„Sve“ u vezi s Luzitanijom

Šta je nagrađeno NIN-ovom nagradom?

Ne umanjujući nesporne kvalitete nagrađenog romana, i upravo stoga, ne možemo se otrgnuti sumnji da je nagrađivanjem jednog konceptualnog dela posledično afirmisana i njegova ideološka podloga, što je i glavna nevolja, i to ne sa ideološke već književne tačke gledišta. Jer istorija književnosti pokazuje da tamo gde se ove tačke spajaju, knjige ne traju dugo

Jedno od glavnih pitanja koje se postavlja u javnosti polovinom januara svake godine je: „Ko je dobio NIN-ovu nagradu?“ Ovo personalizovano pitanje, koje neskriveno računa na ličnost dobitnika (a time i na „ličnosne“ veze kao skrivenu istoriju nagrađivanja) neretko potiskuje u stranu kudikamo uputnije pitanje: „Koji roman je nagrađen NIN-ovom nagradom?“ Zašto je ova razlika bitna?
Ona pokazuje neporecivu težnju ka pojednostavljivanju koja vezivanjem svekolike kulturne dinamike za ličnost, istu posmatra kao deo estrade ili politike, ili i jednog i drugog. Otuda, 2018. godine, kada je najprestižnija domaća književna nagrada pripala romanu Luzitanija Dejana Atanackovića, naslovi u medijima pokazuju izvesnu nelagodu njihovih kreatora: preovlađujuća konstrukcija „NIN-ova nagrada debitantu“ nekome se čini komunikativnijom od konstrukcije „NIN-ova nagrada Dejanu Atanackoviću“. Kao da je odrednica „debitant“ jednostavnija za razumevanje od imena autora, pošto prosečan konzument medija o pomenutom ne zna ništa. Međutim, sve u vezi sa Luzitanijom daleko je od jednostavnosti.

[restrict]

UTOPIJSKA REPUBLIKA U pitanju je roman složene teksture, ispripovedan u nekoliko ravni i različitim tehnikama. Na prvom planu, u pitanju je pseudodokumentaristička povest o eksteritorijalnosti beogradske ludnice za vreme Prvog svetskog rata, koju je Atanacković hiperbolisao do razmera utopijske republike Luzitanije, u kojoj pod vladom doktora Dušana Stojimirovića prvi put u istoriji psihijatrijsko osoblje i psihijatrijski pacijenti imaju potpunu jednakost „u pravima i obavezama“. Sastavni deo ovog glavnog narativa je i pripovedanje o dolasku ser Tomasa Liptona i Edvarda Rajana u Srbiju, američkog filantropa, odnosno čuvenog doktora koji su preko Crvenog krsta pomagali ne samo ludnici na ničijoj zemlji već i srpskom narodu uopšte. Sa ovim planom pripovedanja ukrštaju se simetrične priče o Vasiliju Arnotu, taksidermisti i saradniku bečkog muzeja, rođenom Beograđaninu, i g. Teofiloviću, njujorškom arhitekti i takođe imigrantu iz Beograda. Putanje ova dva lika su suprotnog smera: Arnot beži od nastupajućeg nasilja iz pretprevratnog Beograda s proleća 1903. da bi ubrzo u Firenci našao svoj put u ludilo i smrt, dok Teofilović 1915. polazi na put u Beograd kako bi sagradio sebi grobnicu, preživljava potapanje broda „Luzitanija“ i zaumnim putevima, preko Zapadnog fronta i kroz niz podzemnih koridora Evrope, dospeva do beogradske ludnice kao jedinog mesta za njega.
Za razliku od okvirnog narativa, povesti o Arnotu i Teofiloviću, iako ispripovedane pseudodokumentarističkom tehnikom, zapravo su premrežene začudnim motivima čime više nasleduju fantastičnoj književnosti nego postmodernizmu. U pitanju je jedan snažan vid pripovedanja koji se u estetskom smislu opire ironijskoj racionalnosti postmodernističkog sloja teksta. U ovim, umetnički najuspelijim delovima romana, Atanacković ispisuje unutrašnje putanje junaka putem mreže metafora, dionizijskih i psiholoških, u dominantno animalnoj, životinjskoj simbolici. Svaki od ove dvojice junaka na svoj način prolazi kroz mističko putovanje donjim svetom (Arnot utrobom žene, Teofilović zemlje), suočava se sa sopstvenom animalnošću preko poživotinjenih saputnika, da bi na kraju, u skladu sa poetikom fantastične književnosti, sve to bilo donekle demistifikovano delimično realističkim objašnjenjem.
Važno je istaći, međutim, da za sudbinu utopijske republike Luzitanije priče o Arnotu i Teofiloviću nemaju pripovednu relevantnost, odnosno ne doprinose funkcionalno narativu o ovoj fikcionalnoj državi. Čak, strogo govoreći, sama istorija ove „republike“ unutar teksta ne postoji. U deonicama posvećenim njoj daju se izolovani primeri njenog ustrojstva i svakodnevnog ritma, uz pokoju blago alegorijsku epizodu (poput fantazmagoričnog krijumčarenja dezertera pod životinjskim maskama), ali čvršćeg pripovedanja, koji se od žanra utopije očekuje, nema. Zbog toga, umetničku srž ove knjige, onu žižnu tačku koja ove razasute, gotovo fragmentarne pripovesti drži na okupu, treba tražiti u onome što se nekada nazivalo idejnim, a neretko i ideološkim slojem teksta.

NIVO SIMBOLA I NIVO IDEJA Unutar mnoštva izrazito estetski uspelih, ali narativno ne sasvim funkcionalno i motivisano (zaljubljenici u koncepte i teorije mogli bi sad da stave ovde znak uzvika i dekonstruišu zahtev za motivisanim pripovedanjem, ali potpisnik ovih redova je malo staromodnijih nazora pa to neće uraditi) spojenih delova teksta određeni simboli i ideje se ponavljaju. Na nivou simbola, to je galerija animalnih predstava, odnosno arhetipskih slika koje variraju od figura životinja, preko maski i prepariranih modela istih, do čisto psiholoških predstava. Na nivou ideja, to je razumevanje figure ludaka kao prevashodno političkog, a ne medicinskog fenomena koji markira opresivnost progresivnog kapitalističkog društva nad onim modelima egzistencije koji izmiču njegovoj kontroli i normativnosti. Ovo fukoovsko razumevanje ludila, istovremeno i na tragu uvida teoretičara Frankfurtske škole, unosi izvesnu dozu subverzivnosti u odnosu na moderno doba. Istovremeno, sama fantastična književnost čije prosedee Atanacković vrlo efektno koristi, sa svojim korenima u romantičarskoj prozi, takođe se tumači i razumeva na istovetan način, tako da tek u ovom koraku vidimo obrise onoga što roman drži na okupu.
Da je posredi neka vrsta konceptualne umetnosti, vidimo i iz upadljivih podudarnosti stavova autora u nekoliko intervjua (novine Danas, portal Versopolis) i stavova nekolicine epizodnih junaka romana, među njima svakako sumasišavšeg učitelja koji je vodič ser Tomasu Liptonu kroz bolničku republiku. Učitelj iznenađenom Amerikancu objašnjava koncept republike koristeći iste teorijske konstrukcije koje koristi i autor teksta. U tom smislu, govor ovog junaka predstavlja ideološki anahronizam, uzevši u obzir da u to vreme (1915) takva teorija zvanično još uvek nije formulisana. Međutim, primetno je da se, postavivši ludilo i razum kao dve strane istoga, i autor i njegovi junaci suprotstavljaju gluposti, koju pretežno pronalaze u kolektivnoj istoriji. U tom ključu, višestruko je problematizovana nacionalna predstava o Prvom svetskom ratu. Kao najdrastičniji primer, u romanu se nalazi, inače umetnički vrlo solidna, pervertirana „verzija“ čuvenog govora majora Gavrilovića. Za razliku od tekstualnog predloška koji je već deo kolektivnog pamćenja, Atanackovićev major Gavrilović naređuje vojnicima da napuste položaj, skinu uniforme i prokradu se nekako kućama, dok jedino on, ispivši još koju rakiju u kafani, ostaje da „brani neodbranjivo“. Logično, i narativ o izbijanju Velikog rata takođe je problematizovan, pa se tako sam početak rata oblikuje kao proizvod gluposti srpske države, nagoveštene već u razgovoru jednog činovnika sa Vasilijem Arnotom posle kojeg ovaj protagonista romana beži u Firencu, podsetimo se, još 1903. godine.

PRIMERI „GLUPOSTI“ I APOLOGIJA LUDOSTI Ovde već dolazi do izvesne nekoherentnosti teksta upravo na onom nivou koji ga, jedini, čini celovitim. Naime, svi primeri gluposti koji se u romanu navode nedvosmisleno su političke prirode, dok je apologija ludosti obrazložena na mnogo dubljem nivou, kao vid otpora ne lokalno-političkom već svetskoistorijskom kretanju, dok se istovremeno to lokalno, sasvim srpsko, zapravo odeljuje od svetskoistorijskog upravo zbog nacionalističkih motivacija. Na šta nam ta nekoherentnost ukazuje? Na to da veza između kritike srpskog nacionalizma i apologije ludosti u romanu duguje političkom, ne idejnom nasleđu škole mišljenja kojoj Atanacković u bitnom nasleduje. Jer oba fenomena ponikla su na tradicijama zapadnoevropskog i srednjoevropskog marksizma, jedan kao filozofski, drugi kao politički. Otuda je i logično da se unutar bolničkih zidina nalazi i skelet jedne Albanke, koji je istovremeno i ideološki znak u tekstu i motiv koji pokreće epizodni narativ u kojem ima mesta i za Tucovićevu kritiku Balkanskih ratova i začudno, estetski vrlo uspelo pripovedanje protkano dubljom, arhetipskom simbolikom, što vrlo dobro ilustruje osnovni procep u tekstu romana.
Luzitanija je, dakle, konceptualni roman. Osnovna zamisao, o utopijskoj državi unutar zidina beogradskog aziluma je narativno podsticajna, ali nije dovoljno razvijena pošto je u dobroj meri potisnuta umetnutim narativima koji učvršćuju idejno-konceptualno, ali ne i pripovedno jedinstvo teksta. Otuda, ovaj roman kao umetnički uspeo tekst opstaje isključivo u tom kontekstu: kao mozaički sklop narativa i slika koje ujedinjuje jedinstven ideološko-filozofski koncept. Međutim, van tog koncepta, Luzitanija deluje kao niz priča koje bi bolje funkcionisale unutar manjih proznih žanrova, satiričnih, začudnih, fantastičnih ili angažovano-kritičkih. (Cinik bi mogao primetiti da bi epizoda o majoru Gavriloviću, izdvojena, možda bila i „ubojitija“.) Ne umanjujući nesporne kvalitete teksta, i upravo stoga, ne možemo se otrgnuti sumnji da je nagrađivanjem jednog konceptualnog dela posledično afirmisana i njegova ideološka podloga, što je i glavna nevolja, i to ne sa ideološke već književne tačke gledišta. Jer istorija književnosti pokazuje da tamo gde se ove tačke spajaju, knjige ne traju dugo.

[/restrict]