БЕЛДОКС 2018 – Тријумф још једне елементарне непогоде

Рекоше око сто тридесет гостију, баш много задовољних гледалаца, бројне премијере, скоро стотину приказаних филмова и разуђеност присутности фестивала кроз читав град (једанаест сала), те значајно промењен и умножен састав екипе која се брине о свим аспектима фестивала – чине Белдокс 2018. другачијим, бољим, важнијим и за наредни период темељно битнијим, обећавајућим свакако!

У Београду је недавно (од 7. до 14. маја) одржано једанаесто издање Интернационалног фестивала документарног филма, популарни Белдокс. Током претходне деценије овај фестивал се искристалисао као нека врста најпре образовног инструмента, усмереног на то да кроз филмове, госте и пропратне фестивалске акције изгради позитивни однос према свим „светским вредностима“ које подразумевају од затуцаности и предрасуда очишћену средину спремну за интеграцију у савршени нови светски поредак. Да смо готово спремни за такву транзицију, ваљда доказује и то што је ударна тема овогодишњег Белдокса политичког карактера пошто се фокус окренуо према проблематици такозваних људских права, а у години када се наводно „прославља“ седам деценија од потписивања Декларације о људским правима.

[restrict]

Нажалост, фокус није био на филмовима који доказују циничну апсурдност те декларације у пракси, одувек и непрестано суоченој са њеним на скоро свим просторима непоштовањем и игнорисањем. Било је и таквих наслова, али су у жижи била стереотипна „залагања за људска права“ и „осуђивања“ меродавних када су она кршена. Овогодишњи Белдокс је имао стотинак филмова у понуди и сто тридесет гостију. Ипак, најпознатији међу њима, амерички и за неке и култни синеаста и један од кључних промотора ултранасилних „уметничких“ филмова претежно из Б продукције Ејбел Ферара (уручена му је и Плакета Југосоловенске кинотеке за заслуге у светској кинематографији!) далеко је познатији као аутор играних филмова, мада се последњих година готово искључиво доказује у документаристици. На овом фестивалу је приказан његов најновији филм „Трг Виторио“, о истоименом тргу у италијанској престоници, познатом као мултиетничком и уметничком срцу модерног Рима, с посебним нагласком, наравно, на мултиетничким вредностима. Иако потпуно различитог жанра и приступа, а и мотивације за његово снимање, некако је у истој равни поменутог брушења правих вредности модерног света био и филм искусне бечке Јеврејке Рут Бекерман „Валдхајмов валцер“. Ауторка се позабавила прошлошћу свог сунардника Курта Валдхајма, који је још за време успешне дипломатске каријере, све са освајањем позиције генералног секретара Уједињених нација, био прозван као нацистички припадник за време Другог светског рата. Филм је иначе снимљен десетак година после Валдхајмове смрти, па је редитељка била поштеђена његових противудара и сигурно осуђујућих реплика. Свакако да је њен допринос понудио неопходну тежину у години прослављања поменуте Декларације о људским правима, тим пре што се она кроз ову причу позабавила и осветљавањем колективне кривице својих сународника када је реч о Валдхајму и улози њене земље у нацистичким злочинима током рата. Авај, ни тај филм, као ни Ферарин, иако лауреат овогодишњег Берлинског фестивала, није отворио овогодишњи Белдокс. Чак није ни награђен!

Домаћи филмови у центру пажње

Што се отварања тиче, ту част су имали домаћи наслови, што је свакако добро. Осам их је било у такмичарском програму и добар део њих су светске премијере. „Последња авантура Кактус Бате“ Ђорђа Марковића је формално отворила фестивал у Центру „Сава“ и свакако се добро уклапа у слободарски лајтмотив Белдокса пошто се бави судбином аутора, творца лика из наслова филма, извесног Вељка Коцкара, који је стрељан 1944. у Београду као сарадник окупатора, за шта, наравно, нема доказа, мада нису пронађени ни супротни. Филм се у суштини бави обрачуном с тим временом и с необавезном генерализацијом о страдањима уметника због својих ставова и дела. Филм је врло провокативан – за његове сараднике бирани су управо бардови из стручног и политичког миљеа који могу да обезбеде ту провокативност. А када је о провокацији реч, права, она која дубоко интригира и голица интелигенцију, дошла је од другог премијерно приказаног домаћег филма, „Слатко од ништа“ Бориса Митића, који је за тему филма изабрао, како рече, Ништа! Да, човек је провео године путујући по планети и прошао кроз силне земље у настојању да Ништа представи као лик, као антихероја, али и као одувек свеприсутне позитивне силе које учествују у померању света. Занимљиво је да глас томе Ништа позајмљује чувени амерички рокер Иги Поп. Интересантан је и филм који је затворио фестивал, такође домаћи, „Окупирани биоскоп“ Сенке Домановић. Као што каже наслов, ово остварење говори о својеврсној „партизанштини“ (слободарски дух неолиберализма свакако презире овај термин, али не и у овом случају!) приликом преотимања једног од бивших биоскопа друштвене организације „Београд филм“, „Звезде“, који је преотет уобичајеном мафијашком транзиционом махинацијом типа „све по закону, а ништа законито“. Али ако сте мислили да се филм бави том проблематиком, чека вас разочарање. Овим примером се послужио не би ли поентирао на другом плану, можда и важнијем од преварантских транзиционих „послова“. Јер, током вишемесечних настојања да се овај биоскоп преотме од власника који га је претворио, као и све остале сале „Београд филма“ у црну рупу, појавио се проблем политичког организовања група које су покушале да изведу овај пуч, показавши по ко зна који пут да је овде скоро немогуће окупити људе, а да при томе не буде толико проблема да читава идеја око заједничког активистичког рада постане немогућа у пракси.

ФОТО: ФЦ САРАЈЕВО

За многе, посебно југоносталгичне, међу најинтересантнијим домаћим филмовима могао би да се нађе „4 године у 10 минута“ Младена Ковачевића јер се бави причом о првом Југословену који се попео на Монт Еверест. Кога занимају на ове просторе увезени или самопридошли Кинези, о њима, из два опозитна угла, мада мало бајатог погледа с обзиром на брзину мењања ствари у пракси (филм је сниман пре две године), говори остварење Тање Брзаковић „Доћи ће жути људи са истока и пиће воду са Мораве“.

Награде које су последњег дана додељене у бројним категоријама у оквиру свих сегмената програма, ваљда, ипак говоре шта је било највредније на овогодишњем Белдоксу, који је његов оснивачки директор Младен Вушуровић у свом поздравном говору окарактерисао као најбољи до сада. Сваки је жири у оквиру неколико програмских целина Белдокса рекао своје. Домаћи је за најбоље српско остварење изабрао гореспомињани филм Младена Ковачевића „4 године у 10 минута“. Аутор је похваљен не само због избора и третирања приче већ и због поштовања природе приликом њеног приказивања посредством камере. За најбољи страни филм је проглашен турско-холандски црно-бели рад извесног Гурцана Келтека, тек други у његовој каријери, „Метеори“, који се, најкраће речено, бави приказивањем дословним и симболичним падања метеора, а што се допало изгледа једино нашем жирију пошто је филм прилично лоше оцењен на осталим местима на којима је приказиван. Посебно признање жирија добио је белгијски филм „Боли Бана“ о животу номадског племена из Буркине Фасо и у наслову поменуте области кроз коју они заједно са својом стоком лутају дању и ноћу. Занимљив избор жирија, најблаже речено. Ако ништа друго и најбезбеднији будући да афричке приче никада не могу да оману као тема међу бројним изазовима помодне забринутости за светске недаће, мизерије и проблеме и с њима формално повезане политичке коректности. Другу посебну награду, али од директора фестивала, добила је ауторка поменутог активистички настројеног филма „Окупирани биоскоп“.

Рекоше око сто тридесет гостију, баш много задовољних гледалаца, бројне премијере, скоро стотину приказаних филмова и разуђеност присутности фестивала кроз читав град (једанаест сала), те значајно промењен и умножен састав екипе која се брине о свим аспектима фестивала – чине Белдокс 2018. другачијим, бољим, важнијим и за наредни период темељно битнијим, обећавајућим свакако, издањем ове београдске смотре интернационалног документарног филма. А да ли ће тако стварно и бити – видећемо.           

Тешке речи

Овогодишњи Белдокс биће упамћен и по оштро изговореним речима његовог директора Младена Вушуровића. У поздравном говору напао је Министарство културе због уредбе о самофинансирању фестивала коју је, поред осталог, окарактерисао као елементарну непогоду и суштински контрапродуктивну, односно у њеној неизвесности потпуно нестимулативну. Више је, рече он, она налик некој врсти самилости стручне и назовиаутономне комисије која би о њој и по њој требало да одлучује и делује. И затражио је да се та уредба измени, допуни и побољша како би подела на „мој и нечији, њихов“ фестивал отишла коначно у прошлост. Што се, наравно, неће десити. Јер представљање овако успешног фестивала, како су његови организатори на крају самохвално обзнанили, запада у колизују са речима директора фестивала. Односно, чак и ако су тешким самопрегалачким напорима, везама и сналажењима изнели тако добар фестивал без одговарајуће подршке Министарства (што највероватније јесу), тиме су доказали да им помоћ Министарства и није неопходна! То је сигурно резон којим ће бити дочекани од бирократије и њених увек спремних „државних штедиша“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *