IDEOLOŠKI SPOR KOJI SE NASTAVLJA

TURGENJEV I DOSTOJEVSKI

Zbog čega su veliki pisci „zlatnog doba“ ruske klasike naši savremenici, i šta nam – kada se vratimo vek i po unazad – govore njihova neslaganja, „usijana“ u vremenu velikih političkih previranja, uzavrelih strasti i oštrih stranačkih suprotstavljenosti; U ovom i narednim brojevima „Pečata“, naši autori otkrivaju kako su moć i uticaj liberalne ideje i građanske ideologije duboko podelile ruske stvaraoce – u prošlosti jednako kao i danas!

Kada nam, ovih dana, iz „dobro obaveštenih izvora“ stižu vesti o tome kako Vladimir Putin, uprkos ogromnom poverenju koje su mu građani najveće zemlje sveta ponovo ukazali na izborima, među ruskom inteligencijom uživa daleko skromniju i tišu podršku, u svesti nam se neminovno bude izvesna poređenja. Neka od njih pružaju se do ovog našeg, brdovitog terena, i tiču se koliko nedavne prošlosti toliko i žive sadašnjosti. Ima, međutim, i onih nevidljivijih a ne manje zanimljivih paralela, čija je glavna draž u tome što sežu u znatno dublju prošlost i odnose se na poznate istorijske ličnosti.

TURGENJEV GURA NAPRED, TOLSTOJ – NATRAG Ostajemo, dakle, na tlu Rusije, ali se vraćamo vek i po unazad, u vreme velikih političkih previranja, uzavrelih strasti i oštrih stranačkih suprotstavljenosti. To je vreme neposredno posle reformi Aleksandra II, ukidanja kmetstva i demokratizacije političkog života. (Nikad nije naodmet napomenuti da je kmetstvo u Rusiji ukinuto upravo u godini kada je u SAD-u počeo građanski rat koji će, četiri godine kasnije, staviti tačku na robovlasništvo). Ovo vreme Štefan Cvajg dočarao je na sledeći način: „Ova Rusija iz sredine devetnaestoga stoleća ne zna kuda će: na zapad ili na istok, u Evropu ili u Aziju, u Petrograd, ‘veštački grad’, u kulturu ili nazad na poljsko dobro, u stepu. Turgenjev je gura napred, Tolstoj je gura natrag. Sve je nemir. Carizam stoji neposredno naspram komunističke anarhije, pravoslavlje, iz starina nasleđeno, srlja pravo u fanatični, besomučni ateizam. Ništa ne stoji čvrsto, ništa nema svoju vrednost, svoju meru u ovom vremenu.“

Kao nosioce suprotnih vrednosti Cvajg je izdvojio pisce Ivana Turgenjeva i Lava Tolstoja. Njihovo ideološko razmimoilaženje bilo je toliko da je dovodilo do svađa, jednom zamalo i do dvoboja, a potom do skoro dvodecenijskog prekida odnosa. Mi ćemo, međutim, pažnju usredsrediti na Turgenjevljev sukob sa jednim drugim kolegom po peru, ništa manje poznatim od Tolstoja i ne manjim antizapadnjakom od njega. Reč je, naravno, o Fjodoru Dostojevskom. Njegovi iskazi o Turgenjevu i ruskim liberalima, zabeleženi pre punih 150 godina, mogli bi se, videćemo, gotovo bez ikakvih doterivanja upotrebiti za opis političkih stavova glasnijeg dela današnje ruske intelektualne elite. I ne samo ruske.

RUSKA IDEJA I POSEBNA NACIJA Turgenjev i Dostojevski upoznali su se još sredinom četrdesetih godina pretprošlog veka, u krugu oko uticajnog kritičara Visariona Bjelinskog, koga je Dostojevski naprečac osvojio svojim Bednim ljudima. Iste, 1846. godine Bjelinski je u svom domu organizovao čitanje prva tri poglavlja Dvojnika, kojem je prisustvovao i Turgenjev. On je tada već uživao izvesnu reputaciju, ali je još uvek početnik i nije bio preterano obradovan pojavom mlađeg konkurenta. U jednoj privatnoj prilici, aludirajući na gogoljevsku inspiraciju Dvojnika, nazvao je Dostojevskog „novom bubuljicom na nosu ruske književnosti“. Za razliku od Turgenjeva, koji je bio čovek svetskih manira, školovan u inostranstvu i potom dve godine u diplomatskoj službi, introvertni i osetljivi Dostojevski osećao se neprijatno u društvu otmenih licemera, pa je napustio kružok oko Bjelinskog još pre nego što se s ovim ideološki razišao. Ipak, odnos sa Turgenjevom nije bio ozbiljnije narušen.

Ono što je posle toga usledilo u životu Fjodora Dostojevskog dobro je poznato: druženje sa buntovnim oficirom Petraševskim i njegovim političkim pristalicama, optužba za učešće u zaveri, smrtna presuda, pomilovanje u poslednji čas, četiri godine robije i još šest izgnanstava u Sibiru. U prestonicu i u književnost vratio se godine 1859, ideološki potpuno preobražen. Odbacivši mladalačke sanjarije, furijerizam i sve idealističke teorije koje nisu uvažavale socijalne datosti proistekle mahom iz trajnih protivrečnosti ljudske prirode, pisac se preobratio u političkog konzervativca, pristalicu carizma koji je za svoju ideološku vodilju prigrlio ideju tzv. „počve“ (tla). Program „počveništva“ izložio je septembra 1860. godine, u pozivu na pretplatu za časopis Vreme koji je pokrenuo sa bratom Mihailom: „Uverili smo se najzad da smo i mi posebna nacija, u najvišoj meri svojevrsna, i da je naš zadatak da za sebe stvorimo nov oblik, naš, rođeni, uzet sa našeg tla, iz narodnog duha i iz duha narodnih načela. Mi predviđamo da karakter naše buduće delatnosti mora biti u velikoj meri opšteljudski, da će ruska ideja možda biti sinteza svih onih ideja koje tako uporno i tako srčano razvija Evropa u svojim posebnim nacijama, da će možda sve mrsko u tim idejama naći svoje rešenje u daljem razvoju ruske narodnosti.“ Bilo je to u krajnjoj suprotnosti sa Turgenjevljevim zapadnjaštvom, ali će njih dvojica još nekoliko godine ostati bliski. Jednu od svojih pripovedaka Turgenjev će čak objaviti u Epohi, časopisu koju su braća Dostojevski izdavali posle gašenja Vremena.

U leto 1862. godine, posle nemira u Petrogradu i privremene zabrane Vremena, Dostojevski polazi na svoje prvo putovanje u Evropu, gde će se njegov skeptičan odnos prema zapadnom društvu samo učvrstiti. Za nepuna tri meseca obišao je Italiju, Švajcarsku, Nemačku, Francusku i Englesku. Sa puta će se vratiti razočaran, a svoja razmišljanja objaviće marta naredne godine u Vremenu, u putopisnom eseju pod naslovom „Zimske beleške o letnjim utiscima“. Najviše se bavio prestonicama i stanovnicima Francuske i Engleske. Pariz mu je bio dosadan, Francuzi gramzivi licemeri, ali sve je to bilo tek uvod u opis Londona, koji mu je ličio na neki moderni Vavilon, na ispunjenje apokaliptičnih proročanstava. No, njegova lična apokalipsa započela je u Nemačkoj, tačnije u Vizbadenu, gde je prvi put kročio u kockarnicu. Istina, taj korak bio je pripremljen mnogo ranije. Još pri kraju boravka u Semipalatinsku pročitao je članak Fjodora Deršaua Iz kockarevih beležaka i od tada počeo da mašta o sistemu igre koji bi mu obezbedio siguran dobitak. Naravno, već prvi praktični pokušaji rezultirali su suprotnim ishodom, što će ga, u narednih nekoliko godina, više puta dovesti na ivicu materijalne i duševne propasti. Posle jednog od mnogih gubitaka, godine 1865, obratio se pismom upravo Turgenjevu, moleći ga da mu hitno pošalje stotinu talira. Ovaj se odazvao bez mnogo predomišljanja, mada je pozajmicu sveo na polovinu tražene sume.

KAKO BI REAGOVALO ČOVEČANSTVO „KADA BI RUSIJA PROPALA“ Rulet je bio mora iz koje se Dostojevski jedva probudio. Iz te strasti, doduše, proisteći će i nešto dobro: roman Kockar (1866), a zahvaljujući njemu i poznanstvo sa mladom stenografkinjom Anom Snjitkinom, budućom suprugom, drugom i poslednjom. Posle venčanja koje se odigralo u februaru 1867. godine, mladenci se, delimično i pod pritiskom poverilaca, otiskuju na svadbeno putovanje po Evropi. Njihov medeni mesec potrajaće pune četiri godine i biće sve samo ne sladak. Bile su to godine lutanja i nemaštine, obeležene smrću prvorođene kćeri Sofije i očajničkom borbom sa piščevom kockarskom zavisnošću. Nekoliko meseci po polasku, našli su se u Baden-Badenu, gde im se put ukrstio sa Turgenjevljevim. Prihvativši savet Ivana Gončarova, još jednog velikana tadašnjeg ruskog romana koga je takođe privlačila magija točka sa kuglicom, Dostojevski zakazuje posetu Turgenjevu, kako se ne bi pomislilo da ga izbegava zbog nevraćenog duga.

Na sastanak je pošao s mučnim osećanjem, ne samo zato što o vraćanju novca u tom času nije mogao ni da sanja. Mučilo ga je nešto važnije. Nedavno pre toga bio je pročitao novi Turgenjevljev roman Dim koji ga je razbesneo zbog, kako je zapisao, „negiranja nacionalnih ideala slavjanofilstva i počve“, a naročito zbog rečenice koju mu je sam autor više puta ponovio kao svoju polaznu zamisao: „Kad bi Rusija propala, čovečanstvo ne bi ništa izgubilo niti bi se uzbudilo.“ Turgenjev je ovog puta bio isprovocirao i mnogo umerenije duhove, čak i one sebi bliske, tako da je Dim izazvao burno i gotovo nepodeljeno negodovanje ruske inteligencije. Čim je Dostojevski, tog 10. jula 1867. godine, stupio u kabinet svog kolege, ovaj je počeo da mu se jada zbog toga. Scenu susreta Dostojevski je podrobno opisao u pismu koje je, mesec i po dana kasnije, iz Žaneve uputio prijatelju Apolonu Majkovu.

„Grdio je Rusiju i Ruse gadno, užasno. A evo šta sam ja primetio: za sve ove liberalčiće i progresivce, uglavnom još iz škole Bjelinskog, predstavlja najveće zadovoljstvo i uživanje da napadaju Rusiju. Razlika je u tome što sledbenici Černiševskog prosto napadaju Rusiju i žele da propadne (pre svega da propadne), a ovi, potomci Bjelinskog, dodaju da oni vole Rusiju…“. Turgenjev je pripadao potonjoj ideološkoj grupaciji, ali ga je povređeni ponos gurao u sve jače iskazivanje nacionalnog samoprezira: „Turgenjev mi je, između ostalog, govorio da treba da puzimo pred Nemcima, da za sve postoji jedan zajednički i neminovan put – to je civilizacija, a da su svi pokušaji ruskog puta i samostalnost svinjarija i glupost“.

Možemo zamisliti kako su ove reči delovale na Dostojevskog, no on je, kao gost i kao dužnik, još uvek strpljivo slušao. Ipak, kada mu je domaćin rekao da piše veliki članak u kojem će razobličiti sve rusofile i slovenofile, uzvratio je sarkastičnim savetom da kupi teleskop i usmeri ga ka Rusiji, inače neće dobro videti svoj narod. Turgenjev se razljutio, ali je Dostojevski promenio temu, prešavši na domaće i lične prilike. No, kako je i on bio daleko od neke pitomine od karaktera, na rastanku je „nekeko, bez ikakve namere“ iskoristio priliku da iskaže sve što mu se o Nemcima u protekla tri meseca skupilo u duši:

„Znate li kakvih ovde varalica i hulja ima? Ovde je prost svet zaista mnogo gori i nepošteniji od našeg, a da je i gluplji, to je van svake sumnje. Evo, vi spomenuste civilizaciju; šta je njima donela civilizacija i čime se to oni mogu pred nama pohvaliti?“ Turgenjev je prebledeo i uzvratio kako ga ovakve reči vređaju lično: „Znajte da sam se ja ovde definitivno nastanio, da sebe smatram Nemcem a ne Rusom, i ponosim se time!“. Ovde bi jedna naša poslovica o stidu i ponosu lepo pristajala, ali ćemo se, u znak poštovanja prema Turgenjevljevom delu, uzdržati, kao što se i Dostojevski uzdržao, čak se izvinivši zbog uvrede. Oprostili su se „veoma učtivo“, ali se Fjodor Mihailovič zarekao da kod Ivana Sergejeviča više neće nogom kročiti. I ovaj je, očigledno, doneo sličnu odluku, pa je sutradan prepodne, već oko deset sati, svratio do Dostojevskih, mada je bio obavešten da oni ne ustaju pre jedanaest i da pre podneva ne primaju posete. Posetnica koju je ostavio kod stanodavaca imala se shvatiti kao raskid. Do kraja boravka Dostojevskih u Badenu sreli su se još samo jednom, gde drugde nego u kazinu. „Pogledali smo se, ali ni on ni ja nismo hteli da se pozdravimo“, završava Dostojevski svoj izveštaj Majkovu.

KAKO SE I KADA TURGENJEV VRATIO „POČVI“ Ipak, njihov lični odnos time nije definitivno prekinut. Među hartijama Fjodora Dostojevskog ostala je i jedna priznanica iz marta 1876. godine, kojom se potvrđuje da je njegov vizbadenski duh izmiren u potpunosti. Još važniji događaj usledio je četiri godine kasnije, u proleće 1880. Bilo je to za vreme velike svetkovine priređene u čast Aleksandra Puškina, kada je Dostojevski održao svoj čuveni govor na otkrivanju njegovog spomenika u Moskvi. Tom prilikom izmirila su se dva druga po peru, nepomirljiva ideološka protivnika. Podatak da se Turgenjev prethodne godine pomirio i sa Tolstojem navodi na pomisao da je inicijativa bila njegova. Ako je razlog tome bila slutnja bliskoga kraja, odnosno želja da svet ne napusti sa osećanjem grižnje u srcu, bio je u pravu. Umro je u Francuskoj, septembra 1883, dve i po godine nakon Dostojevskog. Povodom njegove smrti, u Parizu je organizovana velika komemoracija kojoj je prisustvovalo nekoliko stotina pisaca, umetnika i kulturnih poslenika Francuske i inostranstva, između ostalih Zola, Dode, kompozitor Masne. Turgenjev je bio prvi ruski pisac kojeg je Evropa odmah prevodila i oberučke prihvatila. To što je otvorio veliku kapiju Zapada za klasike ruskog romana 19. veka, makar im bio i neistomišljenik, mora mu se priznati kao zasluga za rusku kljiževnost. Možda je pomirenje sa dvojicom najvećih među njima simbolično trebalo da znači pomirenje sa otadžbinom? Bilo kako bilo, telo mu je, po sopstvenoj želji, direktno sa pariskog ispraćaja preneto u „majčicu“ Rusiju, da počiva na njenom tlu, na njenoj „počvi“.           

U narednom broju – Želidrag Nikčević: O „zapadnjaku“ Turgenjevu – malo drukčije