Opasno otuđenje od Rusije

Alarm u Berlinu zbog politike zapadnjaka prema Moskvi: Nemački predsednik Frank Valter Štajnmajer upozorava da se ne smeju Rusija, čitava zemlja i njeni ljudi (olako i neodgovorno) proglašavati za neprijatelja, uz opasku da su, u kontekstu poslednjih raketnih napada na Siriju, šanse za poboljšanje, i smirivanje, situacije u ovoj zemlji bez sinhronizovanog angažmana Rusije i SAD – ravne nuli

Prošlonedeljna (subota u zoru) hirurški precizna (po Donaldu Trampu) operacija tomahavcima (a zapravo agresivni raketni napad na, ipak, i uprkos svemu, suverenu Siriju) imala je daleko veće političke efekte i posledice od (gotovo zanemarljivog) vojnog učinka i uticaja na ishod sedmogodišnjeg (razarajućeg) rata čije se okončanje, napokon, nazire.

 

RATNI TRIJUMVIRAT Takav ishod ove operacije, s dominantnom političkom (i propagandnom) dimenzijom, bio je, očigledno, uprogramiran u komandnim centrima ratnog trijumvirata koji su, ovoga puta, činile Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska. Teško je, naime, poverovati u spekulacije, s kojima se, takođe, barata, da je raketni blickrig imao geostrateške ambicije, s namerom da se Putinu „oduzme (sirijska) inicijativa“ i uzdrma, na samom kraju rata, Asadovo („opasno“) savezništvo sa Moskvom i Teheranom.  

Pre bi se moglo reći da su (na različite načine) liderima „ratnog trijumvirata“ bili nasušno potrebni okrepljujući aplauzi u sopstvenoj kući, lako stečenim poenima, bez velikog uloga i rizika.

 

TRAMPOV RECEPT A ništa se uspešnije, pogotovu s one strane Atlantika, javnosti ne prodaje od jeke ratnih truba i agresivnog pokazivanja mišica: svim američkim predsednicima su, ostavljajući po strani traumu (i blamažu) Vijetnamskog rata, političke akcije (popularnost) u časovima dramatičnog pada, upravo, i po pravilu, naglo skakale zahvaljujući ratnim avanturama. I Klintonu, i Bušu prvom i Bušu drugom, i (manje odlučnom) Obami. Oproban recept.

Krenimo od Donalda Trampa. Pritisnut „ruskom morom“, on je konačno, i makar za trenutak, mogao da odahne. I da se, impulsivan po prirodi, prepusti euforičnom trijumfalizmu, nemoćan da se oslobodi omče koju mu nesustalo (ne samo politički) zatežu oko vrata (i dalje veoma uticajni) predstavnici takozvane „duboke države“, koji su se inače grozničavo upinjali da osujete njegov pohod na predsednički tron.

Najnoviji, ne i poslednji, u tom beskrajno dugom nizu onih koji predsednika drže uza zid (u čemu će mu, očigledno, proći čitav mandat) jeste ražalovani šef FBI-a Džejms Komi (čija bi knjiga, koja uskoro izlazi, kažu, mogla da „opasno uzdrma Belu kuću“): bivši prvi savezni policajac konstatuje da Tramp, kao „šef mafijaškog stila“, nije „moralno podoban“ za predsednika.

[restrict]

ČIZME MARGARET TAČER Britanska premijerka Tereza Mej, koja bi da uskoči u (prevelike) čizme, i kad navlači ratničku uniformu „čelične ledi“ Margaret Tačer, suočena s grdnim problemima koji idu uz bregzit, nije profitirala, koliko je očekivala, s famoznom aferom Skripalj. Bile su, očigledno, potrebne jače doze za smirivanje duhova u sopstvenoj kući. Ostaje nejasno ko je koga više naelektrisao i motivisao za „sirijsku operaciju“, ona Trampa ili američki predsednik nju.

Neki britanski mediji („Obzerver“, na primer) primetili su da je britanska premijerka, povlačeći oroz, više „ciljala“ na ljute političke rivale i protivnike, laburiste, nego na – Asada. Uostalom, i sama je objasnila da ratni poduhvat „trijumvirata“ nije bio uperen protiv sirijskog predsednika. Upućena mu je, međutim, oštra i nedvosmislena opomena s čim bi tek mogao da se suoči ako, opet, pređe „crvenu liniju“, i posegne za bojnim otrovima: sa te „platforme“ poletelo je, naime, u subotnju zoru, združeno, preko sto „pametnih i ubistvenih“ (opet Tramp) raketa na odabrane sirijske mete.

 

MAKRONOVO VATRENO KRŠTENJE Vatreno krštenje francuskog predsednika Emanuela Makrona najviše je zaintrigiralo nemačku medijsku i političku javnost, koja je načisto s tim da nikad ne može biti načisto sa (nepredvidljivim) Trampom. I Makronova sirijska ratna avantura je, po svemu sudeći, bar jednim (ili dobrim) delom motivisana ličnim političkim razlozima. Posle trijumfalnog ulaska u Jelisejsku palatu, velikoj nadi francuske i evropske politike popularnost je, neočekivano brzo, počela da pada. Njegove radikalne reforme, pre svega tržišta rada, užarile su pariske ulice koje su, inače, „oduvale“ njegovog prethodnika (i nekadašnjeg šefa) Fransoa Olanda.

Makron je, naime, bio Olandov savetnik u vreme kada se, takođe, pripremala (opet problematični „šlagvort“: otrovi!) raketna kaznena ekspedicija protiv Asada. Za njega je to, primećuje „Špigl“, bio „ključni (politički) doživljaj“. Fransoa Oland izražava duboko žaljenje, u tek objavljenim sećanjima – „Pouke (lekcije) vlasti“ – što do te intervencije nije došlo, uveren da bi ona promenila tok rata. Bilo je, piše bivši francuski predsednik, s Vašingtonom utanačeno da napad krene 1. septembra (subota) 2013. U ranu zoru, subota, pozvao ga je Barak Obama i saopštio da obustavlja operaciju, kako bi se konsultovao s Kongresom. Za Olanda je „zaokret“ američkog predsednika bio ravan (gotovo) izdaji. To je, konstatuje, imalo „porazan efekat“. Rusija je iskoristila situaciju i (presudno) se umešala.

Ne zna se, bar u javnosti, da li je, i koliko, savetnik Makron savetovao šefa, tadašnjeg predsednika Francuske, da „opameti“ Asada i kakvo je, i koliko, bilo zaista njegovo učešće u raketnoj operaciji koja je, u poslednji čas, otkazana. Jedno je, međutim, sigurno: ono što Oland tada nije učinio, učinio je njegov naslednik. Uz objašnjenje da je pređena „crvena linija“ i nije, eto, moglo biti uzmicanja. Moralo se delovati. I odlučno dejstvovati, kako se ne bi ponovio „novi Minhen“: da su Francuzi i Englezi, umesto diplomatije (i popuštanja) vojnim sredstvima 1938, kad je potpisan famozni Minhenski sporazum (premijeri Francuske i Velike Britanije Eduar Daladje i Nevil Čemberlen, uz nemačkog firera), branili, i odbranili, suverenitet Čehoslovačke, Hitler bi bio zaustavljen.

Francuski predsednik je, kažu, po svaku cenu želeo da trijumvirat proširi u kvartet. Neki nemački mediji pišu da je u telefonskom razgovoru nagovarao Angelu Merkel da i Nemačka stane pod ratni barjak. Poslovično uzdržana, kancelarka se upadljivo uzdržala: srećno, ali bez mene. Zbog toga će, u sopstvenoj zemlji, biti glasno hvaljena i oštro napadana. (Učinio je to, posebno žustro i žučno, nekadašnji ministar odbrane u njenom kabinetu Teodor cu Gutenberg.) Osluškivala je, očigledno, „puls“ javnosti: većina njenih zemljaka, prema istraživanjima javnog mnjenja, bila je izričito protiv makar tako „primerene i uspešne“ (kancelarkina ocena) ratne operacije i avanture. 

TEŠKI, NEUGODNI MESJE U nemačkim medijima se moglo pročitati ono što se u zvaničnim političkim izjavama nije moglo jasno nazreti: da u odnosima između Berlina i Pariza, kad je reč (i) o politici prema Siriji, nije vladala, i ne vlada, neupitna harmonija. Sirija je bila i jedna od važnih tema u kancelarkinom razgovoru s francuskim predsednikom u Berlinu, dan pre (četvrtak) izlaska ovog broja „Pečata“ iz štampe.

U „Špiglovom“ komentaru, pod naslovom „Teški (neugodni) mesje Makron“, konstatuje se da su sirijski planovi, i angažman, francuskog predsednika doveli nemačku spoljnu politiku, u času kada je ishod rata praktično već odlučen, u zamršenu i komplikovanu situaciju. Režim predsednika Bašara el Asada preživeo je zahvaljujući snažnoj vojnoj i logističkoj pomoći Rusije. U tim okolnostima raketni napad, najavljen tvitom, deluje smušeno i bespomoćno.

Berlin se, međutim, već navikao na kalambure i Trampovu cikcak politiku (neposredno pre raketnog napada najavio je, na sva zvona, okončanje američkog vojnog angažmana u Siriji). Nov je, međutim, Makronov (neočekivano) oštar ton, koji predstavlja izazov i iskušenje za nemačku spoljnu politiku, kancelarku Angelu Merkel i novog, socijaldemokratskog šefa diplomatije Hajka Masa. Umesto da deluje smirujuće, „jaki čovek u Parizu“, konstatuje „Špigl“, doliva ulje na vatru i dodatno zaoštrava situaciju.

 

PORUKE IZ BERLINA Merkelova je, kaže se u ovom komentaru, s uobičajenom zadrškom, ali napokon jasno poručila da Nemačka neće učestvovati u vojnoj akciji. Bila je to poruka upućena (i) Trampu, ali prevashodno njenom najvažnijem evropskom partneru, Makronu: Berlin vam neće stajati na putu, ali ništa više od toga.

I „Špigl“ ovim tekstom sirijski angažman francuskog predsednika stavlja u kontekst sve ozbiljnijih Makronovih unutrašnjih političkih problema. Slavljen i u Berlinu, našao se najednom pod snažnim pritiskom, suočen sa sve masovnijim štrajkovima i ključanjima na univerzitetu. Onako kako su delovale njegove reforme, „nezrelo i nepromišljeno“, tako deluje i njegova „sirijska politika“. Zbog toga se susret francuskog predsednika i nemačke kancelarke u Berlinu (koji smo već spomenuli) nametnuo kao urgentan. Držanje francuskog predsednika, po „Špiglu“, predstavlja, najednom, suštinski problem u odnosima između dve zemlje: izuzetno važna osovina Berlin–Pariz nalazi se na „teškom terenu“ s ubacivanjem „vojne komponente“.

ČUVANJE HLADNE GLAVE „Špigl“ zaključuje: preteća eskalacija povodom Sirije pokazuje koliko je važno samosvesno i racionalno nemačko držanje. U vremenima kada se u Vašingtonu nalazi nepredvidljivi predsednik, a u Parizu (pre)ambiciozni šef države koji igra na kartu francuske vojne moći, vlada u Berlinu morala bi da sačuva „hladnu glavu“. U drugom „Špiglovom“ komentaru, u kojem se hvali zvanična nemačka uzdržanost kao duboko promišljena, podseća se i na istorijske argumente: nemački građani reaguju posle Drugog svetskog rata veoma kritično na svako ratno ponašanje. Najvažniji argument je, međutim, sledeći: tako promišljeno uzdržana Nemačka mora da bude u stanju da posreduje između Rusije i Sjedinjenih Američkih Država ako dođe do dramatičnog zaoštravanja situacije.

Na hitnu potrebu hlađenja ključale atmosfere u međunarodnim odnosima, i hlađenja usijanih glava, upozoreno je i sa najvišeg nemačkog položaja. Šef države Valter Frank Štajnamjer, veoma iskusni političar i diplomata (sedam godina nalazio se na čelu Ministarstva spoljnih poslova), upravo je, u dramatičnom tonu, upozorio na (potencijalno fatalne) posledice „galopirajućeg (i opasnog) otuđenja prema Rusiji“. Ne smeju se, nezavisno od Putina, Rusija, čitava zemlja i njeni ljudi, označiti kao neprijatelji, rekao je. Prevazilaženje tog opasnog otuđenja i udaljavanja, s nagomilanim nepoverenjem na obe strane, izazov je i zadatak odgovorne politike.

Povodom, i posle, raketnog napada SAD, Velike Britanije i Francuske na Siriju, Štajnmajer apeluje na Vašington i Moskvu da zajedno pokrenu sirijsku mirovnu inicijativu. Ništa se ne može, kad je reč o Siriji, bez njenih suseda, ali „ništa (ozbiljno) ne počinje bez SAD i Rusije“: ako dve zemlje ne rade sinhronizovano, šanse za poboljšanje (i smirivanje) situacije u Siriji ravne su nuli.      

[/restrict]