Šta može biti interesantno – nikome?

Odgovor autora romana Buldog mrav na književnu kritiku njegovog dela, objavljenu pod naslovom Tekst koji nikome ne pripada, iz pera Pečatovog kritičara Nikole Marinkovića (Pečat br. 508)

Piše Zoran Krunić

Meni je svaka kritika dobrodošla i radujem joj se. Naravno, pod uslovom da je argumentovana. U ovom slučaju radi se o kritici kojoj su argumenti nelogični i kontradiktorni, pa nije sasvim jasno šta je autor hteo reći.
Naslov kritike u Pečatu glasi Tekst koji nikome ne pripada, ali na samom početku teksta Marinković kaže da se radi o interesantnom romanu. Naravno da se tu odmah postavlja logičko pitanje kako nešto može biti interesantno „nikome“. Takvih nelogičnosti ima u Marinkovićevoj kritici još nekoliko. Tako na jednom mestu govori o „mutnoj veri“ glavnog junaka romana u jugoslovenstvo i njegovim „patetičnim replikama“, a odmah nakon toga kaže da su reči glavnog junaka „suštinski tačne“. Marinković dalje kaže da „sve te priče nisu naše“, a onda da „postoji dosta razloga da to ipak budu“. Kao kod one Pašićeve „i gospodin poslanik je u pravu“.

„ZAKONITOSTI“ POLITIČKOG TRILERA Marinković u svom tekstu tvrdi da „uspešni politički triler“ (on inače taj roman ubraja u žanr „špijunsko-političkih trilera“) ima neke osnovne pretpostavke, među kojima je, po njemu, i ta po kojoj „hrabri pojedinac… konačnom pobedom nad negativnim silama reintegriše poredak i čitaoce ostavlja u utešnom podsvesnom saznanju da je svet, koliko god bio surov i nepredvidiv, ipak sigurno mesto“. Po Marinkoviću je dakle jedan od osnovnih postulata navedenog žanra srećan kraj. Ovde se naravno odmah postavlja pitanje kako može neko očekivati da će roman koji se bavi raspadom Jugoslavije imati srećan kraj. Uz to, postavlja se i generalno pitanje koliko je autor kritike uopšte pročitao i video „političkih trilera“ u vidu romana ili filma? Jer mnogi ozbiljni romani i filmovi iz tog žanra završavaju upravo suprotno, ukazujući da svet nikako nije sigurno mesto. Tako, na primer, možda i najbolji pisac špijunskih romana Džon le Kare, nekada i sam obaveštajac, često svoje priče završava onako kako je to u stvarnom životu, dakle ne baš srećno. Njegov Mali grad u Nemačkoj govori o tome kako se na vlast u Saveznoj Republici Nemačkoj vraćaju bivši nacisti. Nimalo srećno, i nimalo „sigurno mesto“. Osim naravno za bivše naciste. Njegov roman Potpuni prijatelji govori o dvojici idealista koje američka i nemačka obaveštajna služba ubijaju i javnosti prikazuju kao teroriste da bi evropske vlade ubedile da podrže američki „rat protiv terorizma“. Prljavo i nimalo srećno. Njegov Panamski krojač je priča o engleskom špijunu u Panami koji šalje lažne izveštaje o stanju u toj državi. Priča završava tako da na osnovu tih laži Amerikanci Panamu – bombarduju. Ponovo nimalo srećan kraj. A zvuči i poznato. Ozbiljnih filmova iz žanra političkog trilera koji govore o pobedi zla, dakle o nesrećnom kraju, ima mnogo. Tako npr. italijanski film Odlični leševi govori o policijskom inspektoru koji otkriva pripreme na državni udar u koji su upleteni vrhovi oružanih snaga i obaveštajnih službi, zbog čega ga na kraju ubiju. Francuski film Tri čoveka za odstrel govori o korupciji i delovanju vojnoindustrijskog kompleksa, a film se završava tako da glavnog junaka (Alan Delon) ubiju a sistem nastavlja da radi po starom. Takvih romana i filmova ima bezbroj. Tako da Marinkovićeva tvrdnja o srećnom kraju kao odrednici političkog trilera nema osnove. Srećan kraj imaju Andersenove i druge bajke. „I onda su živeli dugo i srećno.“ Ali stvarni život nije bajka. Kako kažu u uvodu u film Juri Nosenko: dupli agent: „Ovo je priča o dugotrajnom i kompleksnom špijunskom slučaju. U pravom životu te priče nemaju srećan kraj.“ Ali kako je romanu koji govori o raspadu Jugoslavije uopšte moguće spočitati odsustvo srećnog kraja? Gde tu može biti srećan kraj? Hiljade pobijenih ljudi, razaranja, pola bivše zemlje kontaminirano radioaktivnim uranijumom… Ili je možda srećan kraj ovo što imamo u novim državicama?

ILUZIJE I NEDOUMICE Marinković dalje kaže da isečci iz publicistike daju „iluziju ne samo uverljivosti već i istinitosti“ fiktivnog dela romana. Na osnovu čega Marinković zaključuje da se tu radi o iluziji? Dalje, Marinković tvrdi da je geopolitički okvir dešavanja romana (interesi SAD i Zapada) „uveliko poznat“. Ni sa tim se ne bismo mogli složiti. Ljudi koje tvrde da je raspad Jugoslavije rezultat pretežno, ili čak isključivo, unutrašnjih procesa i/ili da su SAD bile za opstanak Jugoslavije ima i danas veoma mnogo. Marinković postavlja pitanje koliko danas ima čitalaca koji mogu da se poistovete sa borbom glavnog junaka romana. Naravno da ima. Pa, i ako pristanemo na to da je raspad Jugoslavije bio poželjan (dakle, srećan kraj), postavlja se pitanje načina. Zašto je došlo do rata, a ne do razdruživanja, na način kako se raspala Čehoslovačka? Osim toga, rasturanje Jugoslavije je bio samo prvi korak ka daljnjem političkom, ekonomskom, vojnom… podjarmljivanju državica koje su nastale na njenim ruševinama. A modus operandi je isti. Da pokažeš interes za to nije potrebno biti „jugonostalgičar“. Autor kritike kaže da „u srpskoj kulturi ne može, još uvek, funkcionisati nijedan široki, epski žanr (zašto žanr, valjda roman, film… – op. Z. K.) na temu raspada Jugoslavije jer ne može postojati identifikacija sa „svetom koji junak žanra brani“. Da li je to tačno, neka prosude čitaoci sami. Ali i ako pristanemo na tezu da je identifikacija sa tim svetom u Srbiji nepostojeća (u što ne verujem), svakako postoji interes za priče o bezuspešnim pokušajima sprečavanja rada stranih obaveštajnih službi, što je bio slučaj u Jugoslaviji, ali je tako i u svim državicama nastalim iz jugoslovenskih republika, pa i u Srbiji. Po Marinkoviću je motivacija glavnog junaka romana „nesvrhovita“. Da li je poštovanje zakletve da ćeš braniti državu zaista nesvrhovito, da li je poštovanje zakona, po kom je saradnja sa stranom obaveštajnom službom krivično delo (kako tada, tako i sada) nesvrhovito, da li je pokušaj da se spreči rat, i ono što imamo nakon rata, zaista nesvrhovit? To neka proceni svako sam. Replike glavnog junaka romana Marinković ocenjuje kao „birokratski govor socijalističkih bezbednjaka“. Kritika Saveza komunista i optužba da su Jugoslaviju zajedno sa nekim zapadnim državama rušili komunisti na osnovu zaključaka Drezdenskog kongresa zaista nikako ne mogu biti imanentni „socijalističkom bezbednjaku“. Neobična i nerazumljiva je i Marinkovićeva misao da bi se Jugoslavija morala braniti „zbog Vidovdanskog kulta“ i da u romanu „nema makar dalekih odjeka kosovskog zaveta“. Nadam se da je ovo jasno bar Marinkoviću.

POREĐENJE KOJE IMPONUJE Marinković kaže da posle čitanja ovog romana „ostaje gorak ukus potpune deplasiranosti, kao kada se susretnemo sa jugointegralističkim romanima Jezdimira Dangića“. Ovakav ili onakav ukus je stvar svakog pojedinca, pa i Marinkovića, ali neka to čitaoci ocene sami. Jer postoje i potpuno drugačije ocene tog ukusa. Što se tiče poređenja sa romanima Jezdimira Dangića, meni to u jednu ruku imponuje jer su njegovi romani (bar) u vreme Kraljevine Jugoslavije nagrađivani i hvaljeni, ali u drugu ruku mene porediti sa nekim ko je posle Drugog svetskog rata procesuiran kako ratni zločinac (opravdano ili ne, o tome na ovom mestu ne bih da raspravljam) u najmanju ruku je deplasirano.
Neobično je i to da Marinković u svojoj kritici daje sažetak romana pri čemu navodi i da glavni junak na kraju gine, čime potencijalnog čitaoca lišava napetosti koja je jedna od bitnih odrednica „političkog trilera“.
Slažem se sa Marinkovićem kada kaže da je Buldog mrav jedno od stanovišta o raspadu Jugoslavije. Dopuštam naravno druge poglede, ali dopustite i vi meni da imam svoj pogled. A ipak sam ja magistar političkih nauka, a radio sam u SDB, što mi je omogućilo i neke perspektive koje većina drugih ljudi, očito ni Marinković, nemaju. Kao što sam rekao na početku, radujem se svakoj kritici – ako je argumentovana.