„Све“ у вези с Лузитанијом

Шта је награђено НИН-овом наградом?

Не умањујући неспорне квалитете награђеног романа, и управо стога, не можемо се отргнути сумњи да је награђивањем једног концептуалног дела последично афирмисана и његова идеолошка подлога, што је и главна невоља, и то не са идеолошке већ књижевне тачке гледишта. Јер историја књижевности показује да тамо где се ове тачке спајају, књиге не трају дуго

Једно од главних питања које се поставља у јавности половином јануара сваке године је: „Ко је добио НИН-ову награду?“ Ово персонализовано питање, које нескривено рачуна на личност добитника (а тиме и на „личносне“ везе као скривену историју награђивања) неретко потискује у страну кудикамо упутније питање: „Који роман је награђен НИН-овом наградом?“ Зашто је ова разлика битна?
Она показује непорециву тежњу ка поједностављивању која везивањем свеколике културне динамике за личност, исту посматра као део естраде или политике, или и једног и другог. Отуда, 2018. године, када је најпрестижнија домаћа књижевна награда припала роману Лузитанија Дејана Атанацковића, наслови у медијима показују извесну нелагоду њихових креатора: преовлађујућа конструкција „НИН-ова награда дебитанту“ некоме се чини комуникативнијом од конструкције „НИН-ова награда Дејану Атанацковићу“. Као да је одредница „дебитант“ једноставнија за разумевање од имена аутора, пошто просечан конзумент медија о поменутом не зна ништа. Међутим, све у вези са Лузитанијом далеко је од једноставности.

[restrict]

УТОПИЈСКА РЕПУБЛИКА У питању је роман сложене текстуре, исприповедан у неколико равни и различитим техникама. На првом плану, у питању је псеудодокументаристичка повест о екстериторијалности београдске луднице за време Првог светског рата, коју је Атанацковић хиперболисао до размера утопијске републике Лузитаније, у којој под владом доктора Душана Стојимировића први пут у историји психијатријско особље и психијатријски пацијенти имају потпуну једнакост „у правима и обавезама“. Саставни део овог главног наратива је и приповедање о доласку сер Томаса Липтона и Едварда Рајана у Србију, америчког филантропа, односно чувеног доктора који су преко Црвеног крста помагали не само лудници на ничијој земљи већ и српском народу уопште. Са овим планом приповедања укрштају се симетричне приче о Василију Арноту, таксидермисти и сараднику бечког музеја, рођеном Београђанину, и г. Теофиловићу, њујоршком архитекти и такође имигранту из Београда. Путање ова два лика су супротног смера: Арнот бежи од наступајућег насиља из претпревратног Београда с пролећа 1903. да би убрзо у Фиренци нашао свој пут у лудило и смрт, док Теофиловић 1915. полази на пут у Београд како би саградио себи гробницу, преживљава потапање брода „Лузитанија“ и заумним путевима, преко Западног фронта и кроз низ подземних коридора Европе, доспева до београдске луднице као јединог места за њега.
За разлику од оквирног наратива, повести о Арноту и Теофиловићу, иако исприповедане псеудодокументаристичком техником, заправо су премрежене зачудним мотивима чиме више наследују фантастичној књижевности него постмодернизму. У питању је један снажан вид приповедања који се у естетском смислу опире иронијској рационалности постмодернистичког слоја текста. У овим, уметнички најуспелијим деловима романа, Атанацковић исписује унутрашње путање јунака путем мреже метафора, дионизијских и психолошких, у доминантно анималној, животињској симболици. Сваки од ове двојице јунака на свој начин пролази кроз мистичко путовање доњим светом (Арнот утробом жене, Теофиловић земље), суочава се са сопственом анималношћу преко поживотињених сапутника, да би на крају, у складу са поетиком фантастичне књижевности, све то било донекле демистификовано делимично реалистичким објашњењем.
Важно је истаћи, међутим, да за судбину утопијске републике Лузитаније приче о Арноту и Теофиловићу немају приповедну релевантност, односно не доприносе функционално наративу о овој фикционалној држави. Чак, строго говорећи, сама историја ове „републике“ унутар текста не постоји. У деоницама посвећеним њој дају се изоловани примери њеног устројства и свакодневног ритма, уз покоју благо алегоријску епизоду (попут фантазмагоричног кријумчарења дезертера под животињским маскама), али чвршћег приповедања, који се од жанра утопије очекује, нема. Због тога, уметничку срж ове књиге, ону жижну тачку која ове разасуте, готово фрагментарне приповести држи на окупу, треба тражити у ономе што се некада називало идејним, а неретко и идеолошким слојем текста.

НИВО СИМБОЛА И НИВО ИДЕЈА Унутар мноштва изразито естетски успелих, али наративно не сасвим функционално и мотивисано (заљубљеници у концепте и теорије могли би сад да ставе овде знак узвика и деконструишу захтев за мотивисаним приповедањем, али потписник ових редова је мало старомоднијих назора па то неће урадити) спојених делова текста одређени симболи и идеје се понављају. На нивоу симбола, то је галерија анималних представа, односно архетипских слика које варирају од фигура животиња, преко маски и препарираних модела истих, до чисто психолошких представа. На нивоу идеја, то је разумевање фигуре лудака као превасходно политичког, а не медицинског феномена који маркира опресивност прогресивног капиталистичког друштва над оним моделима егзистенције који измичу његовој контроли и нормативности. Ово фукоовско разумевање лудила, истовремено и на трагу увида теоретичара Франкфуртске школе, уноси извесну дозу субверзивности у односу на модерно доба. Истовремено, сама фантастична књижевност чије проседее Атанацковић врло ефектно користи, са својим коренима у романтичарској прози, такође се тумачи и разумева на истоветан начин, тако да тек у овом кораку видимо обрисе онога што роман држи на окупу.
Да је посреди нека врста концептуалне уметности, видимо и из упадљивих подударности ставова аутора у неколико интервјуа (новине Данас, портал Versopolis) и ставова неколицине епизодних јунака романа, међу њима свакако сумасишавшег учитеља који је водич сер Томасу Липтону кроз болничку републику. Учитељ изненађеном Американцу објашњава концепт републике користећи исте теоријске конструкције које користи и аутор текста. У том смислу, говор овог јунака представља идеолошки анахронизам, узевши у обзир да у то време (1915) таква теорија званично још увек није формулисана. Међутим, приметно је да се, поставивши лудило и разум као две стране истога, и аутор и његови јунаци супротстављају глупости, коју претежно проналазе у колективној историји. У том кључу, вишеструко је проблематизована национална представа о Првом светском рату. Као најдрастичнији пример, у роману се налази, иначе уметнички врло солидна, первертирана „верзија“ чувеног говора мајора Гавриловића. За разлику од текстуалног предлошка који је већ део колективног памћења, Атанацковићев мајор Гавриловић наређује војницима да напусте положај, скину униформе и прокраду се некако кућама, док једино он, испивши још коју ракију у кафани, остаје да „брани неодбрањиво“. Логично, и наратив о избијању Великог рата такође је проблематизован, па се тако сам почетак рата обликује као производ глупости српске државе, наговештене већ у разговору једног чиновника са Василијем Арнотом после којег овај протагониста романа бежи у Фиренцу, подсетимо се, још 1903. године.

ПРИМЕРИ „ГЛУПОСТИ“ И АПОЛОГИЈА ЛУДОСТИ Овде већ долази до извесне некохерентности текста управо на оном нивоу који га, једини, чини целовитим. Наиме, сви примери глупости који се у роману наводе недвосмислено су политичке природе, док је апологија лудости образложена на много дубљем нивоу, као вид отпора не локално-политичком већ светскоисторијском кретању, док се истовремено то локално, сасвим српско, заправо одељује од светскоисторијског управо због националистичких мотивација. На шта нам та некохерентност указује? На то да веза између критике српског национализма и апологије лудости у роману дугује политичком, не идејном наслеђу школе мишљења којој Атанацковић у битном наследује. Јер оба феномена поникла су на традицијама западноевропског и средњоевропског марксизма, један као филозофски, други као политички. Отуда је и логично да се унутар болничких зидина налази и скелет једне Албанке, који је истовремено и идеолошки знак у тексту и мотив који покреће епизодни наратив у којем има места и за Туцовићеву критику Балканских ратова и зачудно, естетски врло успело приповедање проткано дубљом, архетипском симболиком, што врло добро илуструје основни процеп у тексту романа.
Лузитанија је, дакле, концептуални роман. Основна замисао, о утопијској држави унутар зидина београдског азилума је наративно подстицајна, али није довољно развијена пошто је у доброј мери потиснута уметнутим наративима који учвршћују идејно-концептуално, али не и приповедно јединство текста. Отуда, овај роман као уметнички успео текст опстаје искључиво у том контексту: као мозаички склоп наратива и слика које уједињује јединствен идеолошко-филозофски концепт. Међутим, ван тог концепта, Лузитанија делује као низ прича које би боље функционисале унутар мањих прозних жанрова, сатиричних, зачудних, фантастичних или ангажовано-критичких. (Циник би могао приметити да би епизода о мајору Гавриловићу, издвојена, можда била и „убојитија“.) Не умањујући неспорне квалитете текста, и управо стога, не можемо се отргнути сумњи да је награђивањем једног концептуалног дела последично афирмисана и његова идеолошка подлога, што је и главна невоља, и то не са идеолошке већ књижевне тачке гледишта. Јер историја књижевности показује да тамо где се ове тачке спајају, књиге не трају дуго.

[/restrict]