ИДЕОЛОШКИ СПОР КОЈИ СЕ НАСТАВЉА

ТУРГЕЊЕВ И ДОСТОЈЕВСКИ

Због чега су велики писци „златног доба“ руске класике наши савременици, и шта нам – када се вратимо век и по уназад – говоре њихова неслагања, „усијана“ у времену великих политичких превирања, узаврелих страсти и оштрих страначких супротстављености; У овом и наредним бројевима „Печата“, наши аутори откривају како су моћ и утицај либералне идеје и грађанске идеологије дубоко поделиле руске ствараоце – у прошлости једнако као и данас!

Када нам, ових дана, из „добро обавештених извора“ стижу вести о томе како Владимир Путин, упркос огромном поверењу које су му грађани највеће земље света поново указали на изборима, међу руском интелигенцијом ужива далеко скромнију и тишу подршку, у свести нам се неминовно буде извесна поређења. Нека од њих пружају се до овог нашег, брдовитог терена, и тичу се колико недавне прошлости толико и живе садашњости. Има, међутим, и оних невидљивијих а не мање занимљивих паралела, чија је главна драж у томе што сежу у знатно дубљу прошлост и односе се на познате историјске личности.

ТУРГЕЊЕВ ГУРА НАПРЕД, ТОЛСТОЈ – НАТРАГ Остајемо, дакле, на тлу Русије, али се враћамо век и по уназад, у време великих политичких превирања, узаврелих страсти и оштрих страначких супротстављености. То је време непосредно после реформи Александра II, укидања кметства и демократизације политичког живота. (Никад није наодмет напоменути да је кметство у Русији укинуто управо у години када је у САД-у почео грађански рат који ће, четири године касније, ставити тачку на робовласништво). Ово време Штефан Цвајг дочарао је на следећи начин: „Ова Русија из средине деветнаестога столећа не зна куда ће: на запад или на исток, у Европу или у Азију, у Петроград, ‘вештачки град’, у културу или назад на пољско добро, у степу. Тургењев је гура напред, Толстој је гура натраг. Све је немир. Царизам стоји непосредно наспрам комунистичке анархије, православље, из старина наслеђено, срља право у фанатични, бесомучни атеизам. Ништа не стоји чврсто, ништа нема своју вредност, своју меру у овом времену.“

Као носиоце супротних вредности Цвајг је издвојио писце Ивана Тургењева и Лава Толстоја. Њихово идеолошко размимоилажење било је толико да је доводило до свађа, једном замало и до двобоја, а потом до скоро дводеценијског прекида односа. Ми ћемо, међутим, пажњу усредсредити на Тургењевљев сукоб са једним другим колегом по перу, ништа мање познатим од Толстоја и не мањим антизападњаком од њега. Реч је, наравно, о Фјодору Достојевском. Његови искази о Тургењеву и руским либералима, забележени пре пуних 150 година, могли би се, видећемо, готово без икаквих дотеривања употребити за опис политичких ставова гласнијег дела данашње руске интелектуалне елите. И не само руске.

РУСКА ИДЕЈА И ПОСЕБНА НАЦИЈА Тургењев и Достојевски упознали су се још средином четрдесетих година претпрошлог века, у кругу око утицајног критичара Висариона Бјелинског, кога је Достојевски напречац освојио својим Бедним људима. Исте, 1846. године Бјелински је у свом дому организовао читање прва три поглавља Двојника, којем је присуствовао и Тургењев. Он је тада већ уживао извесну репутацију, али је још увек почетник и није био претерано обрадован појавом млађег конкурента. У једној приватној прилици, алудирајући на гогољевску инспирацију Двојника, назвао је Достојевског „новом бубуљицом на носу руске књижевности“. За разлику од Тургењева, који је био човек светских манира, школован у иностранству и потом две године у дипломатској служби, интровертни и осетљиви Достојевски осећао се непријатно у друштву отмених лицемера, па је напустио кружок око Бјелинског још пре него што се с овим идеолошки разишао. Ипак, однос са Тургењевом није био озбиљније нарушен.

Оно што је после тога уследило у животу Фјодора Достојевског добро је познато: дружење са бунтовним официром Петрашевским и његовим политичким присталицама, оптужба за учешће у завери, смртна пресуда, помиловање у последњи час, четири године робије и још шест изгнанстава у Сибиру. У престоницу и у књижевност вратио се године 1859, идеолошки потпуно преображен. Одбацивши младалачке сањарије, фуријеризам и све идеалистичке теорије које нису уважавале социјалне датости проистекле махом из трајних противречности људске природе, писац се преобратио у политичког конзервативца, присталицу царизма који је за своју идеолошку водиљу пригрлио идеју тзв. „почве“ (тла). Програм „почвеништва“ изложио је септембра 1860. године, у позиву на претплату за часопис Време који је покренуо са братом Михаилом: „Уверили смо се најзад да смо и ми посебна нација, у највишој мери својеврсна, и да је наш задатак да за себе створимо нов облик, наш, рођени, узет са нашег тла, из народног духа и из духа народних начела. Ми предвиђамо да карактер наше будуће делатности мора бити у великој мери општељудски, да ће руска идеја можда бити синтеза свих оних идеја које тако упорно и тако срчано развија Европа у својим посебним нацијама, да ће можда све мрско у тим идејама наћи своје решење у даљем развоју руске народности.“ Било је то у крајњој супротности са Тургењевљевим западњаштвом, али ће њих двојица још неколико године остати блиски. Једну од својих приповедака Тургењев ће чак објавити у Епохи, часопису коју су браћа Достојевски издавали после гашења Времена.

У лето 1862. године, после немира у Петрограду и привремене забране Времена, Достојевски полази на своје прво путовање у Европу, где ће се његов скептичан однос према западном друштву само учврстити. За непуна три месеца обишао је Италију, Швајцарску, Немачку, Француску и Енглеску. Са пута ће се вратити разочаран, а своја размишљања објавиће марта наредне године у Времену, у путописном есеју под насловом „Зимске белешке о летњим утисцима“. Највише се бавио престоницама и становницима Француске и Енглеске. Париз му је био досадан, Французи грамзиви лицемери, али све је то било тек увод у опис Лондона, који му је личио на неки модерни Вавилон, на испуњење апокалиптичних пророчанстава. Но, његова лична апокалипса започела је у Немачкој, тачније у Визбадену, где је први пут крочио у коцкарницу. Истина, тај корак био је припремљен много раније. Још при крају боравка у Семипалатинску прочитао је чланак Фјодора Дершауа Из коцкаревих бележака и од тада почео да машта о систему игре који би му обезбедио сигуран добитак. Наравно, већ први практични покушаји резултирали су супротним исходом, што ће га, у наредних неколико година, више пута довести на ивицу материјалне и душевне пропасти. После једног од многих губитака, године 1865, обратио се писмом управо Тургењеву, молећи га да му хитно пошаље стотину талира. Овај се одазвао без много предомишљања, мада је позајмицу свео на половину тражене суме.

КАКО БИ РЕАГОВАЛО ЧОВЕЧАНСТВО „КАДА БИ РУСИЈА ПРОПАЛА“ Рулет је био мора из које се Достојевски једва пробудио. Из те страсти, додуше, проистећи ће и нешто добро: роман Коцкар (1866), а захваљујући њему и познанство са младом стенографкињом Аном Сњиткином, будућом супругом, другом и последњом. После венчања које се одиграло у фебруару 1867. године, младенци се, делимично и под притиском поверилаца, отискују на свадбено путовање по Европи. Њихов медени месец потрајаће пуне четири године и биће све само не сладак. Биле су то године лутања и немаштине, обележене смрћу прворођене кћери Софије и очајничком борбом са пишчевом коцкарском зависношћу. Неколико месеци по поласку, нашли су се у Баден-Бадену, где им се пут укрстио са Тургењевљевим. Прихвативши савет Ивана Гончарова, још једног великана тадашњег руског романа кога је такође привлачила магија точка са куглицом, Достојевски заказује посету Тургењеву, како се не би помислило да га избегава због невраћеног дуга.

На састанак је пошао с мучним осећањем, не само зато што о враћању новца у том часу није могао ни да сања. Мучило га је нешто важније. Недавно пре тога био је прочитао нови Тургењевљев роман Дим који га је разбеснео због, како је записао, „негирања националних идеала славјанофилства и почве“, а нарочито због реченице коју му је сам аутор више пута поновио као своју полазну замисао: „Кад би Русија пропала, човечанство не би ништа изгубило нити би се узбудило.“ Тургењев је овог пута био испровоцирао и много умереније духове, чак и оне себи блиске, тако да је Дим изазвао бурно и готово неподељено негодовање руске интелигенције. Чим је Достојевски, тог 10. јула 1867. године, ступио у кабинет свог колеге, овај је почео да му се јада због тога. Сцену сусрета Достојевски је подробно описао у писму које је, месец и по дана касније, из Жаневе упутио пријатељу Аполону Мајкову.

„Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно. А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Бјелинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Бјелинског, додају да они воле Русију…“. Тургењев је припадао потоњој идеолошкој групацији, али га је повређени понос гурао у све јаче исказивање националног самопрезира: „Тургењев ми је, између осталог, говорио да треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут – то је цивилизација, а да су сви покушаји руског пута и самосталност свињарија и глупост“.

Можемо замислити како су ове речи деловале на Достојевског, но он је, као гост и као дужник, још увек стрпљиво слушао. Ипак, када му је домаћин рекао да пише велики чланак у којем ће разобличити све русофиле и словенофиле, узвратио је саркастичним саветом да купи телескоп и усмери га ка Русији, иначе неће добро видети свој народ. Тургењев се разљутио, али је Достојевски променио тему, прешавши на домаће и личне прилике. Но, како је и он био далеко од неке питомине од карактера, на растанку је „некеко, без икакве намере“ искористио прилику да искаже све што му се о Немцима у протекла три месеца скупило у души:

„Знате ли каквих овде варалица и хуља има? Овде је прост свет заиста много гори и непоштенији од нашег, а да је и глупљи, то је ван сваке сумње. Ево, ви споменусте цивилизацију; шта је њима донела цивилизација и чиме се то они могу пред нама похвалити?“ Тургењев је пребледео и узвратио како га овакве речи вређају лично: „Знајте да сам се ја овде дефинитивно настанио, да себе сматрам Немцем а не Русом, и поносим се тиме!“. Овде би једна наша пословица о стиду и поносу лепо пристајала, али ћемо се, у знак поштовања према Тургењевљевом делу, уздржати, као што се и Достојевски уздржао, чак се извинивши због увреде. Опростили су се „веома учтиво“, али се Фјодор Михаилович зарекао да код Ивана Сергејевича више неће ногом крочити. И овај је, очигледно, донео сличну одлуку, па је сутрадан преподне, већ око десет сати, свратио до Достојевских, мада је био обавештен да они не устају пре једанаест и да пре поднева не примају посете. Посетница коју је оставио код станодаваца имала се схватити као раскид. До краја боравка Достојевских у Бадену срели су се још само једном, где другде него у казину. „Погледали смо се, али ни он ни ја нисмо хтели да се поздравимо“, завршава Достојевски свој извештај Мајкову.

КАКО СЕ И КАДА ТУРГЕЊЕВ ВРАТИО „ПОЧВИ“ Ипак, њихов лични однос тиме није дефинитивно прекинут. Међу хартијама Фјодора Достојевског остала је и једна признаница из марта 1876. године, којом се потврђује да је његов визбаденски дух измирен у потпуности. Још важнији догађај уследио је четири године касније, у пролеће 1880. Било је то за време велике светковине приређене у част Александра Пушкина, када је Достојевски одржао свој чувени говор на откривању његовог споменика у Москви. Том приликом измирила су се два друга по перу, непомирљива идеолошка противника. Податак да се Тургењев претходне године помирио и са Толстојем наводи на помисао да је иницијатива била његова. Ако је разлог томе била слутња блискога краја, односно жеља да свет не напусти са осећањем грижње у срцу, био је у праву. Умро је у Француској, септембра 1883, две и по године након Достојевског. Поводом његове смрти, у Паризу је организована велика комеморација којој је присуствовало неколико стотина писаца, уметника и културних посленика Француске и иностранства, између осталих Зола, Доде, композитор Масне. Тургењев је био први руски писац којег је Европа одмах преводила и оберучке прихватила. То што је отворио велику капију Запада за класике руског романа 19. века, макар им био и неистомишљеник, мора му се признати као заслуга за руску кљижевност. Можда је помирење са двојицом највећих међу њима симболично требало да значи помирење са отаџбином? Било како било, тело му је, по сопственој жељи, директно са париског испраћаја пренето у „мајчицу“ Русију, да почива на њеном тлу, на њеној „почви“.           

У наредном броју – Желидраг Никчевић: О „западњаку“ Тургењеву – мало друкчије

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *