Шта може бити интересантно – никоме?

Одговор аутора романа Булдог мрав на књижевну критику његовог дела, објављену под насловом Текст који никоме не припада, из пера Печатовог критичара Николе Маринковића (Печат бр. 508)

Пише Зоран Крунић

Мени је свака критика добродошла и радујем јој се. Наравно, под условом да је аргументована. У овом случају ради се о критици којој су аргументи нелогични и контрадикторни, па није сасвим јасно шта је аутор хтео рећи.
Наслов критике у Печату гласи Текст који никоме не припада, али на самом почетку текста Маринковић каже да се ради о интересантном роману. Наравно да се ту одмах поставља логичко питање како нешто може бити интересантно „никоме“. Таквих нелогичности има у Маринковићевој критици још неколико. Тако на једном месту говори о „мутној вери“ главног јунака романа у југословенство и његовим „патетичним репликама“, а одмах након тога каже да су речи главног јунака „суштински тачне“. Маринковић даље каже да „све те приче нису наше“, а онда да „постоји доста разлога да то ипак буду“. Као код оне Пашићеве „и господин посланик је у праву“.

„ЗАКОНИТОСТИ“ ПОЛИТИЧКОГ ТРИЛЕРА Маринковић у свом тексту тврди да „успешни политички трилер“ (он иначе тај роман убраја у жанр „шпијунско-политичких трилера“) има неке основне претпоставке, међу којима је, по њему, и та по којој „храбри појединац… коначном победом над негативним силама реинтегрише поредак и читаоце оставља у утешном подсвесном сазнању да је свет, колико год био суров и непредвидив, ипак сигурно место“. По Маринковићу је дакле један од основних постулата наведеног жанра срећан крај. Овде се наравно одмах поставља питање како може неко очекивати да ће роман који се бави распадом Југославије имати срећан крај. Уз то, поставља се и генерално питање колико је аутор критике уопште прочитао и видео „политичких трилера“ у виду романа или филма? Јер многи озбиљни романи и филмови из тог жанра завршавају управо супротно, указујући да свет никако није сигурно место. Тако, на пример, можда и најбољи писац шпијунских романа Џон ле Каре, некада и сам обавештајац, често своје приче завршава онако како је то у стварном животу, дакле не баш срећно. Његов Мали град у Немачкој говори о томе како се на власт у Савезној Републици Немачкој враћају бивши нацисти. Нимало срећно, и нимало „сигурно место“. Осим наравно за бивше нацисте. Његов роман Потпуни пријатељи говори о двојици идеалиста које америчка и немачка обавештајна служба убијају и јавности приказују као терористе да би европске владе убедиле да подрже амерички „рат против тероризма“. Прљаво и нимало срећно. Његов Панамски кројач је прича о енглеском шпијуну у Панами који шаље лажне извештаје о стању у тој држави. Прича завршава тако да на основу тих лажи Американци Панаму – бомбардују. Поново нимало срећан крај. А звучи и познато. Озбиљних филмова из жанра политичког трилера који говоре о победи зла, дакле о несрећном крају, има много. Тако нпр. италијански филм Одлични лешеви говори о полицијском инспектору који открива припреме на државни удар у који су уплетени врхови оружаних снага и обавештајних служби, због чега га на крају убију. Француски филм Три човека за одстрел говори о корупцији и деловању војноиндустријског комплекса, а филм се завршава тако да главног јунака (Алан Делон) убију а систем наставља да ради по старом. Таквих романа и филмова има безброј. Тако да Маринковићева тврдња о срећном крају као одредници политичког трилера нема основе. Срећан крај имају Андерсенове и друге бајке. „И онда су живели дуго и срећно.“ Али стварни живот није бајка. Како кажу у уводу у филм Јури Носенко: дупли агент: „Ово је прича о дуготрајном и комплексном шпијунском случају. У правом животу те приче немају срећан крај.“ Али како је роману који говори о распаду Југославије уопште могуће спочитати одсуство срећног краја? Где ту може бити срећан крај? Хиљаде побијених људи, разарања, пола бивше земље контаминирано радиоактивним уранијумом… Или је можда срећан крај ово што имамо у новим државицама?

ИЛУЗИЈЕ И НЕДОУМИЦЕ Маринковић даље каже да исечци из публицистике дају „илузију не само уверљивости већ и истинитости“ фиктивног дела романа. На основу чега Маринковић закључује да се ту ради о илузији? Даље, Маринковић тврди да је геополитички оквир дешавања романа (интереси САД и Запада) „увелико познат“. Ни са тим се не бисмо могли сложити. Људи које тврде да је распад Југославије резултат претежно, или чак искључиво, унутрашњих процеса и/или да су САД биле за опстанак Југославије има и данас веома много. Маринковић поставља питање колико данас има читалаца који могу да се поистовете са борбом главног јунака романа. Наравно да има. Па, и ако пристанемо на то да је распад Југославије био пожељан (дакле, срећан крај), поставља се питање начина. Зашто је дошло до рата, а не до раздруживања, на начин како се распала Чехословачка? Осим тога, растурање Југославије је био само први корак ка даљњем политичком, економском, војном… подјармљивању државица које су настале на њеним рушевинама. А модус операнди је исти. Да покажеш интерес за то није потребно бити „југоносталгичар“. Аутор критике каже да „у српској култури не може, још увек, функционисати ниједан широки, епски жанр (зашто жанр, ваљда роман, филм… – оп. З. К.) на тему распада Југославије јер не може постојати идентификација са „светом који јунак жанра брани“. Да ли је то тачно, нека просуде читаоци сами. Али и ако пристанемо на тезу да је идентификација са тим светом у Србији непостојећа (у што не верујем), свакако постоји интерес за приче о безуспешним покушајима спречавања рада страних обавештајних служби, што је био случај у Југославији, али је тако и у свим државицама насталим из југословенских република, па и у Србији. По Маринковићу је мотивација главног јунака романа „несврховита“. Да ли је поштовање заклетве да ћеш бранити државу заиста несврховито, да ли је поштовање закона, по ком је сарадња са страном обавештајном службом кривично дело (како тада, тако и сада) несврховито, да ли је покушај да се спречи рат, и оно што имамо након рата, заиста несврховит? То нека процени свако сам. Реплике главног јунака романа Маринковић оцењује као „бирократски говор социјалистичких безбедњака“. Критика Савеза комуниста и оптужба да су Југославију заједно са неким западним државама рушили комунисти на основу закључака Дрезденског конгреса заиста никако не могу бити иманентни „социјалистичком безбедњаку“. Необична и неразумљива је и Маринковићева мисао да би се Југославија морала бранити „због Видовданског култа“ и да у роману „нема макар далеких одјека косовског завета“. Надам се да је ово јасно бар Маринковићу.

ПОРЕЂЕЊЕ КОЈЕ ИМПОНУЈЕ Маринковић каже да после читања овог романа „остаје горак укус потпуне депласираности, као када се сусретнемо са југоинтегралистичким романима Јездимира Дангића“. Овакав или онакав укус је ствар сваког појединца, па и Маринковића, али нека то читаоци оцене сами. Јер постоје и потпуно другачије оцене тог укуса. Што се тиче поређења са романима Јездимира Дангића, мени то у једну руку импонује јер су његови романи (бар) у време Краљевине Југославије награђивани и хваљени, али у другу руку мене поредити са неким ко је после Другог светског рата процесуиран како ратни злочинац (оправдано или не, о томе на овом месту не бих да расправљам) у најмању руку је депласирано.
Необично је и то да Маринковић у својој критици даје сажетак романа при чему наводи и да главни јунак на крају гине, чиме потенцијалног читаоца лишава напетости која је једна од битних одредница „политичког трилера“.
Слажем се са Маринковићем када каже да је Булдог мрав једно од становишта о распаду Југославије. Допуштам наравно друге погледе, али допустите и ви мени да имам свој поглед. А ипак сам ја магистар политичких наука, а радио сам у СДБ, што ми је омогућило и неке перспективе које већина других људи, очито ни Маринковић, немају. Као што сам рекао на почетку, радујем се свакој критици – ако је аргументована.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *