Зигмарово признање

Западна битка за Косово улази у завршну фазу. Своје намере јасно су исказали и Албанци и њихови спонзори, чека се одговор Србије…

С тојећи поред Рамуша Харадинаја у Приштини 14. фебруара, немачки шеф дипломатије Зигмар Габријел није нам рекао ништа што већ нисмо знали, али нам је тиме открио нешто прилично ново.

ПРИХВАТАЊЕ НЕЗАВИСНОСТИ „Ако Србија жели да напредује ка Европској унији“, пренела је агенција „Ројтерс“ Габријелове речи, „изградња владавине права је примарни услов, али, наравно, и прихватање косовске независности. То је централни услов за пут ка Европи.“

Дакле – обратите пажњу – није нормализација односа као што нам се досад јавно говорило већ прихватање независности Косова, тај централни услов српског ЕУ пута. Односно, да будемо прецизни, нормализација односа, термин који сам по себи не значи ништа, за најмоћнију државу Европске уније значи прихватање косовске независности. Знали смо то и раније, ново је што је то први пут изговорено јавно с тако високе функције каква је Габријелова.

Па је још министар Габријел додао и да је исту поруку пренео и српским званичницима у Београду, који је посетио пре одласка у Приштину.

Од признања немачког амбасадора у нашој земљи Аксела Дитмана, који је у једном новинском интервјуу пре неколико месеци отворено рекао да нормализација односа подразумева и улазак Косова у Уједињене нације, преко нове ЕУ стратегије за евентуално проширење која тражи хитно постизање правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине, па закључно са овом Габријеловом изјавом у Приштини, а све то у контексту најава да је бриселски дијалог ушао у своју финалну фазу, једно је очигледно – западни спонзори косовске независности, којима смо оном злосрећном резолуцијом у Генералној скупштини Уједињених нација поверили руковођење дијалогом с нашом отетом покрајином, одлучили су да убрзају и коначно доведу до краја процес који су отпочели агресијом на нашу земљу 1999. године и наставили га, јер другачије нису могли пошто Србија на то није пристала, једностраним (и уз то противправним) проглашењем независности Косова пре деценије. Запад би сада, што пре, да нас натера да прихватимо оно што пре десет година нисмо прихватили. То је суштина процеса који је у току све време, још откако смо 2008. прихватили долазак мисије ЕУЛЕКС на Косово којој је (одбаченим) Ахтисаријевим планом о надгледаној независности Косова била намењена улога надзорног органа у изградњи институција ове државолике творевине.

 

ДВЕ НЕМАЧКЕ Затим је на дневни ред, Бриселским споразумом из 2013. године којим смо укинули наше преостале институције на Косову и Метохији, дошло повлачење Републике Србије из своје јужне покрајине, а сада смо стигли и до прихватања независности Косова којим ћемо Републици Косово дати међународни легитимитет какав нема – и не може да га има – без пристанка Србије.

Шта значи фраза о „прихватању“ независности коју је Габријел поновио у Приштини, пита се немачки „Радио Дојче веле“, и сам одговора: „Већ годинама је опште место у званичном Београду прича о ’прихватању реалности’, мада до сада ниједан владајући политичар није рекао да је та ’реалност’ заправо независност Косова.“

А до ове реалности дошло би се применом „модела две Немачке“.

„Приштински портал ’Газета експрес’“, указује немачки „Дојче веле“, „пише да је Габријел у Приштину донео предлог према којем Србија не би била у обавези да призна Косово, али би односи две земље били уређени по моделу две Немачке.“

Реч је, у најкраћем, о споразуму Западне и Источне Немачке из 1972. године захваљујући коме је – без узајамног признања – Источна Немачка постала чланица Уједињених нација.

Па би тако и Косово, јер „држава није финализовала свој опстанак ако не буде чланица УН, због тога ће то бити наш главни циљ“, рекао је ових дана Блерим Шаља, саветник председника Косова Хашима Тачија, разрешавајући тим својим једноставним речима сваку евентуалну дилему око питања шта би чланство Косова у Уједињеним нацијама значило за Србију.

Идеја о примени „модела две Немачке“ на Србију и Косово, иначе, није нова; лансирао ју је јавно немачки дипломата Волфганг Ишингер још током (пропалих) преговора 2007. који су на крају резултирали једностраним проглашењем независности, а депеше америчке дипломатије (у издању „Викиликса“) показују да је остала на столу и у периоду који је уследио.

И то као привремено, а не коначно решење. Америчка депеша 10BRUSSELS85, која описује састанак дипломатских представника пет главних архитеката отмице Косова од Србије, САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије: „Француска је рекла да ’међунемачки’ модел може да буде само привремено решење, и да морамо јасно да ставимо до знања Србији да неће моћи да уђе у ЕУ без признавања Косова. Велика Британија је указала да је од кључне важности да се то угради као услов у раној фази процеса уласка у ЕУ. (…) Француска је рекла да је међусобно признање циљ, и да треба да посаветујемо Владу Косова да у преговоре уђе схватајући да је то циљ.“

У светлу ових речи, нов призвук добија и самоувереност већ цитираног саветника Шаље: „Приштина ће тражити од Србије признање Косова у овом процесу. Сем признања, желимо да направимо одлучујући корак и постанемо чланица УН.“

Најзад, да после једног – после прихватања независности Косова у облику пристанка на његов улазак у Уједињене нације – неминовно следи и оно друго – формално признање Косова – говори нам и већ споменута ЕУ стратегија проширења, која експлицитно наводи да ће сви билатерални проблеми међу суседима на Западном Балкану морати да буду решени пре уласка у Европску унију. Што у случају Србије и Косова не може а да не подразумева и формално српско признање косовске независности.

СЛУЧАЈ БУРУНДИЈА Но није све унапред изгубљено. Напротив, процес учвршћивања косовске независности показује озбиљне симптоме окретања у супротном смеру.

Пре свега ту мислимо на незаустављиви тренд смањивања моћи и глобалног утицаја креатора те крње, лажне косовске независности. Што је мањи утицај Америке и њених вазала, то је крхкија државоликост Косова.

А ту је и случај Бурундија, после Гвинеје Бисао и Суринама, треће државе која је повукла своје признање независности наше јужне покрајине. Замислимо се закратко над овим случајем.

Ствар је у томе што је мало вероватно да је ова источноафричка држава, након што је 16. октобра 2012. признала независност Косова, провела много времена размишљајући о свом чину па је након тог размишљања схватила да је погрешила и повукла своје признање. Много је пак вероватније, па и једино прихватљиво објашњење, да се на тај чин Бурунди одлучио захваљујући утицају са стране.

Чији је то утицај? Било би врло лепо ако је реч о дугој руци српске дипломатије, не само зато што би то на неочекиван начин демонстрирало њену моћ већ и зато што би представљало својеврсни залог за будућност нашег односа према нашој покрајини. Зашто бисмо, наиме, улагали напор да наговоримо друге земље да повуку признање независности Косова, ако већ сами намеравамо да ту независност прихватимо?

А опет, имајући у виду да нам је противник Америка, и уз разложну претпоставку да српска дипломатија ипак није толико снажна да би могла да се рве с америчком, још је логичнији закључак да смо у наговарању Бурундија да се предомисли око Косова имали помоћ са стране. Чију? То је макар јасно, а све којима можда није јасно упућујемо на текст америчког „Форин полисија“ о томе како је „Запад изгубио Бурунди; док западне силе прете, Русија и Кина подржавају његову пркосну владу“.

Из овог закључка, да су нам Русија и/или Кина помогли у случају Бурундија, следи још једно, потенцијално охрабрујуће питање – зашто би нам помагали и улагали своју енергију и кредибилитет у оспоравање косовске независности ако мисле да ћемо је ми прихватити, и ако намеравају да нас тек тако пусте да је прихватимо уколико се на то ипак одлучимо?

ОДГОВОР СРБИЈЕ У сваком случају, као што већ констатовасмо, процеси од којих нам зависи судбина ближе се свом врхунцу, што је ових дана потврдила и шефица ЕУ дипломатије Федерика Могерини оценом да је „јасна решеност председника Србије и Косова, Александра Вучића и Хашима Тачија, за наставак дијалога“, и открићем да су „они почели разговоре о склапању правно обавезујућег споразума о нормализацији односа“.

И Блерим Шаља на сличан начин најављује да ће, после техничког дијалога 26. и 27. фебруара, кренути „врло важан део политичког дијалога, који треба да доведе до обавезујућег правног споразума“.

За разлику од Приштине чија је позиција кристално јасна а очекивања сасвим транспарентна, Београд остаје забрињавајуће загонетан, с председником Александром Вучићем који најављује „компромис, а не препуштање“, али упорно не открива детаље, него најављује да ће свој став изнети „крајем марта, најкасније почетком априла“.

Уз важно обећање, које је поновио и у интервјуу агенцији „Ројтерс“ прошлог петка, да ће коначна одлука бити на грађанима Србије: „Народ ће одлучити; а ако ви мислите да то (прихватање косовске независности) може да добије већину, ја нисам сигуран.“

Да ли се у томе састоји тактика српске власти, да своје одбијање западног плана оправдају одбијањем српског народа? Или је то исувише лепо да би било истинито? Али да не трчимо исувише пред руду, сачекајмо најпре рок који је Вучић самом себи задао, тај крај марта, почетак априла када ће, како каже, изаћи са својим предлогом „али он неће бити ’драги Албанци, препуштамо вам све’, он ће бити компромис. Ако неће да разговарају о томе, имаћемо замрзнути конфликт“. Што је за Србију неупоредиво боље од било каквог решења по „моделу две Немачке“, које на крају води само ка стварању „Велике Албаније“…