ЗАШТО ТРЕБА ПОДИЋИ СПОМЕНИК „БЛИЦУ“?

Пошто су нам саопштили да, поред осталих, треба да одбијемо помоћ актуелног потпредседника аустријске владе Хајнца Кристијана Штрахеа, јер је десничар, угледни новинари Блица нам саопштавају да смо за ратове у бившој Југославији, санкције, немаштину и друга зла криви ми сами, а не западне силе

Новине које својим именом (по смислу) неодољиво подсећају на нацистички Штурмер преузеле су на себе поново задатак да домаћем читалаштву објасне да смо за сва зла која су нас снашла криви искључиво ми сами, а не неки „спољашњи непријатељ“. У овом домену, те новине се и суштински уклапају у матрицу Штурмера и стратегију бесомучног и бестидног понављања лажи које на крају постају истина. Домаћи лист немачког педигреа (ивер не пада далеко од кладе) нам, под велом, објашњавања због чега Слободану Милошевићу не треба подићи споменик, и саопштава по ко зна који пут да су Милошевић и Срби (индиректно, јер су га серијски бирали за председника) криви за сву несрећу која је задесила бившу Југославију.

[restrict]

ОДГОВОРНОСТ ЗА РАТОВЕ Право у главу удара Блиц не околишајући. Питање је само у чију главу удара констатацијом да је Милошевић „покретао ратове чији су резултати на десетине хиљада жртава, на стотине хиљада прогнаних, уништена имовина, породице и животи“. Рећи да је Милошевић покренуо ратове на простору бивше Југославије, од Словеније, преко Хрватске и Босне, па до Косова и НАТО агресије подједнако је интелигентно као и став да је операцију Барбароса 22. јуна 1941. покренуо Стаљин, инвазију на Пољску 1. септембра 1939. Игнаци Мошћицки, а амерички рат против Вијетнама Хо Ши Мин. Па чак и да су ауторке овог текста читале само Слободну Далмацију и Вечерњак могле су доћи до информација које би их навеле да макар с одређеном оградом изнесу овај закључак, а не да га постављају као аксиом.
Пођимо од Словеније. Иако је чињеница да је ЈНА у Словенији деловала искључиво дефанзивно и у настојању да очува границе и уставни поредак тадашње државе у Србији опште место, новинарима Блица очито треба дати и аргументе са словеначким крвним зрнцима. Аутор првог истраживања о кршењу међународног права током рата у Словенији, под називом Тужилачка и судска пракса у Републици Словенији по питању кршења међународног права у оружаним сукобима 1991, Марко Прешерн дошао је до закључка да је званична верзија ових догађаја све само не истинита. Користећи, поред осталог, анализе ЦИА и проучавајући предмете са суђења припадницима ЈНА пред словеначким судовима, он је дошао до закључка да је рат у Словенији почела Територијална одбрана, а не ЈНА, и да су многи припадници Војске осуђени иако су били потпуно невини. Прешерн је нагласио да у рату нема потпуно невиних, али да се никако ЈНА не може приписати злочиначки карактер. Он истиче да се јединице ЈНА у Словенији нису ангажовале потпуно у складу с правилима борбене употребе и указује да је југословенска војска настојала да избегне оружане сукобе. Чак и када су територијалци запуцали, када су пале прве жртве и ТО почела заробљавања, ЈНА је деловала врло уздржано.
Шта је било у Хрватској? Крунски сведок Хашког трибунала против Слободана Милошевића, бивши председник Хрватске и последњи председник Председништва СФРЈ, аутор књиге Како смо срушили Југославију, почетком децембра 1991. године у хрватском сабору констатовао је: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема.“ Паметном би и ово било довољно, али с обзиром на то да се ради о новинарима Блица, додаћемо овде још и изјаву првог председника неовисне Хрватске Фрања Туђмана из маја 1992. године. На скупу на загребачком Јелачића плацу дословце је изјавио: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Да то нисмо учинили, да се нисмо наоружали, не бисмо дошли до циља!“ Којом логиком се воде новинарке Блица најбоље илуструје пример из сведочења Месића пред судом у Хагу. Када је Милошевић током унакрсног испитивања цитирао расистичке и геноцидне пароле које су се још у јесен 1990. године могле чути у хрватском сабору („Не вјеруј Србима ни кад дарова носе“, „На њихова ћемо права одговорити мачем, обрачун је близу“, „Вани дечки већ пјевају ’заклат ћемо Србе’“), Месић је потврдио да су те изјаве штетиле угледу Хрватске, али је сматрао да је за њих крив Милошевић, а не њихови аутори (глумац Дамир Мејовшек, заступник ХДЗ-а Иван Милас, генерал Слободан Праљак). Логично.
А шта оно би у Босни? Као званични датум почетка сукоба наводи се 6. април 1992. године када је истовремено немачким признањем покренут процес међународног признавања независности БиХ и започело оно што се назива опсадом Сарајева. За Србе је, међутим, рат у БиХ започео раније и као кључни догађаји наводе се убиство српског свата Николе Гардовића које је 1. марта 1992. на Башчаршији починио муслимански екстремиста и криминалац Рамиз Делалић звани Ћело (за ово дело награђен је именовањем за заменика команданта 9. брдске бригаде Армије БиХ) и улазак хрватско-муслиманских паравојних снага у Босански Брод 3. марта 1992. године. Малтретирање Срба почело је одмах (поред осталог на мосту који је спајао Босански Брод и Славонски Брод стављен је натпис да је Србима и псима забрањен прелаз), а убијање нешто касније, 25. марта у оближњем селу Сјековац, што је злочин који се сматра једним од најмонструознијих почињених на подручју БиХ током рата, а за који нико није осуђен, иако су познати починиоци. Прва оружана акција српских паравојски забележена је 1. априла 1992, када је Српска добровољачка гарда предвођена Жељком Ражнатовићем Арканом напала Бијељину и уништила тамошње снаге Патриотске лиге и Зелених беретки. После овога, 4. априла, Алија Изетбеговић наређује мобилизацију Територијалне одбране. Развој догађаја на политичком и дипломатском плану такође је врло занимљив. Општи је консензус да је рат у БиХ могао бити избегнут прихватањем Кутиљеровог плана. Овај предлог међународне заједнице 18. марта 1992. године потписали су представници сва три народа у БиХ. Лидер Срба Радован Караџић назвао је 18. март 1992. „великим даном“ за БиХ. „Ако будемо поштовали оно о чему смо се споразумели, могли бисмо казати како су отклоњени сви узроци грађанског рата у БиХ“, рекао је тада он. Узроци, нажалост, нису отклоњени, пошто би оно што је после потписивања урадио Изетбеговић сигурно требало да уђе у анале прљаве дипломатије имајући у виду да је након разговора са последњим амбасадором САД у СФРЈ Вореном Цимерманом променио став и повукао потпис са споразума, јер му је Вашингтон понудио више од Кутиљера а то је и унитарна БиХ у којој ће Срби бити третирани као обична етничка мањина. Ово је признао сам Цимерман наводећи у својим мемоарима да је управо он у име америчке администрације убедио Изетбеговића да на крају одбаци Лисабонски споразум и мапу. Милошевић покренуо рат?
Блиц нам даље наводи да је Милошевић крив и за „губитак“ Косова и НАТО бомбардовање. Проблем Косова, наводе, није решавао кад је требало него се на то одважио после Хрватске и БиХ и то војно. Без обзира на то да ли је вишедеценијски, па и вишевековни „проблем“ Милошевић решавао на најбољи могући начин или не, Блиц заборавља да је Милошевић свој политички успон започео управо на Косову, решавајући проблеме са којима су се суочавали тамошњи Срби. Никако се не може рећи, међутим, да је он крив за тај сукоб. Такође, Блиц пишући о томе наводи низ неистина. Прва је да је Милошевић проблем решавао „војно“. Сукоби полиције и терориста из редова ОВК почели су 22. априла 1996. године. Око 150 припадника ОВК тада је покренуло серију напада у Приштини, Вучитрну, Косовској Митровици, Пећи, Сувој Реци… Војска Југославије у сукобе се укључила тек јуна 1998. године – у акцији деблокаде Дечана, у време када су терористи контролисали више од 40 посто територије Косова и Метохије. Друга лаж коју нам Блиц овде сервира јесте да је „само на почетку сукоба у пролеће и лето 1998. године погинуло неколико десетина хиљада људи“. Па то ни Кристофер Вокер није тврдио, а Фонд за хуманитарно право у својој Косовској књизи памћења наводи да је од 1998. до 2000. на Косову живот изгубило укупно 13.538 људи. Даље, може се дискутовати о томе да ли је Кумановски споразум „капитулација“, како га назива угледни Блиц, али је злонамерна и понижавајућа лаж да је споразум којим су окончана непријатељства потписан у кафани „Европа“. Истина је, наиме, да је план Запада био да се споразум о прекиду непријатељства потпише у албанској кафани „Европа 93“ код граничног прелаза Ђенерал Јанковић (око 50 километара удаљеном од Куманова, што за Македонију и није тако мало), али је то српској страни било неприхватљиво (може ли држава која је доживела потпуни пораз да бира место за потписивање капитулације?) па је споразум потписан у шатору на војном аеродрому код Куманова. Блиц жели да нам наметне понижење које НАТО ’99. није успео. Пишући о НАТО агресији, Блиц нам не наводи како је Милошевић крив за њу. Ваљда зато што је 23. априла 1998. одржао референдум о могућности доласка страних трупа на територију Србије што је 95 одсто од изашлих више од пет милиона бирача (73 одсто уписаних бирача) јасно рекло „не“. Или зато што су на преговорима у Рамбујеу одбијени услови гори од оних које је предвиђао Тројни пакт. Или тако што НАТО агресију ни данас оправданом не сматра велики део света, али је за Блиц она била исправна (пошто ју је Милошевић изазвао). Заборављају новинари ових новина да му на терет ставе и албанску побуну на југу Србије која је избила пошто је он увелико свргнут с власти.

ДОДАТНО ПРЕМАЗИВАЊЕ КАТРАНОМ У складу са свим овим, Блиц покушава да на терет Милошевићу стави и друге ствари које просто не држе воду. Тако му се замера „присилна мобилизација“ за „ратове у одбрану српства и за великосрпске идеје“ (од приписивања великосрпске идеје Милошевићу одустао је чак и Хашки трибунал). Као и у свим другим ратовима у историји човечанства, део мобилизације спроводи се присилно. Увек има оних који за отаџбину иду да гину својевољно, али има и оних који то неће. Да ли су сви Американци који су отишли у Вијетнам, Други светски рат, Кореју ишли искључиво добровољно? Питајте Била Клинтона што је 1968. бежао чак у Енглеску. Блиц Милошевићу замера што у ратове није послата само професионална војска. Чињеница је да је „професионална војска“ у оно време у ЈНА био потпуно непознат појам. „Професионалном војском“ могао се сматрати само официрски кадар запослен у војсци. Поред овога, почетком деведесетих, у војсци је било и око 5.600 „војника по уговору“, али се ту радило о врло специфичним занимањима попут управљања тешком механизацијом. Војска Србије професионализована је тек 2011, али је извесно да би и сада, када би избио неки рат, мобилизација била неопходна.
Замерају му се и санкције као да их је он увео Југославији. Санкције су званично уведене због учешћа СРЈ у рату у Босни у мају 1992. године. Да је само то било у питању, логично би било и да су уведене Хрватској, која је по пресудама у Хашком трибуналу такође учествовала у тим сукобима, или да буду укинуте када је Милошевићев режим увео „блокаду на Дрини“. Ове санкције су биле, ако не једини, а онда главни разлог и за хиперинфлацију која је уследила. Иначе, Блиц наводи и да је галопирајућа инфлација започела 1990. године, што је најмање годину дана пре него што су Словенија и Хрватска напустиле СФРЈ и док је Народна банка била под контролом савезних власти. Милошевићу се ставља на терет и то што је од 1991. на простору бивше Југославије расељено око четири милиона људи, док их је у свет отишло око 800.000. Да ли је Милошевић крив и што је између 1961. и 1971. број југословенских имиграната у Немачкој повећан са 16.000 на 410.000? Или што је Србију у просеку од 2004. до 2013. годишње напуштало око 26.000 људи (укупно око 260.000)?
Блиц констатује и да је за сва политичка убиства (од којих поименце наводе Ивана Стамболића, Славка Ћурувију и атентате на Вука Драшковића на Ибарској магистрали и у Будви) крив Милошевић. Не желимо себи да дамо за право да пресуђујемо у овим исувише компликованим случајевима, за разлику од Блица, али евидентно је да званичне верзије умногоме одступају од логике. Тако Блиц у другом тексту о Свим злочинима породице Милошевић наводи, позивајући се на судске пресуде, да је Милошевић Драшковића покушао да убије, а Стамболића убио из „ниских побуда“, јер су му били политички противници. Милошевић је Стамболића поразио још 1987. и није било шансе да је 25. августа 2000, када је отет, веровао да ће му он бити ривал на предстојећим изборима, јер је ДОС већ 7. августа Коштуницу званично именовао за свог кандидата. О Драшковићу, који је био толики ривал да чак није ни био део ДОС-а него је као кукавичје јаје подметнуо сиротог Војислава Михаиловића, не треба ни говорити. Време „краља тргова“ већ је одавно било прошло, макар од 1999, када је био савезни министар спољних послова, или од 1997, када је Зорану Ђинђићу зарио нож (не своју књигу) у леђа. Занимљива је и чињеница да су у свим побројаним убиствима главну улогу играли исти актери, баш они који су били „звезде“ петооктобарског преврата и неприкосновени господари подземља до убиства Зорана Ђинђића – екипа предвођена Милорадом Улемеком Легијом, Душаном Спасојевићем и Милетом Луковићем. Што се изборне крађе 1996. као аргумента тиче, Блицу бисмо само поставили питање да ли Ђинђићу не треба подизати споменик јер је 2002. починио постизборну крађу махинацијама избацивши Демократску странку Србије из републичке скупштине?
Постоје, ипак, ствари због којих Слободану Милошевићу, можда, не би требало подићи споменик, али Блиц то и не помиње, јер њима то није спорно. То су, на пример, одлука да се не интервенише 4. августа 1995. да би се сачувала Република Српска Крајина или увођење блокаде на Дрини од 4. августа 1994. Такође, важно је имати на уму да баш као што ми овим текстом не бранимо Слободана Милошевића, ни Блиц не напада њега. Избором оптужби које му се стављају на рачун и аргументацијом, јасно је да овај лист напада српски народ. И ово није прејака констатација, јер они овако сваке кривице ослобађају све одговорне за страдање српског народа (а и других) у последњих 30 година.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *