РУМИНАЦИЈА

Реч у наслову упућује на термин којим је у психологији означена непрекидна (само)окупација и одржавање негативних мисли у свести. Широј јавној пажњи ова, не баш често употребљавана реч препоручила се недавно на парадигматичан начин: у два запажена интервјуа објављена у београдској штампи, а са еминентним саговорницима – академиком Николом Хајдином и књижевником Филипом Грбићем. Иако је у једном од ових разговора (Грбић) руминација била експлицитно поменута више пута, а у другом – ниједном, речени појам извесно, колико и неочекивано, „спаја“ два генерацијски, али и у сваком другом погледу удаљена саговорника. Увидом у неке најважније моменте које су, као своје ставове о актуелним друштвеним проблемима, назначили Хајдин и Грбић, разјашњено је не само то како опсесивне и вазда црне мисли, то јест руминације, делују у животу већ је заинтересованој публици постало јасно због чега стручни приручници напомињу да руминација помаже одржавању општег негативитета и депресије. У овим разговорима, као у безмало јавном медијском часу „примењене психологије“, показано је, такође, због чега се и како руминација у Србији може разумети као важан моменат појединачне и колективне свести, као појава која дубоко прожима наш укупни живот, одређујући актуелне шире политичке и друштвене прилике. Представљено је то у супротстављеним ставовима два пола српске интелектуалне класе, удаљене и генерацијски, и психолошки, али – најважније – ставовима и разумевањем света.
Убедљив је у том смислу био академик Никола Хајдин, који, баш као ни писац Филип Грбић, не говори метафорично и увијено. Говорећи о српској судбинској теми, о Косову, са ауторитетом дугогодишњег (три мандата) председника САНУ, уз то и великог српског мостоградитеља, који је у Недељнику овог пута најављен као „сведок века“, Хајдин каже: „Косово је пропала ствар. Требало је овај народ навикавати на време да је Косово изгубљено. Какво српско Косово? Како ви више замишљате Косово у Србији?“
Није овде остављен простор за недоумице око расположења Николе Хајдина, или пак нејасноће око теме коју је као специфичан методолошки оквир за сналажење у тумачењу духа времена поставио Филип Грбић, писац романа Руминације о предстојећој катастрофи. Јасан је, такође, млади писац и када – разматрајући психологију јунака свог награђеног романа, дакле не везујући ова запажања за конкретне јавне личности – каже: „Главни лик у роману о себи и свом свету нема уобичајене мисли, контемплације, дилеме, већ руминације – злослутне, опсесивне црне мисли из којих је тешко извући се.“ Оцењујући моралну и духовну снагу српске друштвене а посебно културне елите Грбић, иначе тридесетогодишњак, сасвим је одређен када каже: „Не знам шта је у јаднијем стању: моја генерација или српска култура… Што се тиче српске културе, она у својој историјској величини постоји и чека генерацију достојних да је поново открије. Тренутно у култури ведре и облаче србомрсци и југоносталгичари. Али и то ће проћи.“
Ако се некоме учини да је Грбић безмало проговорио или наслутио коју о „сведоку века“, то је на његову одговорност. Али они који би можда били склони да у актуелној изјави академика Хајдина препознају сазвучје од раније познате хармоније сфера, могу да буду спокојни: у праву су. Извесно је, наиме, да постоји упадљива сличност изјаве академика Хајдина са констатацијом коју је у јесен 2015. рекао актуелни председник САНУ академик Владимир Костић: „Неко овом народу мора да каже да Косово више није де факто нити де јуре у нашим рукама. Бојим се да је, у овом тренутку, једина политичка мудрост на који начин, са елементима достојанства, напустити Косово…“ Захваљујући овој изјави, тада је први пут председник најистакнутије научне институције у Србији постао „херој“ албанских медија. Академик Хајдин је још увек само „херој“ међу коментаторима српске он-лајн сфере у којој је, уз нимало ласкаве епитете, саркастично поручено: „Хајдин је у праву. Требало је народ навикавати на католицизам и протестантизам и немачки језик, јер ово што имамо је привремено. Све ће то бити швапско и католичко.“
Да ли ова обраћања јавности председника САНУ, бившег и садашњег, говоре да је, када је реч о судбини српског Јерусалима, наслов Грбићевог дела (Руминације о предстојећој катастрофи) идеална етикета за модус мишљења под кровом САНУ? Сетимо се како су, не тако давно, на сличан начин и са истоветним порукама изговаране реченице које су, уз употребу обавезне придевске показне заменице „овај“ (која у психолошкој равни открива танану и арогантну дистинкцију и отклон наше елите од „пучине грдне“), потписали академици Душан Ковачевић и Љубомир Симовић.
Ако поменута размишљања у духу потчињености напасти руминација откривају природу и психолошки профил стубова нашег интелектуалног и друштвеног Пантеона, о чему нам говори провала беса и оспоравања у простору поменутог он- лајн простора? Да ли само о томе да руминацијом није начета већина грађана Србије, или пак о чињеници да нешто врло важно – истину – „нико није рекао овом народу“? Значи ли то да његовој елити – јесте „неко то нешто рекао“, па је елити свакако све познато, док је народ („овај“) у мраку незнања? Ко то није рекао? Политичари? Историчари? Видовњаци или прогностичари трендова?
Елита лепо чита знакове времена, и баш као и политичари иде им у сусрет. Тако избегава да делује глупо и неуко и, као и сви људи који умеју да се понашају и прилагоде приликама, бива уважавана, али од тога и ужива „бенефите“. Народ је пак наиван. Не мисли да је Косово изгубљено док му се баш не утуви у главу, али је можда још више за бригу то што ни после евентуалног утеривања памети неће мислити другачије него сада. И не само да „цео“ народ не разуме већ то не разумеју ни делови који не би требало да превиде и игноришу очигледно. Тако на пример мати Анастасија, игуманија манастира Девич, мада живи на Косову, надомак пакла Србице, каже: „Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Има наде да КиМ остане наше; како је све ово дошло, исто тако може и да оде; сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо.“ Па после реци да има разума међу Србима…
Од игуманије није разумнији ни Филип Грбић, писац који нас је задужио указивањем на термин којим се именује склоност (у делу српске елите иначе веома снажна) дефетизму и капитулантству пред неизоставно и увек „предстојећом српском катастрофом“. Све то, наравно, у име снаге здравог разума и наводне памети која супериорно тумачи стварност, разликујући реалност „на терену“ од фантазија у успаљеним (националистичким) главама. Писац још наглашава да „чека достојне“ тврдећи како је игра постала превише очигледна. Нимало осенчен каквом руминацијом, тврди да: „Иако ’регион’ као бриселски политички конструкт треба да рециклира стару титоистичку формулу по којој стабилан Балкан подразумева слабу Србију, јасно је да нас Европа само на речима прима, док нас на делу затвара у балкански ’обор за свиње’. У много чему смо ми овде ’европскији’ од многих Европљана.“
Хоће ли се, после ових цитата, читалац и сам приклонити унутрашњој руминацији, или ће, напротив, после суочавања са крајностима два пола размишљања о нашој судбини, о култури, историји и будућности у геополитичком кључу, упасти у некритички оптимизам?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *