Zovem se Bond. Paranoidni Bond!

Piše Božidar Zečević

Englezi su superiorni autori celih žanrova i franšiza, kao što je, iznad svih, serija o Džemsu Bondu, koja je obeležila prošlo stoleće, ali ne odstupa ni i u ovom veku. Najzanimljivije je što je i ova serija do srži zaražena jednom bolešću: britanskom rusofobijom!

Apokaliptički strah od Rusije, koji poslednjih decenija trese piramidu Zapada i preti da sklizne u sveopštu kataklizmu, hrani se velikim delom iz Ujedinjenog Kraljevstva i noćnih mora kojih ova država ne može da se oslobodi već gotovo dva stoleća. Generator ove teskobe su dve njene tajne vojne službe, unutrašnja i spoljna, obučene da neprestano obnavljaju narativ ruske opasnosti, kao i još najmanje dva tuceta njima podređenih firmi, koje čine atlantsku obaveštajno-subverzivnu zajednicu. One uporno dejstvuju i preko okeana, razdražujući ionako rusofobnu Ameriku, kao što je bilo sa fabrikovanjem optužbi za „rusko mešanje u američke izbore“, o čemu i dalje nema dokaza, osim što je već izvesno da je celu ovu ujdurmu skuvalo jedno ostrvsko preduzeće. Još se to nije sleglo a lansiran je novi „false flag“ narativ sa trovanjem Skripaljevih u Solsberiju i cela planeta mučena je nedeljama bez ijednog podnetog dokaza. Ni to nije dobilo epilog, a u Siriji je insceniran novi napad hemijskim oružjem na nedužne civile i decu, po staroj, tragično nemaštovitoj matrici Markala, Račka i Sadamovog oružja za masovno uništenje, čime se već jednom proslavio Toni Bler. Kao da se ništa nije dogodilo, sada je opet poturena stara amaterska inscenacija kojoj treba da poveruje ovaj nesrećni svet. Jasno je da zajednica radi punom parom i da ne namerava da stane. Već skoro dva veka britanska rusofobija stoji tamo gde je stajala na Berlinskom kongresu 1878. ne dopuštajući predah nijednom narodu, nijednoj vladi. Ona zahteva da se ceo svet stalno svrstava iza njenih fiks-ideja.

[restrict]

Geneza Bonda Pokretna slika igra ovde glavnu ulogu. Britanska iskustva u oblastima filma i televizije bez premca su u Evropi. Vrhunski zanat nikada nije bio u pitanju i zato sa Ostrva uvek dolazi najuverljivija, tehnički superiorna govoreća slika. To što se ista sve češće koristi u svrhe direktne političke manipulacije drugo je pitanje. I ovde Englezi vode kolo: nema boljih u veštini laganja i spinovanju. Već ceo jedan vek pokazuju kakvo sve dejstvo može da ima jedinstvo čulne stvarnosti i čulne obmane koje nazivamo filmom, posebno igranim filmom. I ovde su Englezi superiorni autori celih žanrova i franšiza, kao što je, iznad svih, serija o Džemsu Bondu, koja je obeležila prošlo stoleće, ali ne odstupa ni i u ovom veku. Najzanimljivije je što je i ova serija do srži zaražena istom bolešću koju smo prepoznali u uvodu ovog teksta. Ta je bolest, u neku ruku, stvorila Bonda i još ga održava u životu. Zato je on Englez od glave do pete, sačinjen od prvoklasnog engleskog materijala, imaginarni označitelj celog mentaliteta ustrojenog na rusofobiji. I zato nije tačan stereotip da je neozbiljan svako ko Džejmsa Bonda doživljava ozbiljno.

O ne. Ozbiljan je to lik, koji ispunjava važnu misiju.

I zato nije loše da se opet podsetimo njegove geneze. 

Ovaj mitski heroj je karakteristična hladnoratovska pojava iz pera isluženog mornaričkog agenta Jana Fleminga, koji je sačuvao malo romantizma i osećanja za akciju kada je društvom Njenog veličanstva zavladala velika potištenost, ranih pedesetih godina prošlog stoleća. Nestanak velike pomorske imperije posle Drugog svetskog rata i atmosfera podeljenog sveta počela je da inspiriše pisce i filmske stvaraoce, a britanska tajna služba MI6 postala je poželjan izvor likova kakav je bio Flemingov mornarički komander Džejms Bond, pikarski junak, atleta i zavodnik. I možda bi taj Bond ostao samo jedan od heroja petparačke štampe da se početkom šezdesetih nije dogodilo nešto što je od te poluanonimne figure prekonoć stvorilo globalnu zvezdu.

Harold Adrian Rasel Filbi zvani „Kim“ bio je neprikosnoveni šef glavnog, antisovjetskog sektora MI6 sve do 1962, kada ga je jedan ruski prebeg provalio kao vodećeg sovjetskog agenta na Zapadu, zavrbovanog punih trideset godina ranije, sa društvancem njemu sličnih besprekornih Britanaca, diplomata i uglednih predstavnika više klase zvanih „kembridžska petorka“, u stvari alkoholičara, homoseksualaca i očajnika, koji su Rusima bezočno cinkarili Gordog Albiona. Britanska volja za moć pala je na najniže grane u svojoj dugoj istoriji. Dugo je odbijala da poveruje da je cvet Imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi plivao u sovjetskim dolarima, ispunjavajući svaku želju Moskve. Spektakularno bekstvo Kima Filbija u Rusiju 1963. godine duboko je uzdrmalo samopouzdanje ne samo Ujedinjenog kraljevstva nego uopšte Zapada i njegovih vrednosti, o kojima i danas slušamo. Ovaj događaj pokrenuo je kolaps starih iluzija i cele ostrvske uobrazilje kada se pojavila filmska kompanija „Eon“ (engleski akronim za „sve ili ništa“) i ponudila masovnu anesteziju u vidu novog paladina MI6, superklona i mitskog junaka namenjenog oporavku Kraljevstva i celog kapitalizma. U jeku Filbijevog skandala (1962–1963) filmski Bond pojavio se kao melem na ranu jedne teško oštećene, bezmalo sasvim rastrojene ideologije. Novi heroj smišljen je u pravi čas i bio je proizvod novog vremena. U najboljem, Bond šezdesetih predstavio se svetu kao „šarmantni ratnik za stvar kapitalizma“ (Rej Grin) koji promoviše „zapadni red vrednosti“, uz ispunjenje tajnih težnji, potisnutih u kolektivnu podsvest kapitalističkog sveta. Bond je stvoren i doživeo svoj medijski uspon na vrhuncu Hladnog rata (u godini Bondovog filmskog rođenja, 1962, svet se tek oporavljao od Kubanske krize – prvog stvarnog suočavanja čovečanstva sa izvesnošću Armagedona). Raskošna tehnologija, bizarni sižei, lepeza likova, dramaturgija, dizajn, slatki erotizam i naročito bogata rekvizita filmova o agentu 007 bili su u potpunosti primereni novom vremenu. Za prilično kratko vreme fiktivni zastupnik Albiona donekle je amortizovao nacionalnu sramotu. Docnije, uspeo je čak i da likvidira Filbija u jednoj filmskoj sceni, iako se to stvarno nije dogodilo.

Neprijatelji Bonda bili su komunisti i ludaci. Za prosečnog zapadnjaka to je nekada bilo jedno te isto; zajednička im je bila opsesija vlašću nad svetom. Obe stvari za Bonda predstavljala je i predstavlja Rusija, bilo kakva Rusija. Jedan od prvih filmova Alberta „Kabija“ Brokolija i Heršela „Harija“ Solcmana, osnivača „Eona“ i tvorca ideološke franšize Bonda bio je famozni Iz Rusije sa ljubavlju (1963), u kome igra i beogradska železnička stanica (Beograd i tadašnju Jugoslaviju Albion je oduvek smatrao kapijom ruskog dvorišta). Vremenom se matrica Brokoli–Solcman prilagođavala politici popuštanja („detanta“) između Zapada, SSSR i Kine, pa je u skladu sa tim preudešen i njen ideološki narativ. Momenat antagonizma u sedamdesetim bio je jedno vreme sveden na izvesnu političku korektnost anglo-sovjetskog tipa („Detente indeed!“ iz Špijuna koji me je voleo, 1977), Samo za tvoje oči 1981, dok u Ubiti po viđenju, 1985, Bond čak postaje groteskni nosilac Ordena Lenjina (!), da bi posle raspada SSSR, iz Bondove franšize sasvim nestali komunisti, a od zamišljenih demona ostali samo Rusi, tj. ludaci.

Ali 1995. na obzorju pojavljuje se pravi ideološki boogie Zapada: pravoslavna Rusija. I ona je u ulozi ludaka, koji je na putu da se domogne starog sovjetskog oružja i iz mahnite obesti – spali London! Šon Koneri bio je sasvim nepodesan za ovu namenu i novo lice Bonda pokazao je u filmu Zlatno oko irski glumac Pirs Brosnan. Novi narativ potpuno je prihvatio ideološku matricu glavnog vašingtonskog jastreba Zbignjeva Bžežinskog iz knjige Velika šahovska tabla o „pravednoj podeli Sibira među nacijama slobodnog sveta“, tj. rasparčavanju Rusije i zauzimanju unutrašnjosti Evroazijskog kopna, planetarnog arsenala sirovina i energenata. Kako Sovjeta više nema, neprijatelj je sada pravoslavni Rus, negdašnji i sadašnji dindušmanin, gospodar Sibira, svetskog resursa br. 1, posednik svemogućeg gasa i svih tajnih oružja koja se mogu zamisliti.

Krstaški pohod na pravoslavlje Posle pada SSSR Bžežinski je, dakle, naciljao novog neprijatelja u vidu ne samo ruskog pravoslavlja nego pravoslavlja uopšte. Ali to nije ništa novo. Pravoslavlje je fobija Zapada već stolećima: nešto opasno i tuđe, opskurno i nepristupačno, što čuči iza Dunava, Karpata i Drine kao izvor iskonskog, neobjašnjivog straha, koji je svim srcem podsticao i podstiče svaki rimski biskup. Još u filmu Samo za tvoje oči (1981) paklena pomorandža, koju se spremaju da zgrabe Rusi, dospeva na Časnu trpezu vizantijskog manastira na vrhu Meteora, ispod ikone Pantokratora, ali je pre generala KGB Gogolja (?!) likvidira novi krstaš Bond. Činjenica da je baš u vreme početka šahovske partije Bžežinskog na rimskom prestolu sedeo papa Vojtila, dala je oba topa prednosti svakome ko je preduzimao nešto efikasno protiv pravoslavne opasnosti. Ovu prednost iskoristili su, naravno, Solcman i Brokoli i njihov Bond krenuo je u krstaški pohod protiv pravoslavlja na čijem se čelu našla najbolja učenica Bžežinskog, takođe istočnoevropske provenijencije i takođe „vojujuća katolkinja“, prava, postojeća „M“ bondiane (Džudi Denč), koja će svečano objaviti da „Rusija slabo i nestručno koristi svoje prirodne resurse“ i „pozvati prijatelje Rusije da povodom toga nešto preduzmu“. Predložena je deoba Rusije na evropski, azijski i sibirski deo, pri čemu bi ovaj potonji bio dat na upravu SAD (Madlen Olbrajt). Denčova parafrazira ovaj tekst u duhu zadataka koje predaje Bondu za HHI vek, ali više ne liči toliko na bivšu Madlen, koliko na sadašnju „M“ (Mej) koja preuzima štafetu. Tako je novi imperijalni san Zapada probudio staru, postojanu utvaru britanskog karaktera: rusofobiju. Od kad postoji Rusija ostrvski lav doživljava je kao glavnog neprijatelja i rado učestvuje u svim preduzećima protiv nje. Ko ono reče da je neozbiljan svako ko Bonda doživljava ozbiljno?

U to isto vreme, harvardski profesor Semjuel Hantington lansirao je komplementarnu tezu da je slovensko pravoslavlje, a ne komunizam, pravi rival Zapada: „Sa ruskim marksistom još je bilo moguće nekako razgovarati, jer su i marksizam i kapitalizam produkti Zapada i počivaju na internacionali, ali sa pravoslavnim Rusom tradicionalistom nema razgovora“, naučava ovaj čovečuljak sa Harvarda koji je nekad bio Karterov savetnik za bezbednost.

U Bondovom Zlatnom oku pravoslavlje je oličeno u jednoj od najvećih svetinja Rusije. Zli kompjuterski genije, koji se odmeće od vlasti, skriva se nigde drugo do u pravoslavnom hramu. Susret sa ovim rebelom događa se ispod ikone Sv. Bogorodice Smoljenske, velikog znaka ne samo ruskog nego i celog pravoslavlja (donesena je u Rusiju u XI veku iz Konstantinopolja, kao dar vizantijskog cara ruskom knezu Vsevolodu Jaroslaviču). Četiri godine kasnije u filmu Svet nije dovoljan (1999) naftna Lilit modernog sveta pravoslavnog je porekla i poštuje ovu svetinju. Ona Bondu staje na put ka sibirskim resursima, kazahstanskim reaktorima i naročito azerbejdžanskoj nafti, ključnim energetskim ciljevima u XXI veku, kako je već objasnila Bondova gazdarica. Uostalom ovaj film je samo sižejna podvarijanta Zlatnog oka, čija priča kazuje sledeće.

Bond i njegov partner 006, po imenu Trevelijan, izvode 1986. napad na neki vojnoindustrijski kompleks u SSSR. KGB ih hvata i mada 007 naravno uspeva da umakne, 006 nije te sreće. U međuvremenu SSSR propada i Bond se u Jeljcinovoj Moskvi oseća kao kod kuće. Ali pojavljuje se 006 u novom liku: on je , u stvari, direktni potomak Donskih Kozaka, čija je novija istorija koliko tragična, toliko i nerado pominjana. Zašto? Čitava jedna velikim delom kozačka armija (generala A. A. Vlasova) borila se u Drugom svetskom ratu, na nemačkoj strani, protiv Sovjeta. Oni su se 1945. u Sloveniji predali Englezima, a ovi su ih, sa sve ženama i decom, bez mnogo humanitarnih obzira isporučili Staljinu – koji ih je sve pobio. Trevelijan je potomak jedne od tih porodica, odrastao u Engleskoj pod drugim imenom i regrutovan u englesku tajnu službu kao janičar Albiona. Scenaristi Zlatnog oka polaze od stvarnog događaja, koje je opisao Nikolaj Tolstoj u knjigama Žrtve Jalte i Ministar i masakri. Knjige su izazvale pravu pometnju u javnom mnjenju Britanije osamdesetih. Potomak jedne od najstarijih plemićkih porodica Rusije, a ugledni britanski istoričar i pisac, do tančina je opisao kako su engleske vojne vlasti i ministar Harold Makmilan, budući britanski premijer, po Čerčilovom nalogu predali zarobljene Kozake i njihove porodice NKVD-u. Najgore od svega je što je Ujedinjeno Kraljevstvo posle izlaska ovih knjiga preko volje priznalo da je Tolstoj u pravu, ne negirajući ni činjenicu da je Čerčil time prekršio Ženevsku konvenciju i postao – ratni zločinac!

Savest je strašna, nepojamna sila. Iako je masakr Donskih Kozaka 1945. gurnut u zaborav, brokoli scenaristi ga ne samo ponovo izvlače na videlo nego i koriste kao neku vrstu ideološke tempirne bombe. Bondov negdašnji drug, a sada suparnik, potomak je tih pravoslavnih Kozaka, pomahnitao od žudnje za osvetom. To je novi ludak u Bondovoj zbirci, nekakav sibirski separatista (pusti snovi Bžežinskog i njegove omiljene pitomice!), koji diže u vazduh vojni terminal negde u Sibiru, dolazi u posed zaboravljenog sovjetskog satelita-ubice i planira da iz osvete uništi London! Trevelijan prebiva na deponiji bronzanih i mermernih olupina, sa sve Lenjinom i mrtvim kolhoznicima. Sve vri u ovom loncu rastrojenih savesti. Bond ratuje protiv Kozaka uz pomoć lepih Ruskinja u psihotičnom spektaklu, sa obaveznim podzemnim gradom (i to na Kastrovoj Kubi!) čiji gospodari sada nisu Dr No ili Stavro Blofeld, nego neki potomak Jermaka Timofejiča, Bondov Mefisto, Kain i Edip, u svojoj pobuni protiv oca i domovine.

Frojd, Lakan i Slavoj Žižek imali bi ovde pune ruke posla.

Juriš na Zimski dvorac Pošto više nema sovjetske imperije zla, neprijatelj br. 1 Zapada sada je pravoslavna Rusija, neki jurodivi neo-Raspućin, nešto neizvesno, režeće, tuđe i strašno. Ona je noćna mora Zapada. Njoj su – avaj! – dostupna sva tajna oružja, sateliti, atomske bombe, strateški softveri i ratovi zvezda … ali tu je kraljičin vitez koji će uz vatromet specijalnih efekata punih pola sata prikazivati kako zapadna lisica hara po ruskom kokošarniku. Bond otima ruski tenk i njime progoni generala KGB kroz staro jezgro Sankt Peterburga. Pri tome nemilice ruši zdanja uz doba Puškina i Dostojevskog na Mojki, razara mostove na Nevi, devastira Dvorski trg ispred Ermitaža, puca po Rosijevom slavoluku, vuče po ulicama spomenike ruske imperije i uopšte bezobzirno pustoši po prestonici cara Petra.

Možete li zamisliti templara Bonda kako tenkom nasrće na Duždevu palatu ili gusenicama hara oko crkve Notr Dam? Ne mogu da se setim da je ikada kidisao na Britanski muzej ili Prado. Ali ovde je sasvim drugi slučaj. Ovde je to ne samo dozvoljeno nego i poželjno, jer 007 do temelja uništava simbole neprijateljske metropole. On podstiče skrivenog rušitelja u gledaocu i pruža mu nesvakidašnje zadovoljstvo u otklonu od nečeg tuđeg i stranog. Mržnja prema svemu ruskom i prosipanje rusofobnog besa nisu mimoišli ni decu. U vremenu premijere ovog filma gledao sam kako u Briselu za Božić deci poklanjaju video-igricu osnovanu na slikama iz ovog filma i logom: „Namerno ruši Sankt Peterburg kao što to čini 007 u Zlatnom oku!“ (ako se dobro sećam: „Deliberately bust St Peterburg as seen in 007’s Golden Eye!“). Igrica je te godine nagrađena priznanjem Interactive Achievement Award, nekom vrstom Oskara za zabavni softver. Gospođu Brokoli, naslednicu franšize Bonda, ne zanima povelja Uneska i barem dva tuceta međunarodnih dokumenata koji iz nje proističu, a izričito zabranjuju sam pomen povrede kulturne baštine. Uostalom, to i nisu neke kulturne vrednosti, nisu ni Šenbrun ni Versaj, nego neke ruske starudije; razbijati ih ne košta ništa i ne smeta nikome.

U ovom haranju po ruskoj duši promenio se i karakter Bonda. Nestala je delikatno građena, gotovo nežna figura starog Bonda (Koneri, Mur, Brosnan) i pojavio se grubi izvršitelj, bezosećajni terminator i hladni ubica u liku Danijela Krejga, čiji je karakter, ako ga ima, sasvim podređen distribuciji smrti. Specijalni efekti, po kojima je franšiza postala poznata, prate razvoj digitalne tehnologije. Iako Bond ne stari, nestao je njegov večiti pratilac, tehnološki Kaliostro „Kju“, u liku osamdesetogodišnjeg Dezmonda Levelina; kao server kraljičinog izvršitelja pojavljuje se sada neki izludeli haker, valjda onaj iz ruskog arsenala. Čak je i stara „M“ pala kao žrtva novih/starih dušmana i danas u centrali MI6, na jugoistočnoj Temzi, gazduje vazda cinični i uvek na neku psinu spremni Ralf Fajns, koji potajno mrzi MI6 i sprema se da mu doaka. Ovaj vrhovni šef britanske obaveštajno-subverzivne zajednice, koji želi da uništi MI6, verovatno je i sam Putinova marioneta kao i Tramp, utvara iz starih ostrvskih opsesija.

Ali o tome u nekoj novoj Bondovoj paranoji.   

[/restrict]