Зовем се Бонд. Параноидни Бонд!

Пише Божидар Зечевић

Енглези су супериорни аутори целих жанрова и франшиза, као што је, изнад свих, серија о Џемсу Бонду, која је обележила прошло столеће, али не одступа ни и у овом веку. Најзанимљивије је што је и ова серија до сржи заражена једном болешћу: британском русофобијом!

Апокалиптички страх од Русије, који последњих деценија тресе пирамиду Запада и прети да склизне у свеопшту катаклизму, храни се великим делом из Уједињеног Краљевства и ноћних мора којих ова држава не може да се ослободи већ готово два столећа. Генератор ове тескобе су две њене тајне војне службе, унутрашња и спољна, обучене да непрестано обнављају наратив руске опасности, као и још најмање два туцета њима подређених фирми, које чине атлантску обавештајно-субверзивну заједницу. Оне упорно дејствују и преко океана, раздражујући ионако русофобну Америку, као што је било са фабриковањем оптужби за „руско мешање у америчке изборе“, о чему и даље нема доказа, осим што је већ извесно да је целу ову ујдурму скувало једно острвско предузеће. Још се то није слегло а лансиран је нови „false flag“ наратив са тровањем Скрипаљевих у Солсберију и цела планета мучена је недељама без иједног поднетог доказа. Ни то није добило епилог, а у Сирији је инсцениран нови напад хемијским оружјем на недужне цивиле и децу, по старој, трагично немаштовитој матрици Маркала, Рачка и Садамовог оружја за масовно уништење, чиме се већ једном прославио Тони Блер. Као да се ништа није догодило, сада је опет потурена стара аматерска инсценација којој треба да поверује овај несрећни свет. Јасно је да заједница ради пуном паром и да не намерава да стане. Већ скоро два века британска русофобија стоји тамо где је стајала на Берлинском конгресу 1878. не допуштајући предах ниједном народу, ниједној влади. Она захтева да се цео свет стално сврстава иза њених фикс-идеја.

[restrict]

Генеза Бонда Покретна слика игра овде главну улогу. Британска искуства у областима филма и телевизије без премца су у Европи. Врхунски занат никада није био у питању и зато са Острва увек долази најуверљивија, технички супериорна говорећа слика. То што се иста све чешће користи у сврхе директне политичке манипулације друго је питање. И овде Енглези воде коло: нема бољих у вештини лагања и спиновању. Већ цео један век показују какво све дејство може да има јединство чулне стварности и чулне обмане које називамо филмом, посебно играним филмом. И овде су Енглези супериорни аутори целих жанрова и франшиза, као што је, изнад свих, серија о Џемсу Бонду, која је обележила прошло столеће, али не одступа ни и у овом веку. Најзанимљивије је што је и ова серија до сржи заражена истом болешћу коју смо препознали у уводу овог текста. Та је болест, у неку руку, створила Бонда и још га одржава у животу. Зато је он Енглез од главе до пете, сачињен од првокласног енглеског материјала, имагинарни означитељ целог менталитета устројеног на русофобији. И зато није тачан стереотип да је неозбиљан свако ко Џејмса Бонда доживљава озбиљно.

О не. Озбиљан је то лик, који испуњава важну мисију.

И зато није лоше да се опет подсетимо његове генезе. 

Овај митски херој је карактеристична хладноратовска појава из пера ислуженог морнаричког агента Јана Флеминга, који је сачувао мало романтизма и осећања за акцију када је друштвом Њеног величанства завладала велика потиштеност, раних педесетих година прошлог столећа. Нестанак велике поморске империје после Другог светског рата и атмосфера подељеног света почела је да инспирише писце и филмске ствараоце, а британска тајна служба МИ6 постала је пожељан извор ликова какав је био Флемингов морнарички командер Џејмс Бонд, пикарски јунак, атлета и заводник. И можда би тај Бонд остао само један од хероја петпарачке штампе да се почетком шездесетих није догодило нешто што је од те полуанонимне фигуре преконоћ створило глобалну звезду.

Харолд Адриан Расел Филби звани „Ким“ био је неприкосновени шеф главног, антисовјетског сектора МИ6 све до 1962, када га је један руски пребег провалио као водећег совјетског агента на Западу, заврбованог пуних тридесет година раније, са друштванцем њему сличних беспрекорних Британаца, дипломата и угледних представника више класе званих „кембриџска петорка“, у ствари алкохоличара, хомосексуалаца и очајника, који су Русима безочно цинкарили Гордог Албиона. Британска воља за моћ пала је на најниже гране у својој дугој историји. Дуго је одбијала да поверује да је цвет Империје у којој сунце никада не залази пливао у совјетским доларима, испуњавајући сваку жељу Москве. Спектакуларно бекство Кима Филбија у Русију 1963. године дубоко је уздрмало самопоуздање не само Уједињеног краљевства него уопште Запада и његових вредности, о којима и данас слушамо. Овај догађај покренуо је колапс старих илузија и целе острвске уобразиље када се појавила филмска компанија „Еон“ (енглески акроним за „све или ништа“) и понудила масовну анестезију у виду новог паладина МИ6, суперклона и митског јунака намењеног опоравку Краљевства и целог капитализма. У јеку Филбијевог скандала (1962–1963) филмски Бонд појавио се као мелем на рану једне тешко оштећене, безмало сасвим растројене идеологије. Нови херој смишљен је у прави час и био је производ новог времена. У најбољем, Бонд шездесетих представио се свету као „шармантни ратник за ствар капитализма“ (Реј Грин) који промовише „западни ред вредности“, уз испуњење тајних тежњи, потиснутих у колективну подсвест капиталистичког света. Бонд је створен и доживео свој медијски успон на врхунцу Хладног рата (у години Бондовог филмског рођења, 1962, свет се тек опорављао од Кубанске кризе – првог стварног суочавања човечанства са извесношћу Армагедона). Раскошна технологија, бизарни сижеи, лепеза ликова, драматургија, дизајн, слатки еротизам и нарочито богата реквизита филмова о агенту 007 били су у потпуности примерени новом времену. За прилично кратко време фиктивни заступник Албиона донекле је амортизовао националну срамоту. Доцније, успео је чак и да ликвидира Филбија у једној филмској сцени, иако се то стварно није догодило.

Непријатељи Бонда били су комунисти и лудаци. За просечног западњака то је некада било једно те исто; заједничка им је била опсесија влашћу над светом. Обе ствари за Бонда представљала је и представља Русија, било каква Русија. Један од првих филмова Алберта „Кабија“ Броколија и Хершела „Харија“ Солцмана, оснивача „Еона“ и творца идеолошке франшизе Бонда био је фамозни Из Русије са љубављу (1963), у коме игра и београдска железничка станица (Београд и тадашњу Југославију Албион је одувек сматрао капијом руског дворишта). Временом се матрица Броколи–Солцман прилагођавала политици попуштања („детанта“) између Запада, СССР и Кине, па је у складу са тим преудешен и њен идеолошки наратив. Моменат антагонизма у седамдесетим био је једно време сведен на извесну политичку коректност англо-совјетског типа („Detente indeed!“ из Шпијуна који ме је волео, 1977), Само за твоје очи 1981, док у Убити по виђењу, 1985, Бонд чак постаје гротескни носилац Ордена Лењина (!), да би после распада СССР, из Бондове франшизе сасвим нестали комунисти, а од замишљених демона остали само Руси, тј. лудаци.

Али 1995. на обзорју појављује се прави идеолошки boogie Запада: православна Русија. И она је у улози лудака, који је на путу да се домогне старог совјетског оружја и из махните обести – спали Лондон! Шон Конери био је сасвим неподесан за ову намену и ново лице Бонда показао је у филму Златно око ирски глумац Пирс Броснан. Нови наратив потпуно је прихватио идеолошку матрицу главног вашингтонског јастреба Збигњева Бжежинског из књиге Велика шаховска табла о „праведној подели Сибира међу нацијама слободног света“, тј. распарчавању Русије и заузимању унутрашњости Евроазијског копна, планетарног арсенала сировина и енергената. Како Совјета више нема, непријатељ је сада православни Рус, негдашњи и садашњи диндушманин, господар Сибира, светског ресурса бр. 1, поседник свемогућег гаса и свих тајних оружја која се могу замислити.

Крсташки поход на православље После пада СССР Бжежински је, дакле, нациљао новог непријатеља у виду не само руског православља него православља уопште. Али то није ништа ново. Православље је фобија Запада већ столећима: нешто опасно и туђе, опскурно и неприступачно, што чучи иза Дунава, Карпата и Дрине као извор исконског, необјашњивог страха, који је свим срцем подстицао и подстиче сваки римски бискуп. Још у филму Само за твоје очи (1981) паклена поморанџа, коју се спремају да зграбе Руси, доспева на Часну трпезу византијског манастира на врху Метеора, испод иконе Пантократора, али је пре генерала КГБ Гогоља (?!) ликвидира нови крсташ Бонд. Чињеница да је баш у време почетка шаховске партије Бжежинског на римском престолу седео папа Војтила, дала је оба топа предности свакоме ко је предузимао нешто ефикасно против православне опасности. Ову предност искористили су, наравно, Солцман и Броколи и њихов Бонд кренуо је у крсташки поход против православља на чијем се челу нашла најбоља ученица Бжежинског, такође источноевропске провенијенције и такође „војујућа католкиња“, права, постојећа „М“ bondiane (Џуди Денч), која ће свечано објавити да „Русија слабо и нестручно користи своје природне ресурсе“ и „позвати пријатеље Русије да поводом тога нешто предузму“. Предложена је деоба Русије на европски, азијски и сибирски део, при чему би овај потоњи био дат на управу САД (Мадлен Олбрајт). Денчова парафразира овај текст у духу задатака које предаје Бонду за ХХI век, али више не личи толико на бившу Мадлен, колико на садашњу „М“ (Меј) која преузима штафету. Тако је нови империјални сан Запада пробудио стару, постојану утвару британског карактера: русофобију. Од кад постоји Русија острвски лав доживљава је као главног непријатеља и радо учествује у свим предузећима против ње. Ко оно рече да је неозбиљан свако ко Бонда доживљава озбиљно?

У то исто време, харвардски професор Семјуел Хантингтон лансирао је комплементарну тезу да је словенско православље, а не комунизам, прави ривал Запада: „Са руским марксистом још је било могуће некако разговарати, јер су и марксизам и капитализам продукти Запада и почивају на интернационали, али са православним Русом традиционалистом нема разговора“, научава овај човечуљак са Харварда који је некад био Картеров саветник за безбедност.

У Бондовом Златном оку православље је оличено у једној од највећих светиња Русије. Зли компјутерски геније, који се одмеће од власти, скрива се нигде друго до у православном храму. Сусрет са овим ребелом догађа се испод иконе Св. Богородице Смољенске, великог знака не само руског него и целог православља (донесена је у Русију у XI веку из Константинопоља, као дар византијског цара руском кнезу Всеволоду Јарославичу). Четири године касније у филму Свет није довољан (1999) нафтна Лилит модерног света православног је порекла и поштује ову светињу. Она Бонду стаје на пут ка сибирским ресурсима, казахстанским реакторима и нарочито азербејџанској нафти, кључним енергетским циљевима у XXI веку, како је већ објаснила Бондова газдарица. Уосталом овај филм је само сижејна подваријанта Златног ока, чија прича казује следеће.

Бонд и његов партнер 006, по имену Тревелијан, изводе 1986. напад на неки војноиндустријски комплекс у СССР. КГБ их хвата и мада 007 наравно успева да умакне, 006 није те среће. У међувремену СССР пропада и Бонд се у Јељциновој Москви осећа као код куће. Али појављује се 006 у новом лику: он је , у ствари, директни потомак Донских Козака, чија је новија историја колико трагична, толико и нерадо помињана. Зашто? Читава једна великим делом козачка армија (генерала А. А. Власова) борила се у Другом светском рату, на немачкој страни, против Совјета. Они су се 1945. у Словенији предали Енглезима, а ови су их, са све женама и децом, без много хуманитарних обзира испоручили Стаљину – који их је све побио. Тревелијан је потомак једне од тих породица, одрастао у Енглеској под другим именом и регрутован у енглеску тајну службу као јаничар Албиона. Сценаристи Златног ока полазе од стварног догађаја, које је описао Николај Толстој у књигама Жртве Јалте и Министар и масакри. Књиге су изазвале праву пометњу у јавном мњењу Британије осамдесетих. Потомак једне од најстаријих племићких породица Русије, а угледни британски историчар и писац, до танчина је описао како су енглеске војне власти и министар Харолд Макмилан, будући британски премијер, по Черчиловом налогу предали заробљене Козаке и њихове породице НКВД-у. Најгоре од свега је што је Уједињено Краљевство после изласка ових књига преко воље признало да је Толстој у праву, не негирајући ни чињеницу да је Черчил тиме прекршио Женевску конвенцију и постао – ратни злочинац!

Савест је страшна, непојамна сила. Иако је масакр Донских Козака 1945. гурнут у заборав, броколи сценаристи га не само поново извлаче на видело него и користе као неку врсту идеолошке темпирне бомбе. Бондов негдашњи друг, а сада супарник, потомак је тих православних Козака, помахнитао од жудње за осветом. То је нови лудак у Бондовој збирци, некакав сибирски сепаратиста (пусти снови Бжежинског и његове омиљене питомице!), који диже у ваздух војни терминал негде у Сибиру, долази у посед заборављеног совјетског сателита-убице и планира да из освете уништи Лондон! Тревелијан пребива на депонији бронзаних и мермерних олупина, са све Лењином и мртвим колхозницима. Све ври у овом лонцу растројених савести. Бонд ратује против Козака уз помоћ лепих Рускиња у психотичном спектаклу, са обавезним подземним градом (и то на Кастровој Куби!) чији господари сада нису Др Но или Ставро Блофелд, него неки потомак Јермака Тимофејича, Бондов Мефисто, Каин и Едип, у својој побуни против оца и домовине.

Фројд, Лакан и Славој Жижек имали би овде пуне руке посла.

Јуриш на Зимски дворац Пошто више нема совјетске империје зла, непријатељ бр. 1 Запада сада је православна Русија, неки јуродиви нео-Распућин, нешто неизвесно, режеће, туђе и страшно. Она је ноћна мора Запада. Њој су – авај! – доступна сва тајна оружја, сателити, атомске бомбе, стратешки софтвери и ратови звезда … али ту је краљичин витез који ће уз ватромет специјалних ефеката пуних пола сата приказивати како западна лисица хара по руском кокошарнику. Бонд отима руски тенк и њиме прогони генерала КГБ кроз старо језгро Санкт Петербурга. При томе немилице руши здања уз доба Пушкина и Достојевског на Мојки, разара мостове на Неви, девастира Дворски трг испред Ермитажа, пуца по Росијевом славолуку, вуче по улицама споменике руске империје и уопште безобзирно пустоши по престоници цара Петра.

Можете ли замислити темплара Бонда како тенком насрће на Дуждеву палату или гусеницама хара око цркве Нотр Дам? Не могу да се сетим да је икада кидисао на Британски музеј или Прадо. Али овде је сасвим други случај. Овде је то не само дозвољено него и пожељно, јер 007 до темеља уништава симболе непријатељске метрополе. Он подстиче скривеног рушитеља у гледаоцу и пружа му несвакидашње задовољство у отклону од нечег туђег и страног. Мржња према свему руском и просипање русофобног беса нису мимоишли ни децу. У времену премијере овог филма гледао сам како у Бриселу за Божић деци поклањају видео-игрицу основану на сликама из овог филма и логом: „Намерно руши Санкт Петербург као што то чини 007 у Златном оку!“ (ако се добро сећам: „Deliberately bust St Peterburg as seen in 007’s Golden Eye!“). Игрица је те године награђена признањем Interactive Achievement Award, неком врстом Оскара за забавни софтвер. Госпођу Броколи, наследницу франшизе Бонда, не занима повеља Унеска и барем два туцета међународних докумената који из ње проистичу, а изричито забрањују сам помен повреде културне баштине. Уосталом, то и нису неке културне вредности, нису ни Шенбрун ни Версај, него неке руске старудије; разбијати их не кошта ништа и не смета никоме.

У овом харању по руској души променио се и карактер Бонда. Нестала је деликатно грађена, готово нежна фигура старог Бонда (Конери, Мур, Броснан) и појавио се груби извршитељ, безосећајни терминатор и хладни убица у лику Данијела Крејга, чији је карактер, ако га има, сасвим подређен дистрибуцији смрти. Специјални ефекти, по којима је франшиза постала позната, прате развој дигиталне технологије. Иако Бонд не стари, нестао је његов вечити пратилац, технолошки Калиостро „Кју“, у лику осамдесетогодишњег Дезмонда Левелина; као сервер краљичиног извршитеља појављује се сада неки излудели хакер, ваљда онај из руског арсенала. Чак је и стара „М“ пала као жртва нових/старих душмана и данас у централи МИ6, на југоисточној Темзи, газдује вазда цинични и увек на неку псину спремни Ралф Фајнс, који потајно мрзи МИ6 и спрема се да му доака. Овај врховни шеф британске обавештајно-субверзивне заједнице, који жели да уништи МИ6, вероватно је и сам Путинова марионета као и Трамп, утвара из старих острвских опсесија.

Али о томе у некој новој Бондовој параноји.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *