Preko žanra do Kosova

Hrišćanstvo ovog romana je apokrifno, prožeto folklorno-mitološkim i gnostičkim elementima, a njegovi ratnici nisu svetitelji već vojnici otvrdnuli od prolivene krvi. Nasilje je neotuđivi deo njihovog sveta, kao i neki drugi, sasvim vojnički poroci. Ipak, to ih ne čini manje pravičnima ili odanima

Nameravano petoknjižje Dejana Stojiljkovića o moravskoj Srbiji dobilo je svoj drugi deo, Olujni bedem. Posle prvog dela Duge noći i crne zastave (2012) publika je sa nestrpljenjem očekivala nastavak sage o junacima kosovskog mita. Nestrpljenje je bilo sasvim opravdano jer nema mnogo uspešnih prozaizacija ovog temeljnog narativa srpske kulture i retko gde su Kosančić Ivan, Toplica Milan i Miloš Obilić predstavljeni kao sasvim uobličene figure unutar jednog romanesknog štiva koje se čita kao najbolja žanrovska proza.

ZAROBLJENA JAVNOST Upravo je žanrovska proza, odnosno popularna kultura kao šire polje, jedini prostor u kojem je nedostajala kvalitetno formulisana priča potekla iz jezgra usmene književnosti. Od osnove sveukupnog samorazumevanja srpske kulture u 19. veku, preko neuspešne metamorfoze u Vidovdanskom kultu integralnog jugoslovenstva, kosovski mit je u vreme komunističke vladavine opstajavao poglavito u predelima visoke kulture, kroz pesništvo najpre Vaska Pope, delom i Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića i Ljubomira Simovića ali bez značajnijeg uticaja na širu javnost sve do pojave čuvenog filma Boj na Kosovu, u predvečerje raspada federalne države.

Lakoća sa kojom se delovi Simovićeve drame, koja je poslužila kao osnov za scenario Šotrinog filma, preuzimaju „u narodu“ kao autentične reči kosovskih junaka, odnosno teškoća sa kojim je levoliberalna javnost prihvatila prvi roman Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće (2009) pokazuje iz kog razloga je popularna kultura, samim tim i žanrovska književnost, bila decenijama (sa izuzetkom romana Slavomira Nastasijevića, čiji stil pripovedanja danas više nema šta da ponudi) zatvorena za kosovski mit. Naime, trebalo je arhivirati priču o Kosovu, predstaviti je ili kao deo zatucane, guslarske Srbije ili kao sasvim bezopasnu inspiraciju pesnika, koja suštinski ne dopire do šire javnosti, zarobljene u ozračju kontrolisanih medija. U tom neosvojenom prostoru Dejan Stojiljković je stvorio svoj udeo u srpskoj književnosti.

[restrict]

CITATI I ALUZIJE O prvom delu pentalogije, Duge noći i crne zastave dosta je napisano, većinom u pohvalnom tonu. Kao nastavak, Olujni bedem ne zaostaje nimalo za popularnim prethodnikom. Radnja se direktno nastavlja: ako se Duge noći završavaju bitkom za Pirot, Olujni bedem počinje njenom posledicom – pripremom turskog napada na Niš, koji u ovom romanu prethodi bici na Pločniku. Među istoričarima ne postoji konsenzus da li je Niš pao pre ili posle bitke na Pločniku 1386. godine, tako da je autor odabrao rešenje koje je narativno ubedljivije: bitka na Pločniku je oblikovana kao osveta za poraz kod Niša što naročito efektno deluje unutar poetike epske književnosti, a na izvestan način stvara i dublju ravnotežu unutar teksta: Osmanlije jesu zauzele jedan stari grad, ali makar ne nekažnjeno.

Junaci su takođe isti: Toplica Milan i Kosančić Ivan kao nepobedivi vitezovi Reda Zmaja, koji kod Stojiljkovića postaje mistifikovani korelat istorijskog viteškog reda, dok kao sporedni junak sve više mesta zauzima Miloš Obilić, čiji lik se i dalje izgrađuje, očigledno u nameri da svoj zenit dosegne u romanu koji će tematizovati Kosovsku bitku. Međutim, suštinski je bitna motivacija junaka i radnje. Naime, za razliku od klasičnih istorijskih romana, koji računaju na samorazumljivost istorijskih dešavanja – Stojiljković ovde produbljuje nadnaravnu motivaciju: Murat je u osvajanje Niša krenuo u potrazi za moštima Svetog Prokopija koje imaju mističnu moć, a koje iz opsađenog grada krišom iznosi viteška družina predvođena Kosančićem i sklanja u obližnje utvrđenje. Razočarani Murat opsesivno nastavlja svoju potragu koja kulminira porazom u bici na Pločniku, koja je, kako i autor ističe u svojevrsnom pogovoru, stilizovana po uzoru na bitku u Teutoburškoj šumi, kada su Germani gerilskom taktikom izbrisali četiri legije rimske vojske. Opis bitke, što je za Stojiljkovića već karakteristično, dat je iz nekoliko perspektiva koje pripadaju suprotstavljenim likovima. Otuda je dinamizam epskog sukoba posebno naglašen prividnom fragmentarizacijom: čitalac sve vreme posmatra bitku u njenim delovima, ali ne gubi iz vida širu sliku.

Moglo bi se reći, što je u kritici već i primećeno, da odstupanje od klasične motivacije istorijskog romana autor duguje nasleđu epske fantastike, ali to objašnjenje ne bi bilo sasvim zadovoljavajuće otuda što puko preslikavanje matrica jednog žanra često rađa predvidljive rezultate. U Olujnom bedemu (više nego u Dugim noćima) motivacija junaka više potiče iz umetničke, visoke književnosti nego iz pseudomitološkog miljea. Kroz tekst se protežu citati i aluzije na poeziju Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Novice Tadića ili patrijarha Danila (svojevrsnog tekstualnog oca kosovskog mita) čime Stojiljkovićev roman prestaje da bude žanrovsko delo u koje su upisani elementi kosovskog predanja i postaje integralni deo dugog niza književnih ostvarenja koja baštine zavetni oblik nacionalnog mita, u onom obliku u kojem on postoji od srednjeg veka. Čak i ukoliko nam zasmeta direktna citatnost i očiglednost pozivanja na Popu (spomenimo samo da Miloš Obilić direktno citira stihove Popine „Manasije“) u neupravnom govoru kneza Lazara zavetnost je diskretnije, tim i temeljnije, upisana: „Često se pitao po čemu će njega pamtiti. (…) I kakvo će drugo ime narod njemu nadenuti, kad mu se kosti pretvore u prah? (…) Sve što je u životu, za ovo pola veka i još malo – uradio, zaseniće ovo što će učiniti, ili neće učiniti, pred osmanlijskom najezdom.“ Momenat kneževog odlučivanja, kao momenat svesnog izbora („svaki leš je svesna žrtva“ pevao je Rakić) ukida mitološku motivaciju, dok oportunistička ionako ne pripada knezu već njegovom antipodu: to nije Murat već zapovednik grada Niša, kefalija Nenada. U kefalijinom liku prikazan je princip zemaljskog carstva, u kojem velikaš nije zatočnik ideala već novca. Lakoća sa kojom Nenada prvo odbija pomisao da će Turci napasti Niš, kao i samouverenost da se sa njima, ako napadnu prvo Kruševac, potom može pregovarati, pokazuje da onaj pravi negativni junak u ovom romanu nije protivnik, Murat, već odstupnik. Time se čuva strukturna podela unutar kosovskog mita, tim pre što ovaj odstupnik vremenom, po padu grada, postaje i izdajnik koji nudi svoje usluge turskom sultanu. Takođe, ovom intervencijom postignut je i do sada ne tako čest sklad između mitske i istoriografske uverljivosti: postoji izdajica, ali to nije Vuk Branković, ne samo zato što se ne radi (još uvek) o samoj Kosovskoj bici.

ULTIMATIVNI ISPIT Čitaoci koji zbog navedenih stvari budu očekivali i stilsko nasledovanje tekstovima kosovskog opredeljenja, vitezove „bez mane i straha“ i čestite srednjovekovne gospe, ovde ih neće naći. Hrišćanstvo ovog romana je apokrifno, prožeto folklorno-mitološkim i gnostičkim elementima a njegovi ratnici nisu svetitelji već vojnici otvrdnuli od prolivene krvi. Nasilje je neotuđivi deo njihovog sveta, kao i neki drugi, sasvim vojnički poroci. Ipak, to ih ne čini manje pravičnima ili odanima. Ženski junaci, iako upleteni u melodramatične zaplete, nisu lišeni i sasvim otvorenog erotskog naboja jer je svet u kojem postoje lišen nevinosti. Upravo zbog te ogrubelosti sveta, a ne zbog turske najezde, i knez i njegovi zatočnici u izvesnom smislu su autsajderi. Kao likovi poreklom iz visokih žanrova liturgijske, epske i umetničke književnosti, oni u svetu u kojem vladaju pohlepa i nasilje deluju kao nevoljni stranci čija borba je jedini zalog održanja kakvog-takvog poretka. Naravno, ko u ovoj konstelaciji prepoznaje nasleđe dvadesetovekovnog žanrovskog filma i stripa, nije pogrešio. Autoru je to i bila namera jer se na drugačiji način više i ne može stvarati istorijski ukoliko želite da budete shvaćeni.

Jedino desakralizovani, ali i dalje verni junaci danas mogu biti naši književni sagovornici. Ovo dosegnuće, spoznato, ne i primenjeno u srpskom popularnom istorijskom romanu, najvažniji je vid komunikacije koju istorijska priča može ponuditi, što je Stojiljković vrlo dobro razumeo. U tom hodu, Olujni bedem je korak bliže nečemu što se čeka poodavno: upečatljivom romanu o Kosovskom boju. A taj roman biće onaj ultimativni ispit za autora – uostalom, nije li i to u skladu sa zavetom?             

[/restrict]