O prijateljstvu, ljubavi i ratu

Praizvođenje u Zvezdara teatru

Uspele dramatizacije značajno dopunjavaju pozorišni repertoar, a takav je slučaj i sa dramatizacijom romana Osama Vladimira Kecmanovića koju su potpisali Kosta Peševski i Darko Bajić

Ako se u drugoj polovini prošloga stoleća ne bez razloga često govorilo kako su izvođenja dramatizacija proznih književnih dela, naročito romana, poput nužnog zla nepodobni i teški poduhvati u pozorištu, na našim i svetskim scenama to nije znatnije umanjilo broj predstava pripremanih i uspešno izvođenih na osnovu dramatizovanih velikih dela svetske književnosti. Naprotiv, u pozorištu, baš kao i na filmu, povećavao se broj uspešnih realizacija prema poznatim proznim delima (romanima i pripovetkama) znamenitih pisaca. Dovoljno je navesti činjenicu da se među najuspelije ubrajaju dramatizacije romana Dostojevskog (Zli dusi – Albera Kamija, Braća Karamazovi – Ž. Kopoa i Ž. Kruea i Idiot – D. L. Taljnikova) ili Gogolja (Mrtve duše – A. Adamova). I pojedina dela srpskih pisaca dospela su na pozornicu u pogodnim dramatizacijama. Takav je slučaj sa romanom Večiti mladoženja Jakova Ignjatovića (dramatizovao Aleksandar Ilić, potom i Miroslav Belović) i sa pripovetkom Stevana Sremca Ivkova slava (dramatizovao sam autor).

Dakle, uspele dramatizacije značajno dopunjavaju pozorišni repertoar. Takav je slučaj i sa dramatizacijom romana Osama Vladimira Kecmanovića koju su obavili Kosta Peševski i Darko Bajić. U programu predstave Osama – kasaba u Njujorku prikazane u beogradskom Zvezdara teatru, reditelj Darko Bajić piše: „To je za mene, pre svega bila priča o generaciji meni bliskoj, koja je iz bezbrižnog odrastanja u Jugoslaviji ušla pravo u krvavi rat. Neke je poslao direktno u smrt, neke u emigraciju, a neke ostavio ovde da žive suočeni s posledicama tragedije koju su preživeli. Kroz ovu predstavu sam pokušao da dođem do odgovora. Da li za moju generaciju postoji mogućnost pročišćenja od rana ili do tog pročišćenja mogu da dođu tek sledeće generacije. Naša deca.“

Zadržaćemo pažnju na onome što je saopštio autor dramatizacije Kosta Peševski. „Živopisna i ekspresivna priča o odrastanju, prijateljstvu, ljubavi i ratu u formi romana ispričana je na takav način da je njena transformacija u pozorišnu dramu bila prilična enigma. Imala je potencijal da oživi na sceni, ali trebalo je naći način kako da se glavni tok priče i njegovi najvažniji rukavci prebace u drugi kanal, onaj dramski. Glavni junak romana u svom njujorškom baru, zapravo sve vreme izvodi predstavu prepričavajući nekome svoje uspomene. Tu je bio i ključ kojim se dolazi do dramatizacije i predstave. Celu tu njegovu solo tačku i sve likove i događaje sa kojima živi u mislima trebalo je izneti na scenu. Nadam se da je dramatizacija sačuvala snagu likova i njihove tragedije.“

Darko Bajić režirao je dramatizaciju Kecmanovićevog romana okupivši šestoro mladih studenata i studentkinja glume i dodelivši im po dve uloge, izuzimajući opsežnu ulogu Pripovedača, koji izgovara, rekli bismo, dve trećine teksta. Čitava predstava neodoljivo podseća na završni ispit glume na našim akademijama. Kako se sve događa u njujorškom baru čiji je vlasnik Pripovedač, skroman scenografski okvir Vesne Popović bio je dovoljan da stvori kakvu-takvu iluziju ugostiteljskog lokala u Njujorku devedesetih godina prošloga veka, s tim što u bar zađu i neke druge ličnosti, uključujući i policajca. Reditelj Darko Bajić nastojao je da razbije svaku statičnost i u tome je potpuno uspeo: obezbedio je dinamičan tok radnje a tako je i čitavo izvođenje donekle zaobišlo atmosferu ispitne predstave.

Glavni zadatak imao je Pripovedač i može se reći da ga je obavio besprekorno – Andrija Kuzmanović pričao je o svakome, sve i svašta, što treba i ne treba, uglavnom o poznatima većini onih koji su posećivali lokal. Pričao je o različitim dogodovštinama, zgodama i nezgodama, o različitim zavidnim i nezavidnim životnim situacijama, koristeći brojne anegdote koje kao da je smišljao na licu mesta. Sa velikom energijom kazivao je i o vlastitim doživljajima. Kuzmanović je ostvario spontani narativni tok u svim situacijama. Jovan Jovanović kao Murat bio je vazda posetilac koji razmišlja, a uspešno je tumačio i ulogu Rusa, novinara. Iva Ilinčić podjednako je plenila pažnju i kao Milica i kao Francuskinja, umetnica. dok je kao manekenka Venecuelanka pokazala lepe sposobnosti u transformaciji glumačkoga izraza. Amar Ćorović nastupio je ubedljivo kao Bajo, koji istrajava u verskim ubeđenjima Nećemo pogrešiti ako konstatujemo da će ovu predstavu rado ledati mlada pozorišna publika.