресторане у сеоском стилу. Посебним микрокредитима охрабрујемо младе, који су напустили село, да се врате и започну посао.
Ако мештани нису имали могућност избора приликом пресељења, да ли је живот у лагуму икакав избор?
Сасвим сигурно, није. Сам Си Ђинпинг је, међу тридесетак милиона младих Кинеза, крајем шездесетих година прошлог века, био послат на село, на каљење, не само физичко него и етичко. У селу Љангђијахе, у централној кинеској провинцији Шаанси, провео је добар део младости, од 1969. до одласка на студије 1975. Значајан део времена проведеног тамо живео је у лагумској соби, у домаћинству сељака по имену Лу Ненџунга.

6 АПСОРПЦИЈА ТЕШКОГ ГУСТАВА

Марксизам не прожима Кину онако како је протутњао кроз институције и људске судбине у источној Европи, пре него што је одатле најурен као да је шугав. Кинеска цивилизација, која траје непрекидно више од три миленијума, апсорбовала је два века Маркса, упркос свим својим марксистима лаким на пресуди и обарачу, подређујући и прилагођавајући га себи, дакле уподобљујући га интересима нације, а не себе нужно идеологији интернационализма, исцеђеној попут деривата из његовог крилатог учења. Откривајући поново Маркса, који је дефинисао или раскринкао капитализам, како вам драго, Европа у ствари понавља разред, а при томе држи лекцију.
Стога, данас, када је пад Берлинског зида остао поглавље у уџбенику, Кина великодушно поклања споменик Карлу Марксу Европи. Не види се да је ико на Далеком истоку, заузврат, заинтересован да прими и на видно место истакне натприродно велику статуу Адама Смита који је такође био горостас науке, а није био ни без идеолошких наследника и касније политичких сатрапа. Шта све ради што богатијег захвата невидљиве руке тржишта западна Европа није радила по кинеском приобаљу и самој Кини?
Оружано насиље, терор, приморавање на продају опијума, узурпација територија и лука, наметање нереалних одштета. И? Ником ништа. Велика Британија је узурпацијом приобаља, кључних делова привреде и продајом опијума „пеглала“ дефицит који је почетком XIX века имала са Кином. У поређењу с њом, Трамп је данас чедо хуманизма и један сасвим ренесансан тип.
Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер изјавио је поводом повратка Маркса у Трир да мислиоцу не треба судити по злочинима које су његове присталице чиниле деценијама после његове смрти и да Маркс није одговоран за злочине тих његових наследника.
Све то Јункер је могао да каже и за неке од Смитових неодговорних следбеника, да је било прилике. Експлоатација, пљачка колонија и империјализам као такав, па за њим еугеника и ужаси проистекли из њених учења, само на први поглед немају везе са недодирљивошћу невидљиве руке тржишта.
Нису први концентрациони логори у Африци, почетком XX века, никли зато што су западњаци трагали за универзалним принципима људске коегзистенције, него за профитом. Цедили су колоније. Хуго Бос је после подједнако добро кројио нацистичке униформе, као што данас шије класична одела за постдемократске приправнике буржоазије.
Ми данас, на пример, знамо шта је „Круп“, али не знамо ко је он био. Густав Круп, рођен 1870. године у Хагу, по ком је почасно назван Тешки Густав, уз Дору највећи железнички топ нацистичке Немачке, калибра 800 милиметара, био је посредно одговоран за страдање седамдесетак хиљада Словена, Јевреја, Цигана и других расно и политички фаличних људи, али му због болести, из хуманитарних разлога, нису уприличили суђење.
Немачки председник Франк Валтер Штајнмајер Маркса је једва удостојио. Наступио је као сваки бирократа, прорачунато. Рекао је да је Маркс тек један од великих немачких мислилаца, изузетно ригидан.
Немогуће је одвојити Марксову теорију од негативног ефекта који је она имала у комунистичким и социјалистичким државама, каже Штајнмајер који сматра да се не треба плашити Маркса, али да му не треба ни подизати споменике.
Велика грешка! Маркса треба изучавати, пре него поново лити у бронзи или од њега правити баука.

7 МАРКСИЗАМ КАО ИНСТРУМЕНТ, АЛАТ

Пекинг, Дворана народа на Тјенанмену. Двестоти Марксов рођендан. Си Ђинпинг проглашава Карла Маркса највећим мислиоцем нашег доба. Нигде еуфорије, нигде заклетви, ни патетике. Си Ђинпинг помиње само практична питања.
Морамо да освојимо предности, освојимо иницијативу и освојимо будућност. Морамо стално да унапређујемо способност употребе марксизма, да анализирамо и решавамо практичне проблеме.
Западу се додатно врти у глави од споја све слободније трговине и отварања тржишта са марксизмом.
Запад није читао Маркса, он је ратовао. Маркс нигде није написао да је привреда прегалаца (радника) по дефиницији затворена и аутархична. Они Маркса читају кроз идеолошке растере, Си Ђинпинг то чини кроз практична питања.
Раст кинске економије данас целом трећином доприноси светском привредном расту.

8 КАКАВ ЈЕ ФАЈТЕР БИО ВЛАДО ДАПЧЕВИЋ?

Весели Пера Цветковић данас има 68 година. Учествовао је у рату, бранећи свој народ, а не заједницу радних људи, како су га припремали у војсци и учили у школи, чију му је диплому прибавио деда, супротстављајући покер кечева фулу жандара директора гимназије.
Једва је преживео оскудицу с почетка деведесетих. Једва је успео да оде у пензију. Једва живи. Једва му је обележило живот.
Његов свет просуо је из корита марксизам заједно са примењеним марксистима међу којима је било пуно опсенара и превараната, чак и убица. Да је поседовао културу која би хладне главе, селективно, користила Марксова научна достигнућа у властите сврхе, данас би имао један, уопште узевши, уравнотежен однос према Марксу и марксизму, а највише према себи и свом окружењу.
Али из Периног и наших живота није ишчезао само Маркс. Ишчезао је и Светозар Марковић, ког треба свакако опрезно читати, затим посвећени новинар, публициста и добронамерни полемичар Живојин Жујовић који је идеју левице запатио у Србији, па новинар, трибун и политичар Драгиша Лапчевић, заблудели политички првак и занесењак Димитрије Туцовић и читава плејада оних који су се борили и грешили, па грешили и опет искрено борили. Ишчезла је читава традиција аутентичне српске левице која се песничила, заступајући сиротињу пред силама згртања и нагомиланих богатстава.
Левица је у Србији данас осујећена као стерилисан мачор. Како некоме ко је пристао да у фабрици ради уз два одобрена одласка у тоалет, или чак у пеленама за одрасле, причати о шмекеру и фајтеру какав је био Владо Дапчевић? О његовим марисањима са добро ухрањеним љотићевцима на Београдском универзитету. О његовим јуришима. О потуцањима и поломљеним костима. О шпанском пливању. О затворским мукама које је презирао и надилазио срцем бескомпромисног револуционара… Није потребно бити левичар да би се ценило једно такво срце, чак и када је на крају живота тако неприлично политички скончало.
То је данас немогуће, као делотворан синдикат.
Као једина асоцијација на марксизам и социјалну правду, Пери Цветковићу је остала Ружењка Храбалова, за којом је, после љубави у врбаку, дуго верглао свој бицикл, али је никада није стигао…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *