Праизвођење у Звездара театру
Успеле драматизације значајно допуњавају позоришни репертоар, а такав је случај и са драматизацијом романа Осама Владимира Кецмановића коју су потписали Коста Пешевски и Дарко Бајић
Ако се у другој половини прошлога столећа не без разлога често говорило како су извођења драматизација прозних књижевних дела, нарочито романа, попут нужног зла неподобни и тешки подухвати у позоришту, на нашим и светским сценама то није знатније умањило број представа припреманих и успешно извођених на основу драматизованих великих дела светске књижевности. Напротив, у позоришту, баш као и на филму, повећавао се број успешних реализација према познатим прозним делима (романима и приповеткама) знаменитих писаца. Довољно је навести чињеницу да се међу најуспелије убрајају драматизације романа Достојевског (Зли дуси – Албера Камија, Браћа Карамазови – Ж. Копоа и Ж. Круеа и Идиот – Д. Л. Таљникова) или Гогоља (Мртве душе – А. Адамова). И поједина дела српских писаца доспела су на позорницу у погодним драматизацијама. Такав је случај са романом Вечити младожења Јакова Игњатовића (драматизовао Александар Илић, потом и Мирослав Беловић) и са приповетком Стевана Сремца Ивкова слава (драматизовао сам аутор).
Дакле, успеле драматизације значајно допуњавају позоришни репертоар. Такав је случај и са драматизацијом романа Осама Владимира Кецмановића коју су обавили Коста Пешевски и Дарко Бајић. У програму представе Осама – касаба у Њујорку приказане у београдском Звездара театру, редитељ Дарко Бајић пише: „То је за мене, пре свега била прича о генерацији мени блиској, која је из безбрижног одрастања у Југославији ушла право у крвави рат. Неке је послао директно у смрт, неке у емиграцију, а неке оставио овде да живе суочени с последицама трагедије коју су преживели. Кроз ову представу сам покушао да дођем до одговора. Да ли за моју генерацију постоји могућност прочишћења од рана или до тог прочишћења могу да дођу тек следеће генерације. Наша деца.“
Задржаћемо пажњу на ономе што је саопштио аутор драматизације Коста Пешевски. „Живописна и експресивна прича о одрастању, пријатељству, љубави и рату у форми романа испричана је на такав начин да је њена трансформација у позоришну драму била прилична енигма. Имала је потенцијал да оживи на сцени, али требало је наћи начин како да се главни ток приче и његови најважнији рукавци пребаце у други канал, онај драмски. Главни јунак романа у свом њујоршком бару, заправо све време изводи представу препричавајући некоме своје успомене. Ту је био и кључ којим се долази до драматизације и представе. Целу ту његову соло тачку и све ликове и догађаје са којима живи у мислима требало је изнети на сцену. Надам се да је драматизација сачувала снагу ликова и њихове трагедије.“
Дарко Бајић режирао је драматизацију Кецмановићевог романа окупивши шесторо младих студената и студенткиња глуме и доделивши им по две улоге, изузимајући опсежну улогу Приповедача, који изговара, рекли бисмо, две трећине текста. Читава представа неодољиво подсећа на завршни испит глуме на нашим академијама. Како се све догађа у њујоршком бару чији је власник Приповедач, скроман сценографски оквир Весне Поповић био је довољан да створи какву-такву илузију угоститељског локала у Њујорку деведесетих година прошлога века, с тим што у бар зађу и неке друге личности, укључујући и полицајца. Редитељ Дарко Бајић настојао је да разбије сваку статичност и у томе је потпуно успео: обезбедио је динамичан ток радње а тако је и читаво извођење донекле заобишло атмосферу испитне представе.
Главни задатак имао је Приповедач и може се рећи да га је обавио беспрекорно – Андрија Кузмановић причао је о свакоме, све и свашта, што треба и не треба, углавном о познатима већини оних који су посећивали локал. Причао је о различитим догодовштинама, згодама и незгодама, о различитим завидним и незавидним животним ситуацијама, користећи бројне анегдоте које као да је смишљао на лицу места. Са великом енергијом казивао је и о властитим доживљајима. Кузмановић је остварио спонтани наративни ток у свим ситуацијама. Јован Јовановић као Мурат био је вазда посетилац који размишља, а успешно је тумачио и улогу Руса, новинара. Ива Илинчић подједнако је пленила пажњу и као Милица и као Францускиња, уметница. док је као манекенка Венецуеланка показала лепе способности у трансформацији глумачкога израза. Амар Ћоровић наступио је убедљиво као Бајо, који истрајава у верским убеђењима Нећемо погрешити ако констатујемо да ће ову представу радо ледати млада позоришна публика.
ОСАМА – КАСАБА У ЊУЈОРКУ
ПОЗОРИШТЕ Звездара театар, Сцена „Данило Бата Стојковић“, РЕДИТЕЉ Дарко Бајић, ДАТУМ ПРАИЗВОЂЕЊА 4. април 2018