ZAŠTO TREBA PODIĆI SPOMENIK „BLICU“?

Pošto su nam saopštili da, pored ostalih, treba da odbijemo pomoć aktuelnog potpredsednika austrijske vlade Hajnca Kristijana Štrahea, jer je desničar, ugledni novinari Blica nam saopštavaju da smo za ratove u bivšoj Jugoslaviji, sankcije, nemaštinu i druga zla krivi mi sami, a ne zapadne sile

Novine koje svojim imenom (po smislu) neodoljivo podsećaju na nacistički Šturmer preuzele su na sebe ponovo zadatak da domaćem čitalaštvu objasne da smo za sva zla koja su nas snašla krivi isključivo mi sami, a ne neki „spoljašnji neprijatelj“. U ovom domenu, te novine se i suštinski uklapaju u matricu Šturmera i strategiju besomučnog i bestidnog ponavljanja laži koje na kraju postaju istina. Domaći list nemačkog pedigrea (iver ne pada daleko od klade) nam, pod velom, objašnjavanja zbog čega Slobodanu Miloševiću ne treba podići spomenik, i saopštava po ko zna koji put da su Milošević i Srbi (indirektno, jer su ga serijski birali za predsednika) krivi za svu nesreću koja je zadesila bivšu Jugoslaviju.

[restrict]

ODGOVORNOST ZA RATOVE Pravo u glavu udara Blic ne okolišajući. Pitanje je samo u čiju glavu udara konstatacijom da je Milošević „pokretao ratove čiji su rezultati na desetine hiljada žrtava, na stotine hiljada prognanih, uništena imovina, porodice i životi“. Reći da je Milošević pokrenuo ratove na prostoru bivše Jugoslavije, od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne, pa do Kosova i NATO agresije podjednako je inteligentno kao i stav da je operaciju Barbarosa 22. juna 1941. pokrenuo Staljin, invaziju na Poljsku 1. septembra 1939. Ignaci Mošćicki, a američki rat protiv Vijetnama Ho Ši Min. Pa čak i da su autorke ovog teksta čitale samo Slobodnu Dalmaciju i Večernjak mogle su doći do informacija koje bi ih navele da makar s određenom ogradom iznesu ovaj zaključak, a ne da ga postavljaju kao aksiom.
Pođimo od Slovenije. Iako je činjenica da je JNA u Sloveniji delovala isključivo defanzivno i u nastojanju da očuva granice i ustavni poredak tadašnje države u Srbiji opšte mesto, novinarima Blica očito treba dati i argumente sa slovenačkim krvnim zrncima. Autor prvog istraživanja o kršenju međunarodnog prava tokom rata u Sloveniji, pod nazivom Tužilačka i sudska praksa u Republici Sloveniji po pitanju kršenja međunarodnog prava u oružanim sukobima 1991, Marko Prešern došao je do zaključka da je zvanična verzija ovih događaja sve samo ne istinita. Koristeći, pored ostalog, analize CIA i proučavajući predmete sa suđenja pripadnicima JNA pred slovenačkim sudovima, on je došao do zaključka da je rat u Sloveniji počela Teritorijalna odbrana, a ne JNA, i da su mnogi pripadnici Vojske osuđeni iako su bili potpuno nevini. Prešern je naglasio da u ratu nema potpuno nevinih, ali da se nikako JNA ne može pripisati zločinački karakter. On ističe da se jedinice JNA u Sloveniji nisu angažovale potpuno u skladu s pravilima borbene upotrebe i ukazuje da je jugoslovenska vojska nastojala da izbegne oružane sukobe. Čak i kada su teritorijalci zapucali, kada su pale prve žrtve i TO počela zarobljavanja, JNA je delovala vrlo uzdržano.
Šta je bilo u Hrvatskoj? Krunski svedok Haškog tribunala protiv Slobodana Miloševića, bivši predsednik Hrvatske i poslednji predsednik Predsedništva SFRJ, autor knjige Kako smo srušili Jugoslaviju, početkom decembra 1991. godine u hrvatskom saboru konstatovao je: „Mislim da sam obavio zadatak, Jugoslavije više nema.“ Pametnom bi i ovo bilo dovoljno, ali s obzirom na to da se radi o novinarima Blica, dodaćemo ovde još i izjavu prvog predsednika neovisne Hrvatske Franja Tuđmana iz maja 1992. godine. Na skupu na zagrebačkom Jelačića placu doslovce je izjavio: „Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije željela. Da to nismo učinili, da se nismo naoružali, ne bismo došli do cilja!“ Kojom logikom se vode novinarke Blica najbolje ilustruje primer iz svedočenja Mesića pred sudom u Hagu. Kada je Milošević tokom unakrsnog ispitivanja citirao rasističke i genocidne parole koje su se još u jesen 1990. godine mogle čuti u hrvatskom saboru („Ne vjeruj Srbima ni kad darova nose“, „Na njihova ćemo prava odgovoriti mačem, obračun je blizu“, „Vani dečki već pjevaju ’zaklat ćemo Srbe’“), Mesić je potvrdio da su te izjave štetile ugledu Hrvatske, ali je smatrao da je za njih kriv Milošević, a ne njihovi autori (glumac Damir Mejovšek, zastupnik HDZ-a Ivan Milas, general Slobodan Praljak). Logično.
A šta ono bi u Bosni? Kao zvanični datum početka sukoba navodi se 6. april 1992. godine kada je istovremeno nemačkim priznanjem pokrenut proces međunarodnog priznavanja nezavisnosti BiH i započelo ono što se naziva opsadom Sarajeva. Za Srbe je, međutim, rat u BiH započeo ranije i kao ključni događaji navode se ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića koje je 1. marta 1992. na Baščaršiji počinio muslimanski ekstremista i kriminalac Ramiz Delalić zvani Ćelo (za ovo delo nagrađen je imenovanjem za zamenika komandanta 9. brdske brigade Armije BiH) i ulazak hrvatsko-muslimanskih paravojnih snaga u Bosanski Brod 3. marta 1992. godine. Maltretiranje Srba počelo je odmah (pored ostalog na mostu koji je spajao Bosanski Brod i Slavonski Brod stavljen je natpis da je Srbima i psima zabranjen prelaz), a ubijanje nešto kasnije, 25. marta u obližnjem selu Sjekovac, što je zločin koji se smatra jednim od najmonstruoznijih počinjenih na području BiH tokom rata, a za koji niko nije osuđen, iako su poznati počinioci. Prva oružana akcija srpskih paravojski zabeležena je 1. aprila 1992, kada je Srpska dobrovoljačka garda predvođena Željkom Ražnatovićem Arkanom napala Bijeljinu i uništila tamošnje snage Patriotske lige i Zelenih beretki. Posle ovoga, 4. aprila, Alija Izetbegović naređuje mobilizaciju Teritorijalne odbrane. Razvoj događaja na političkom i diplomatskom planu takođe je vrlo zanimljiv. Opšti je konsenzus da je rat u BiH mogao biti izbegnut prihvatanjem Kutiljerovog plana. Ovaj predlog međunarodne zajednice 18. marta 1992. godine potpisali su predstavnici sva tri naroda u BiH. Lider Srba Radovan Karadžić nazvao je 18. mart 1992. „velikim danom“ za BiH. „Ako budemo poštovali ono o čemu smo se sporazumeli, mogli bismo kazati kako su otklonjeni svi uzroci građanskog rata u BiH“, rekao je tada on. Uzroci, nažalost, nisu otklonjeni, pošto bi ono što je posle potpisivanja uradio Izetbegović sigurno trebalo da uđe u anale prljave diplomatije imajući u vidu da je nakon razgovora sa poslednjim ambasadorom SAD u SFRJ Vorenom Cimermanom promenio stav i povukao potpis sa sporazuma, jer mu je Vašington ponudio više od Kutiljera a to je i unitarna BiH u kojoj će Srbi biti tretirani kao obična etnička manjina. Ovo je priznao sam Cimerman navodeći u svojim memoarima da je upravo on u ime američke administracije ubedio Izetbegovića da na kraju odbaci Lisabonski sporazum i mapu. Milošević pokrenuo rat?
Blic nam dalje navodi da je Milošević kriv i za „gubitak“ Kosova i NATO bombardovanje. Problem Kosova, navode, nije rešavao kad je trebalo nego se na to odvažio posle Hrvatske i BiH i to vojno. Bez obzira na to da li je višedecenijski, pa i viševekovni „problem“ Milošević rešavao na najbolji mogući način ili ne, Blic zaboravlja da je Milošević svoj politički uspon započeo upravo na Kosovu, rešavajući probleme sa kojima su se suočavali tamošnji Srbi. Nikako se ne može reći, međutim, da je on kriv za taj sukob. Takođe, Blic pišući o tome navodi niz neistina. Prva je da je Milošević problem rešavao „vojno“. Sukobi policije i terorista iz redova OVK počeli su 22. aprila 1996. godine. Oko 150 pripadnika OVK tada je pokrenulo seriju napada u Prištini, Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici, Peći, Suvoj Reci… Vojska Jugoslavije u sukobe se uključila tek juna 1998. godine – u akciji deblokade Dečana, u vreme kada su teroristi kontrolisali više od 40 posto teritorije Kosova i Metohije. Druga laž koju nam Blic ovde servira jeste da je „samo na početku sukoba u proleće i leto 1998. godine poginulo nekoliko desetina hiljada ljudi“. Pa to ni Kristofer Voker nije tvrdio, a Fond za humanitarno pravo u svojoj Kosovskoj knjizi pamćenja navodi da je od 1998. do 2000. na Kosovu život izgubilo ukupno 13.538 ljudi. Dalje, može se diskutovati o tome da li je Kumanovski sporazum „kapitulacija“, kako ga naziva ugledni Blic, ali je zlonamerna i ponižavajuća laž da je sporazum kojim su okončana neprijateljstva potpisan u kafani „Evropa“. Istina je, naime, da je plan Zapada bio da se sporazum o prekidu neprijateljstva potpiše u albanskoj kafani „Evropa 93“ kod graničnog prelaza Đeneral Janković (oko 50 kilometara udaljenom od Kumanova, što za Makedoniju i nije tako malo), ali je to srpskoj strani bilo neprihvatljivo (može li država koja je doživela potpuni poraz da bira mesto za potpisivanje kapitulacije?) pa je sporazum potpisan u šatoru na vojnom aerodromu kod Kumanova. Blic želi da nam nametne poniženje koje NATO ’99. nije uspeo. Pišući o NATO agresiji, Blic nam ne navodi kako je Milošević kriv za nju. Valjda zato što je 23. aprila 1998. održao referendum o mogućnosti dolaska stranih trupa na teritoriju Srbije što je 95 odsto od izašlih više od pet miliona birača (73 odsto upisanih birača) jasno reklo „ne“. Ili zato što su na pregovorima u Rambujeu odbijeni uslovi gori od onih koje je predviđao Trojni pakt. Ili tako što NATO agresiju ni danas opravdanom ne smatra veliki deo sveta, ali je za Blic ona bila ispravna (pošto ju je Milošević izazvao). Zaboravljaju novinari ovih novina da mu na teret stave i albansku pobunu na jugu Srbije koja je izbila pošto je on uveliko svrgnut s vlasti.

DODATNO PREMAZIVANJE KATRANOM U skladu sa svim ovim, Blic pokušava da na teret Miloševiću stavi i druge stvari koje prosto ne drže vodu. Tako mu se zamera „prisilna mobilizacija“ za „ratove u odbranu srpstva i za velikosrpske ideje“ (od pripisivanja velikosrpske ideje Miloševiću odustao je čak i Haški tribunal). Kao i u svim drugim ratovima u istoriji čovečanstva, deo mobilizacije sprovodi se prisilno. Uvek ima onih koji za otadžbinu idu da ginu svojevoljno, ali ima i onih koji to neće. Da li su svi Amerikanci koji su otišli u Vijetnam, Drugi svetski rat, Koreju išli isključivo dobrovoljno? Pitajte Bila Klintona što je 1968. bežao čak u Englesku. Blic Miloševiću zamera što u ratove nije poslata samo profesionalna vojska. Činjenica je da je „profesionalna vojska“ u ono vreme u JNA bio potpuno nepoznat pojam. „Profesionalnom vojskom“ mogao se smatrati samo oficirski kadar zaposlen u vojsci. Pored ovoga, početkom devedesetih, u vojsci je bilo i oko 5.600 „vojnika po ugovoru“, ali se tu radilo o vrlo specifičnim zanimanjima poput upravljanja teškom mehanizacijom. Vojska Srbije profesionalizovana je tek 2011, ali je izvesno da bi i sada, kada bi izbio neki rat, mobilizacija bila neophodna.
Zameraju mu se i sankcije kao da ih je on uveo Jugoslaviji. Sankcije su zvanično uvedene zbog učešća SRJ u ratu u Bosni u maju 1992. godine. Da je samo to bilo u pitanju, logično bi bilo i da su uvedene Hrvatskoj, koja je po presudama u Haškom tribunalu takođe učestvovala u tim sukobima, ili da budu ukinute kada je Miloševićev režim uveo „blokadu na Drini“. Ove sankcije su bile, ako ne jedini, a onda glavni razlog i za hiperinflaciju koja je usledila. Inače, Blic navodi i da je galopirajuća inflacija započela 1990. godine, što je najmanje godinu dana pre nego što su Slovenija i Hrvatska napustile SFRJ i dok je Narodna banka bila pod kontrolom saveznih vlasti. Miloševiću se stavlja na teret i to što je od 1991. na prostoru bivše Jugoslavije raseljeno oko četiri miliona ljudi, dok ih je u svet otišlo oko 800.000. Da li je Milošević kriv i što je između 1961. i 1971. broj jugoslovenskih imigranata u Nemačkoj povećan sa 16.000 na 410.000? Ili što je Srbiju u proseku od 2004. do 2013. godišnje napuštalo oko 26.000 ljudi (ukupno oko 260.000)?
Blic konstatuje i da je za sva politička ubistva (od kojih poimence navode Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju i atentate na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi) kriv Milošević. Ne želimo sebi da damo za pravo da presuđujemo u ovim isuviše komplikovanim slučajevima, za razliku od Blica, ali evidentno je da zvanične verzije umnogome odstupaju od logike. Tako Blic u drugom tekstu o Svim zločinima porodice Milošević navodi, pozivajući se na sudske presude, da je Milošević Draškovića pokušao da ubije, a Stambolića ubio iz „niskih pobuda“, jer su mu bili politički protivnici. Milošević je Stambolića porazio još 1987. i nije bilo šanse da je 25. avgusta 2000, kada je otet, verovao da će mu on biti rival na predstojećim izborima, jer je DOS već 7. avgusta Koštunicu zvanično imenovao za svog kandidata. O Draškoviću, koji je bio toliki rival da čak nije ni bio deo DOS-a nego je kao kukavičje jaje podmetnuo sirotog Vojislava Mihailovića, ne treba ni govoriti. Vreme „kralja trgova“ već je odavno bilo prošlo, makar od 1999, kada je bio savezni ministar spoljnih poslova, ili od 1997, kada je Zoranu Đinđiću zario nož (ne svoju knjigu) u leđa. Zanimljiva je i činjenica da su u svim pobrojanim ubistvima glavnu ulogu igrali isti akteri, baš oni koji su bili „zvezde“ petooktobarskog prevrata i neprikosnoveni gospodari podzemlja do ubistva Zorana Đinđića – ekipa predvođena Miloradom Ulemekom Legijom, Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem. Što se izborne krađe 1996. kao argumenta tiče, Blicu bismo samo postavili pitanje da li Đinđiću ne treba podizati spomenik jer je 2002. počinio postizbornu krađu mahinacijama izbacivši Demokratsku stranku Srbije iz republičke skupštine?
Postoje, ipak, stvari zbog kojih Slobodanu Miloševiću, možda, ne bi trebalo podići spomenik, ali Blic to i ne pominje, jer njima to nije sporno. To su, na primer, odluka da se ne interveniše 4. avgusta 1995. da bi se sačuvala Republika Srpska Krajina ili uvođenje blokade na Drini od 4. avgusta 1994. Takođe, važno je imati na umu da baš kao što mi ovim tekstom ne branimo Slobodana Miloševića, ni Blic ne napada njega. Izborom optužbi koje mu se stavljaju na račun i argumentacijom, jasno je da ovaj list napada srpski narod. I ovo nije prejaka konstatacija, jer oni ovako svake krivice oslobađaju sve odgovorne za stradanje srpskog naroda (a i drugih) u poslednjih 30 godina.

[/restrict]