ГАЖЕЊЕ ГАЗЕ

НЕДОДИРЉИВОСТ ИЗРАЕЛА

Ко у сукобу између Палестинаца и Израела има улогу Давида, а ко Голијата? Да ли су Палестинци нацисти, или је могуће да се, када их израелски министар назове тим именом, ради о одбрамбеном механизму пројекције? Да ли је Израелу због голготе коју су прошли током Другог светског рата дозвољено да исто то ради другим народима?

Замислите да је сиријски лидер Башар Асад убио шездесетак и ранио више од две и по хиљаде ненаоружаних демонстраната. Претпостављамо да би амерички одговор био страховит и да би у најмању руку испалили свих хиљаду крстарећих ракета, колико их је тренутно у домету ове земље. Или, још боље, замислите да су српске снаге убиле 45 терориста из Ослободилачке војске Косова у селу Рачак. По кратком поступку би се сакупило деветнаест најмоћнијих земаља света и најмање 78 дана истресало свој смртоносни товар. Када Израел уради тако нешто, међутим, из Вашингтона стижу само речи подршке, оправдавања и храбрења на легитимну самоодбрану, а њихова представница у УН не само да хвали Израел због изузетне „уздржаности“ какву „не би показала ниједна друга земља присутна (на седници Савета безбедности УН)“ него и крајње недипломатски (да не кажемо неваспитано) демонстративно напушта ванредну седницу када реч узима палестински представник.
[restrict]

Иако Вашингтон воли да говори о томе како је Русија изолована у међународној заједници (што је, ако се реално посматрају ствари, заиста редак случај), овај пут су Сједињене Државе у безрезервној одбрани Израела остављене на цедилу и од стране својих најближих савезника. На седници Савета безбедности чак ни „амерички носач авиона“, Велика Британија, није могла олако да пређе преко злочина који је Израел починио бескрупулозно убијајући палестинске цивиле. Британска амбасадорка у УН Карен Пирс израелско насиље назвала је „шокантним и ужасним“ и упитала да ли је нештедљиво коришћење бојеве муниције израелских снага „оправдано“. „Преклињемо Израел да делује уздржано, у складу са међународним правом и, више од свега, да осигура да његове снаге безбедности не прибегавају употреби прекомерне силе“, рекла је она признајући, наравно, Израелу право на одбрану својих граница. Став сличан британском заузеле су и друге западне земље, укључујући Француску, Шведску и Холандију.

КРВ ЊИХОВА НА ТРАМПА Иако је оптужба Ники Хејли да остале чланице Савета безбедности користе „двоструке аршине“ у односу на Израел у најмању руку лицемерна, још лицемерније и безобразније су америчке тврдње да палестинске демонстрације немају никакве везе са свечаним отварањем америчке амбасаде у Јерусалиму, међународно непризнатом престоницом Израела. Колику је подршку овај америчко-израелски потез имао у свету сведочи чињеница да је релативно мало представника земаља присуствовало свечаности, као и да су бројне државе које је израелско министарство спољних послова ставило на списак „присутних“ то демантовало. Међу њима су до сада поред Србије и Вијетнам, Нигерија и Тајланд.

Најновији циклус сукоба између Палестинаца и Израела започео је управо након најаве Доналда Трампа у децембру да ће, мимо међународних норми и споразума, преместити амбасаду своје земље из Тел Авива у Јерусалим. Да ли је случајност и то што је свој врхунац овај сукоб достигао баш у дану када је та амбасада и званично отворена на 70. годишњицу оснивања Израела? Истина је да Палестинци често (углавном с разлогом) демонстрирају против Израела, али ако њихов најновији протест није имао никакве везе са пресељењем амбасаде и признавања Јерусалима за израелску престоницу, зар не би логичније било да су оне организоване дан касније, 15. маја, када Палестинци обележавају „Накбу“, почетак њихове „катастрофе“, када је 1948. започет прогон више од 700.000 Палестинаца и уништавање стотина палестинских градова и села? Како је овај прогон изгледао, најбоље описује ужасан догађај који је претходио свеобухватној операцији „чишћења терена“. Око 120 бораца израелских паравојних формација Иргун и Лехи упали су 9. априла 1948. године у палестинско село Деир Јасин у близини Јерусалима. Од око 600 житеља овог села, према наводима шефа Међународног комитета Црвеног крста у Палестини Жака де Рејнијеа, убијено је најмање две стотине, укључујући бројне жене и децу. Међу жртвама је било и људи одсечених глава, распорених стомака или сакаћених на друге начине. Израелски историчар Бени Морис писао је и о случајевима силовања.

Званични Израел своју бруталност према палестинским демонстрантима, наоружаним најмодернијим праћкама вероватно добијеним из Ирана преко Сирије, правда легитимном самоодбраном тврдећи да коришћење снајперских пушака и другог ватреног оружја никако није прекомерна употреба силе. У овом контексту подсетили бисмо на само један пример оспоравања легитимне самоодбране због оптужби да је прекомерна. На суђењу Слободану Милошевићу пред Хашким трибуналом британски лорд Педи Ешдаун, признајући да је ОВК била терористичка организација, оптужио је српске снаге да су „прекомерно и неселективно употребљавале силу“, те да је приликом једног сусрета с Милошевићем српском лидеру пренео поруку британског премијера Тонија Блера да „уколико српске снаге одмах не обуставе прекомерну употребу силе следи НАТО бомбардовање“.

Израел тврди да њихове снаге безбедности никако нису деловале прекомерно, а још мање неселективно. Мислимо да нема превише потребе доказивати прекомерност употребе силе у Појасу Газе. Довољно је рећи да чак ни „геноцидни Милошевићев режим“, како Запад воли да га зове, никада у сукобу с албанским демонстрантима није користио ватрено оружје и да се на овај начин сукобљавао само с наоружаним терористима. Селективност је нешто друго. Ако је тачна тврдња да су израелски војници што отварају ватру елитни снајперисти који имају наређење да пажљиво размотре сваки метак, а у то не сумњамо јер је израелска војска једна од најдисциплинованијих и најефикаснијих на свету, шта онда говори чињеница да су током протеста у Гази у више наврата на мети израелских снага безбедности били не „палестински демонстранти-терористи“ него новинари. И то не само они који припадају „терористичко-нацистичким палестинским медијима“ (током демонстрација 14. маја упуцано их је седам по подацима Комитета за заштиту новинара, а откако су почетком априла почели протести двојица јасно означених палестинских новинара је убијено снајперским хицима). Снајперским хицем рањен је и новинар агенције „Ројтерс“ Ахмад Закут, а више среће је имала новинарка „Ал Џазире“ Хода Абдел Хамид јер ју је снајпериста промашио. Да је израелска држава намерно циљала новинаре, вероватно не би ли спречила да слике насиља њених безбедносних снага допру до светске јавности, указује и снимак дрона док испаљује сузавац на положај удаљен од демонстрација а где су десетине новинара поставиле камере како би извештавале са протеста.

ЖИВОТ КАО У ЛОГОРУ Као што бива готово увек када се неко усуди да доведе у питање легитимност, исправност, па у крајњој линији и људскост спорних потеза које повлачи Тел Авив, израелски званичници одмах из рукава извлаче адут нацизма. Тако је било и сада. Израелски министар за стратешка питања Гилад Ердан реаговао је на међународно згражавање због покоља над палестинским демонстрантима рекавши да број убијених „не значи ништа“, јер су палестински демонстранти „терористи“ који следе наређења „нацистичке“ организације Хамас. За овакво понашање своје државе према Палестинцима, израелски новинар Гидеон Леви још је 2010. у утицајном листу „Харец“ написао да га „само психијатри могу објаснити“ и сугерисао дијагнозу „параноје, шизофреније и мегаломаније“.

Појас Газе се простире на 362 квадратна километра и у њему живи нешто мање од два милиона људи (једна од најгушће насељених области на свету), опасан је бодљикавом жицом и зидом и под потпуном је блокадом. По подацима „Би-Би-Сија“, школство и здравство на овом простору готово да не функционишу, пошто је Израел током сукоба 2014. уништио или оштетио 547 образовних објеката и седам од 56 болница, а због блокаде лекови и друга медицинска средства су недоступни житељима енклаве. УН сматрају да је у опасности од глади више од половине становника, око милион њих, а ситуацију погоршавају и ограничења у рибарењу и пољопривреди која је наметнуо Израел. Наиме, Палестинцима је забрањено бављење пољопривредом у појасу од километар и по од жичане ограде где се налази њихова најплоднија земља и због тога је удео пољопривреде у бруто домаћем производу пао са 11 посто 1994. на мање од пет одсто 2018. године. Исти проблем је и са пијаћом водом, пошто приступ текућој води има свега три посто домаћинстава, док се преосталих 97 процената снабдева из цистерни. Рестрикције струје су свакодневна појава и житељи Појаса Газе на електричну енергију могу рачунати свега три до шест сати дневно. На крају, ту је и свакодневни страх да ли ће пасти нека израелска ракета или бомба, да ли ће неки снајпериста бити лак на обарачу.

Важно је имати на уму да указивање на злочин који су израелске безбедносне снаге починиле над ненаоружаним Палестинцима ни на који начин не представља позив на бомбардовање или било какав други оружани напад на ову земљу. То је амерички манир. Овде се ради о потреби међународне заједнице да изврши притисак како би се Тел Авив приморао да прекине с овом праксом. Баш као што би то било учињено са сваком другом државом.     

[/restrict]