Reč u naslovu upućuje na termin kojim je u psihologiji označena neprekidna (samo)okupacija i održavanje negativnih misli u svesti. Široj javnoj pažnji ova, ne baš često upotrebljavana reč preporučila se nedavno na paradigmatičan način: u dva zapažena intervjua objavljena u beogradskoj štampi, a sa eminentnim sagovornicima – akademikom Nikolom Hajdinom i književnikom Filipom Grbićem. Iako je u jednom od ovih razgovora (Grbić) ruminacija bila eksplicitno pomenuta više puta, a u drugom – nijednom, rečeni pojam izvesno, koliko i neočekivano, „spaja“ dva generacijski, ali i u svakom drugom pogledu udaljena sagovornika. Uvidom u neke najvažnije momente koje su, kao svoje stavove o aktuelnim društvenim problemima, naznačili Hajdin i Grbić, razjašnjeno je ne samo to kako opsesivne i vazda crne misli, to jest ruminacije, deluju u životu već je zainteresovanoj publici postalo jasno zbog čega stručni priručnici napominju da ruminacija pomaže održavanju opšteg negativiteta i depresije. U ovim razgovorima, kao u bezmalo javnom medijskom času „primenjene psihologije“, pokazano je, takođe, zbog čega se i kako ruminacija u Srbiji može razumeti kao važan momenat pojedinačne i kolektivne svesti, kao pojava koja duboko prožima naš ukupni život, određujući aktuelne šire političke i društvene prilike. Predstavljeno je to u suprotstavljenim stavovima dva pola srpske intelektualne klase, udaljene i generacijski, i psihološki, ali – najvažnije – stavovima i razumevanjem sveta.
Ubedljiv je u tom smislu bio akademik Nikola Hajdin, koji, baš kao ni pisac Filip Grbić, ne govori metaforično i uvijeno. Govoreći o srpskoj sudbinskoj temi, o Kosovu, sa autoritetom dugogodišnjeg (tri mandata) predsednika SANU, uz to i velikog srpskog mostograditelja, koji je u Nedeljniku ovog puta najavljen kao „svedok veka“, Hajdin kaže: „Kosovo je propala stvar. Trebalo je ovaj narod navikavati na vreme da je Kosovo izgubljeno. Kakvo srpsko Kosovo? Kako vi više zamišljate Kosovo u Srbiji?“
Nije ovde ostavljen prostor za nedoumice oko raspoloženja Nikole Hajdina, ili pak nejasnoće oko teme koju je kao specifičan metodološki okvir za snalaženje u tumačenju duha vremena postavio Filip Grbić, pisac romana Ruminacije o predstojećoj katastrofi. Jasan je, takođe, mladi pisac i kada – razmatrajući psihologiju junaka svog nagrađenog romana, dakle ne vezujući ova zapažanja za konkretne javne ličnosti – kaže: „Glavni lik u romanu o sebi i svom svetu nema uobičajene misli, kontemplacije, dileme, već ruminacije – zloslutne, opsesivne crne misli iz kojih je teško izvući se.“ Ocenjujući moralnu i duhovnu snagu srpske društvene a posebno kulturne elite Grbić, inače tridesetogodišnjak, sasvim je određen kada kaže: „Ne znam šta je u jadnijem stanju: moja generacija ili srpska kultura… Što se tiče srpske kulture, ona u svojoj istorijskoj veličini postoji i čeka generaciju dostojnih da je ponovo otkrije. Trenutno u kulturi vedre i oblače srbomrsci i jugonostalgičari. Ali i to će proći.“
Ako se nekome učini da je Grbić bezmalo progovorio ili naslutio koju o „svedoku veka“, to je na njegovu odgovornost. Ali oni koji bi možda bili skloni da u aktuelnoj izjavi akademika Hajdina prepoznaju sazvučje od ranije poznate harmonije sfera, mogu da budu spokojni: u pravu su. Izvesno je, naime, da postoji upadljiva sličnost izjave akademika Hajdina sa konstatacijom koju je u jesen 2015. rekao aktuelni predsednik SANU akademik Vladimir Kostić: „Neko ovom narodu mora da kaže da Kosovo više nije de fakto niti de jure u našim rukama. Bojim se da je, u ovom trenutku, jedina politička mudrost na koji način, sa elementima dostojanstva, napustiti Kosovo…“ Zahvaljujući ovoj izjavi, tada je prvi put predsednik najistaknutije naučne institucije u Srbiji postao „heroj“ albanskih medija. Akademik Hajdin je još uvek samo „heroj“ među komentatorima srpske on-lajn sfere u kojoj je, uz nimalo laskave epitete, sarkastično poručeno: „Hajdin je u pravu. Trebalo je narod navikavati na katolicizam i protestantizam i nemački jezik, jer ovo što imamo je privremeno. Sve će to biti švapsko i katoličko.“
Da li ova obraćanja javnosti predsednika SANU, bivšeg i sadašnjeg, govore da je, kada je reč o sudbini srpskog Jerusalima, naslov Grbićevog dela (Ruminacije o predstojećoj katastrofi) idealna etiketa za modus mišljenja pod krovom SANU? Setimo se kako su, ne tako davno, na sličan način i sa istovetnim porukama izgovarane rečenice koje su, uz upotrebu obavezne pridevske pokazne zamenice „ovaj“ (koja u psihološkoj ravni otkriva tananu i arogantnu distinkciju i otklon naše elite od „pučine grdne“), potpisali akademici Dušan Kovačević i Ljubomir Simović.
Ako pomenuta razmišljanja u duhu potčinjenosti napasti ruminacija otkrivaju prirodu i psihološki profil stubova našeg intelektualnog i društvenog Panteona, o čemu nam govori provala besa i osporavanja u prostoru pomenutog on- lajn prostora? Da li samo o tome da ruminacijom nije načeta većina građana Srbije, ili pak o činjenici da nešto vrlo važno – istinu – „niko nije rekao ovom narodu“? Znači li to da njegovoj eliti – jeste „neko to nešto rekao“, pa je eliti svakako sve poznato, dok je narod („ovaj“) u mraku neznanja? Ko to nije rekao? Političari? Istoričari? Vidovnjaci ili prognostičari trendova?
Elita lepo čita znakove vremena, i baš kao i političari ide im u susret. Tako izbegava da deluje glupo i neuko i, kao i svi ljudi koji umeju da se ponašaju i prilagode prilikama, biva uvažavana, ali od toga i uživa „benefite“. Narod je pak naivan. Ne misli da je Kosovo izgubljeno dok mu se baš ne utuvi u glavu, ali je možda još više za brigu to što ni posle eventualnog uterivanja pameti neće misliti drugačije nego sada. I ne samo da „ceo“ narod ne razume već to ne razumeju ni delovi koji ne bi trebalo da previde i ignorišu očigledno. Tako na primer mati Anastasija, igumanija manastira Devič, mada živi na Kosovu, nadomak pakla Srbice, kaže: „Nikada ne reci nikad! Jeste teško vreme, ali ništa nije nemoguće. Ima nade da KiM ostane naše; kako je sve ovo došlo, isto tako može i da ode; sačuvaćemo ga ako budemo složni i ako to zaista želimo.“ Pa posle reci da ima razuma među Srbima…
Od igumanije nije razumniji ni Filip Grbić, pisac koji nas je zadužio ukazivanjem na termin kojim se imenuje sklonost (u delu srpske elite inače veoma snažna) defetizmu i kapitulantstvu pred neizostavno i uvek „predstojećom srpskom katastrofom“. Sve to, naravno, u ime snage zdravog razuma i navodne pameti koja superiorno tumači stvarnost, razlikujući realnost „na terenu“ od fantazija u uspaljenim (nacionalističkim) glavama. Pisac još naglašava da „čeka dostojne“ tvrdeći kako je igra postala previše očigledna. Nimalo osenčen kakvom ruminacijom, tvrdi da: „Iako ’region’ kao briselski politički konstrukt treba da reciklira staru titoističku formulu po kojoj stabilan Balkan podrazumeva slabu Srbiju, jasno je da nas Evropa samo na rečima prima, dok nas na delu zatvara u balkanski ’obor za svinje’. U mnogo čemu smo mi ovde ’evropskiji’ od mnogih Evropljana.“
Hoće li se, posle ovih citata, čitalac i sam prikloniti unutrašnjoj ruminaciji, ili će, naprotiv, posle suočavanja sa krajnostima dva pola razmišljanja o našoj sudbini, o kulturi, istoriji i budućnosti u geopolitičkom ključu, upasti u nekritički optimizam?
