BELDOKS 2018 – Trijumf još jedne elementarne nepogode

Rekoše oko sto trideset gostiju, baš mnogo zadovoljnih gledalaca, brojne premijere, skoro stotinu prikazanih filmova i razuđenost prisutnosti festivala kroz čitav grad (jedanaest sala), te značajno promenjen i umnožen sastav ekipe koja se brine o svim aspektima festivala – čine Beldoks 2018. drugačijim, boljim, važnijim i za naredni period temeljno bitnijim, obećavajućim svakako!

U Beogradu je nedavno (od 7. do 14. maja) održano jedanaesto izdanje Internacionalnog festivala dokumentarnog filma, popularni Beldoks. Tokom prethodne decenije ovaj festival se iskristalisao kao neka vrsta najpre obrazovnog instrumenta, usmerenog na to da kroz filmove, goste i propratne festivalske akcije izgradi pozitivni odnos prema svim „svetskim vrednostima“ koje podrazumevaju od zatucanosti i predrasuda očišćenu sredinu spremnu za integraciju u savršeni novi svetski poredak. Da smo gotovo spremni za takvu tranziciju, valjda dokazuje i to što je udarna tema ovogodišnjeg Beldoksa političkog karaktera pošto se fokus okrenuo prema problematici takozvanih ljudskih prava, a u godini kada se navodno „proslavlja“ sedam decenija od potpisivanja Deklaracije o ljudskim pravima.

[restrict]

Nažalost, fokus nije bio na filmovima koji dokazuju ciničnu apsurdnost te deklaracije u praksi, oduvek i neprestano suočenoj sa njenim na skoro svim prostorima nepoštovanjem i ignorisanjem. Bilo je i takvih naslova, ali su u žiži bila stereotipna „zalaganja za ljudska prava“ i „osuđivanja“ merodavnih kada su ona kršena. Ovogodišnji Beldoks je imao stotinak filmova u ponudi i sto trideset gostiju. Ipak, najpoznatiji među njima, američki i za neke i kultni sineasta i jedan od ključnih promotora ultranasilnih „umetničkih“ filmova pretežno iz B produkcije Ejbel Ferara (uručena mu je i Plaketa Jugosolovenske kinoteke za zasluge u svetskoj kinematografiji!) daleko je poznatiji kao autor igranih filmova, mada se poslednjih godina gotovo isključivo dokazuje u dokumentaristici. Na ovom festivalu je prikazan njegov najnoviji film „Trg Vitorio“, o istoimenom trgu u italijanskoj prestonici, poznatom kao multietničkom i umetničkom srcu modernog Rima, s posebnim naglaskom, naravno, na multietničkim vrednostima. Iako potpuno različitog žanra i pristupa, a i motivacije za njegovo snimanje, nekako je u istoj ravni pomenutog brušenja pravih vrednosti modernog sveta bio i film iskusne bečke Jevrejke Rut Bekerman „Valdhajmov valcer“. Autorka se pozabavila prošlošću svog sunardnika Kurta Valdhajma, koji je još za vreme uspešne diplomatske karijere, sve sa osvajanjem pozicije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, bio prozvan kao nacistički pripadnik za vreme Drugog svetskog rata. Film je inače snimljen desetak godina posle Valdhajmove smrti, pa je rediteljka bila pošteđena njegovih protivudara i sigurno osuđujućih replika. Svakako da je njen doprinos ponudio neophodnu težinu u godini proslavljanja pomenute Deklaracije o ljudskim pravima, tim pre što se ona kroz ovu priču pozabavila i osvetljavanjem kolektivne krivice svojih sunarodnika kada je reč o Valdhajmu i ulozi njene zemlje u nacističkim zločinima tokom rata. Avaj, ni taj film, kao ni Ferarin, iako laureat ovogodišnjeg Berlinskog festivala, nije otvorio ovogodišnji Beldoks. Čak nije ni nagrađen!

Domaći filmovi u centru pažnje

Što se otvaranja tiče, tu čast su imali domaći naslovi, što je svakako dobro. Osam ih je bilo u takmičarskom programu i dobar deo njih su svetske premijere. „Poslednja avantura Kaktus Bate“ Đorđa Markovića je formalno otvorila festival u Centru „Sava“ i svakako se dobro uklapa u slobodarski lajtmotiv Beldoksa pošto se bavi sudbinom autora, tvorca lika iz naslova filma, izvesnog Veljka Kockara, koji je streljan 1944. u Beogradu kao saradnik okupatora, za šta, naravno, nema dokaza, mada nisu pronađeni ni suprotni. Film se u suštini bavi obračunom s tim vremenom i s neobaveznom generalizacijom o stradanjima umetnika zbog svojih stavova i dela. Film je vrlo provokativan – za njegove saradnike birani su upravo bardovi iz stručnog i političkog miljea koji mogu da obezbede tu provokativnost. A kada je o provokaciji reč, prava, ona koja duboko intrigira i golica inteligenciju, došla je od drugog premijerno prikazanog domaćeg filma, „Slatko od ništa“ Borisa Mitića, koji je za temu filma izabrao, kako reče, Ništa! Da, čovek je proveo godine putujući po planeti i prošao kroz silne zemlje u nastojanju da Ništa predstavi kao lik, kao antiheroja, ali i kao oduvek sveprisutne pozitivne sile koje učestvuju u pomeranju sveta. Zanimljivo je da glas tome Ništa pozajmljuje čuveni američki roker Igi Pop. Interesantan je i film koji je zatvorio festival, takođe domaći, „Okupirani bioskop“ Senke Domanović. Kao što kaže naslov, ovo ostvarenje govori o svojevrsnoj „partizanštini“ (slobodarski duh neoliberalizma svakako prezire ovaj termin, ali ne i u ovom slučaju!) prilikom preotimanja jednog od bivših bioskopa društvene organizacije „Beograd film“, „Zvezde“, koji je preotet uobičajenom mafijaškom tranzicionom mahinacijom tipa „sve po zakonu, a ništa zakonito“. Ali ako ste mislili da se film bavi tom problematikom, čeka vas razočaranje. Ovim primerom se poslužio ne bi li poentirao na drugom planu, možda i važnijem od prevarantskih tranzicionih „poslova“. Jer, tokom višemesečnih nastojanja da se ovaj bioskop preotme od vlasnika koji ga je pretvorio, kao i sve ostale sale „Beograd filma“ u crnu rupu, pojavio se problem političkog organizovanja grupa koje su pokušale da izvedu ovaj puč, pokazavši po ko zna koji put da je ovde skoro nemoguće okupiti ljude, a da pri tome ne bude toliko problema da čitava ideja oko zajedničkog aktivističkog rada postane nemoguća u praksi.

Za mnoge, posebno jugonostalgične, među najinteresantnijim domaćim filmovima mogao bi da se nađe „4 godine u 10 minuta“ Mladena Kovačevića jer se bavi pričom o prvom Jugoslovenu koji se popeo na Mont Everest. Koga zanimaju na ove prostore uvezeni ili samopridošli Kinezi, o njima, iz dva opozitna ugla, mada malo bajatog pogleda s obzirom na brzinu menjanja stvari u praksi (film je sniman pre dve godine), govori ostvarenje Tanje Brzaković „Doći će žuti ljudi sa istoka i piće vodu sa Morave“.

Nagrade koje su poslednjeg dana dodeljene u brojnim kategorijama u okviru svih segmenata programa, valjda, ipak govore šta je bilo najvrednije na ovogodišnjem Beldoksu, koji je njegov osnivački direktor Mladen Vušurović u svom pozdravnom govoru okarakterisao kao najbolji do sada. Svaki je žiri u okviru nekoliko programskih celina Beldoksa rekao svoje. Domaći je za najbolje srpsko ostvarenje izabrao gorespominjani film Mladena Kovačevića „4 godine u 10 minuta“. Autor je pohvaljen ne samo zbog izbora i tretiranja priče već i zbog poštovanja prirode prilikom njenog prikazivanja posredstvom kamere. Za najbolji strani film je proglašen tursko-holandski crno-beli rad izvesnog Gurcana Kelteka, tek drugi u njegovoj karijeri, „Meteori“, koji se, najkraće rečeno, bavi prikazivanjem doslovnim i simboličnim padanja meteora, a što se dopalo izgleda jedino našem žiriju pošto je film prilično loše ocenjen na ostalim mestima na kojima je prikazivan. Posebno priznanje žirija dobio je belgijski film „Boli Bana“ o životu nomadskog plemena iz Burkine Faso i u naslovu pomenute oblasti kroz koju oni zajedno sa svojom stokom lutaju danju i noću. Zanimljiv izbor žirija, najblaže rečeno. Ako ništa drugo i najbezbedniji budući da afričke priče nikada ne mogu da omanu kao tema među brojnim izazovima pomodne zabrinutosti za svetske nedaće, mizerije i probleme i s njima formalno povezane političke korektnosti. Drugu posebnu nagradu, ali od direktora festivala, dobila je autorka pomenutog aktivistički nastrojenog filma „Okupirani bioskop“.

Rekoše oko sto trideset gostiju, baš mnogo zadovoljnih gledalaca, brojne premijere, skoro stotinu prikazanih filmova i razuđenost prisutnosti festivala kroz čitav grad (jedanaest sala), te značajno promenjen i umnožen sastav ekipe koja se brine o svim aspektima festivala – čine Beldoks 2018. drugačijim, boljim, važnijim i za naredni period temeljno bitnijim, obećavajućim svakako, izdanjem ove beogradske smotre internacionalnog dokumentarnog filma. A da li će tako stvarno i biti – videćemo.           

Teške reči

Ovogodišnji Beldoks biće upamćen i po oštro izgovorenim rečima njegovog direktora Mladena Vušurovića. U pozdravnom govoru napao je Ministarstvo kulture zbog uredbe o samofinansiranju festivala koju je, pored ostalog, okarakterisao kao elementarnu nepogodu i suštinski kontraproduktivnu, odnosno u njenoj neizvesnosti potpuno nestimulativnu. Više je, reče on, ona nalik nekoj vrsti samilosti stručne i nazoviautonomne komisije koja bi o njoj i po njoj trebalo da odlučuje i deluje. I zatražio je da se ta uredba izmeni, dopuni i poboljša kako bi podela na „moj i nečiji, njihov“ festival otišla konačno u prošlost. Što se, naravno, neće desiti. Jer predstavljanje ovako uspešnog festivala, kako su njegovi organizatori na kraju samohvalno obznanili, zapada u kolizuju sa rečima direktora festivala. Odnosno, čak i ako su teškim samopregalačkim naporima, vezama i snalaženjima izneli tako dobar festival bez odgovarajuće podrške Ministarstva (što najverovatnije jesu), time su dokazali da im pomoć Ministarstva i nije neophodna! To je sigurno rezon kojim će biti dočekani od birokratije i njenih uvek spremnih „državnih štediša“.

[/restrict]