Od erotizma do kreacije

Na izložbi Erotska godina 1932, u Pikasovom muzeju u Parizu, prikazano je, detaljno i hronološkim redom, 365 dana iz života legendarnog slikara. Izuzetan kreativni elan, koji karakteriše taj period Pikasovog stvaralaštva, postavkom izložbe smešten je u kontekst strasne ljubavne veze između sredovečnog umetnika i jedne mlade žene

Pablo Pikaso. Ime koje bi priličilo nekom junaku iz stripova ili popularnih romana postalo je već odavno sinonim za neiscrpnu kreativnu energiju i, istovremeno, za destruktivnu moć koja je rušila sve što se našlo na putu ispunjenja jedne – vreme je to pokazalo i dokazalo – misije planetarnih razmera. Teško je pronaći još neki sličan primer u istoriji slikarstva. Tajna tog planetarnog fenomena možda i nije toliko u Pikasovoj neospornoj nadarenosti za slikarski posao koliko u sprezi talenta sa izuzetnom i nadasve složenom ličnošću, koja bi bila fascinantna čak i da nikad nije uzela četkicu u ruke. Biografi rado citiraju reči iz jednog od pisama slikareve majke: da si odabrao vojnički poziv, postao bi Napoleon, da si otišao među duhovnike, postao bi papa. Majkama ponekad treba verovati. Pablo Pikaso postao je ne samo najpoznatiji umetnik XX veka nego, na izvestan način, i inkarnacija čitave jedne uzburkane i kontradiktorne epohe.

Nebrojeno mnogo izložbi i na tone ispisanih stranica imali su uvek za cilj da pojasne neki od aspekata Pikasove izuzetnosti, da bace malo svetlosti na jednu od najvećih misterija tzv. modernog doba. U tome se često i uspevalo, mada se može reći da su se poduhvati vredni pažnje razvodnili u moru kulturne industrije i marketinga. Pikasov život i stvaralaštvo svedeni su na nekoliko opštih mesta: plava faza, kubizam, gospođice iz Avinjona, Gernika, komunizam, Dora koja plače, žene koje pate, slikar koji stari… i sve je postalo tako prosto i očigledno, kao da nikako drugačije nije ni moglo biti. Kao da je celokupan tok istorije umetnosti hrlio ka trenutku kad je neminovno morala da se začne ova prevratnička klica, kao da je Pikasova sudbina bila rešena onog momenta kad je njegov otac bacio četke i izjavio „ovo dete slika bolje od mene“.

[restrict]

Ljudi vole jednostavna, slikovita, lako pamtljiva objašnjenja čak i kad je u pitanju nešto tako slojevito, tako složeno i misteriozno kao što je proces nastajanja umetničkog dela. Iz tog razloga su analize biografskog tipa izuzetno popularne, posebno otkako je psihoanaliza ponudila na masovnu upotrebu svoj konceptualni arsenal. U početku su prednjačile studije zasnovane na doživljajima iz detinjstva – posebno onima traumatskog tipa, ali nova vremena, obeležena seksualnim slobodama i, uporedo, omasovljavanjem diskursa o seksu, donela su sa sobom i novi trend u pristupu umetnosti. Postalo je legitimno i opšteprihvaćeno (i, naravno, vrlo profitabilno!) da se umetničko delo razmatra u kontekstu ljubavne biografije njegovog stvaraoca. Za likove i figure sa slika frenetično se traže ekvivalenti iz stvarnog života, na šta bi se moglo gledati i sa simpatijom, kao na neku vrstu društvene igre, da stvar nije uzela maha i pretvorila se u nešto mnogo ozbiljnije: epizode iz umetnikovog ljubavnog života danas se sve češće dovode u vezu sa promenama i pomacima u njegovom kreativnom demaršu.

Kao konkretan primer možemo navesti upravo izložbu o kojoj je ovde reč. U pres-dosijeu izložbe Pikaso – godina erotike 1932, koja se održava u Muzeju Pikaso u Parizu (od 10. 10. 2017. do 11. 2. 2018), napisano je da je ulaskom nove muze u život umetnika podstaknuta njegova kreativna groznica kao i obnova na estetičkom planu. Nova muza zvala se Mari-Terez Valter. Imala je sedamnaest godina kada ju je Pikaso spazio ispred robne kuće Galeri Lafajet, uhvatio je za mišicu i rekao joj „nas dvoje zajedno napravićemo velike stvari“. Priča o mladoj ljubavnici, uz neophodnu intelektualnu nadgradnju, privukla je u muzej veliki broj posetilaca, baš kao i prethodna izložba, koncipirana oko lika prve Pikasove žene, balerine Olge Hohlove. To oživljeno interesovanje je, u suštini, najvažnije. Izložba je tu – osmišljena i postavljena na profesionalnom nivou, publika je tu – podstaknuta intelektualnom radoznalošću, socijalnom prisilom, voajerizmom i ko zna čime sve još, rezultat će – ako izuzmemo statističke podatke, biti neuhvatljiv kao i uvek, ali dopustimo pretpostavku da će se u ponekoj glavi začeti interesantna misao, da će se poneki pogled otvoriti i za one aspekte umetnosti koji izlaze iz okvira romanesknih dogodovština.

KRALJ JE ROĐEN Ideja – vrlo originalna, mora se priznati, da se muzejskom postavkom proprati, iz dana u dan, period od godinu dana iz života i stvaralaštva jednog umetnika, podrazumeva da se u životu dotičnog umetnika svaki dan dešavalo nešto vredno pomena i, posebno, da je o svemu tome sačuvano dovoljno materijalnih svedočanstava. U Pikasovom slučaju, kao što se možemo uveriti, ispunjeni su svi uslovi za realizaciju te vrste projekata. Njegova produktivnost je odavno već sastavni deo legende, kao i činjenica da nikad ništa nije bacao. Zabeležena je izjava „zašto da bacam nešto što je izvolelo stići do mene“. I jedna druga – „čovek se sastoji od onoga što čuva“.

Pored nekih 40.000 (dosad evidentiranih!) umetničkih dela, Pikasova zaostavština sadrži i preko 200.000 najrazličitijih dokumenata: fotografija, pisama, raznoraznih beleški, ulaznica za koride i pozorišne predstave, isečaka iz novina, pozivnica za izložbe, potvrda, računa… Da bi se to „blago“ popisalo i klasifikovalo, posle umetnikove smrti angažovana je stručna ekipa kojoj je bilo potrebno osam godina da obavi zamašni posao. Sada kada je arhiva najvećim delom sređena i pohranjena na sigurnom mestu, postalo je izvodljivo i organizovanje tematskih izložbi poput ove u muzeju.

U vezi sa izložbom obavezno se navodi Pikasova izjava da je bavljenje umetnošću „jedan od oblika vođenja dnevnika“. Ove reči tumače se kako kome odgovara, ali kad se radi o Pikasu, koji je bio i ostao poznat po svom prekomernom seksualnom apetitu, većini najviše odgovara da misli kako njegov stvaralački opus pruža i kompletan uvid u intimni život. Redukcionizam ovog tipa doprinosi, kao što smo već pomenuli, popularizaciji jednog dela, ali, s druge strane, oduzima kreaciji njenu složenu i delikatnu suštinu, oduzima joj upravo ono što nju čini najuzvišenijim postignućem ljudskog duha. U svakoj kreaciji dostojnoj tog imena učestvuje ceo čovek. Njegov genetski potencijal, društvene i istorijske okolnosti u kojima se razvijao, stečena znanja, nataložena iskustva, emocionalni i erotski bagaž, viđena umetnička dela ili ona na kojima je lično radio, predstava koju želi da stvori o sebi… Mnogo toga – što analitičare i teoretičare stavlja pred nemoguć zadatak, ako bi želeli da umetničko delo rastave na sastavne delove i objasne ga kao što se objašnjava neki komplikovan mehanizam. Takva ambicija je, međutim, i jalova i štetna. Kako onda razumeti Pikasovu manijačku potrebu da o sebi ostavi što više tragova i podataka? Svešću o sopstvenoj važnosti? Iskrenom željom da informacijama iz prve ruke doprinese rasvetljavanju tajne kreacije? Neka to pitanje ostane otvoreno.

U Pikasovu zaostavštinu spada i izvestan broj sećanja u čiju verodostojnost se, po nekakvom opštem konsenzusu, više ne sumnja. A i zašto bi? Legenda je stvorena i sasvim lepo funkcioniše. Može biti, uostalom, da način na koji neko želi da bude opažen i upamćen govori o njemu isto toliko koliko i objektivne činjenice. Evo, na primer, kako je Pikaso želeo da se pamti njegovo rođenje.

Godine 1881, u kasne večernje sate, dona Marija Pikaso Ruiz donela je na svet mrtvo dete. Bar tako je izgledalo prisutnim članovima porodice, koji su se u velikom broju okupili da prisustvuju porođaju. Pošto su uzaludni bili svi uobičajeni postupci reanimacije, babica je ostavila na stolu inertno telašce i usmerila svoju brigu na porodilju. Stolu je tada prišao don Salvador Ruiz, ugledni lekar i nesuđeni stric, primakao se pomodrelom detetu i dunuo mu u nos dim iz svoje cigare. Istog momenta sićušno lice izobličila je grimasa a prostorijom se prolomio ljutiti krik. Kralj je rođen i svi su primili k znanju da za njega neće važiti pravila koja važe za obične smrtnike.

Legenda dalje kaže da je kapriciozni dečak, prelepih crnih očiju i hipnotičkog pogleda, počeo da crta pre nego što je progovorio, a kad je progovorio, da je njegova prva reč bila „lapiz“ (olovka). Ono malo što je sačuvano od tih „ranih radova“ nedovoljno je da bi se uočili znaci bilo kakvog talenta. Čak ni Pikasova prva uljana slika, nastala oko 1890. godine – u vreme kad je porodica još uvek živela u Malagi – ne nagoveštava ni najmanje nekakvu blistavu karijeru. Dečak je od svog oca, profesora crtanja i osrednjeg slikara, uzeo boje i četkice i naslikao, na komadu daske, pikadora u žutom kostimu. Nevešto, ekspresivno na dečji način. Ali motivacija je bila neosporna a uz nju i očeva rešenost da veštinu svog naslednika kanališe kroz akademsko obrazovanje.

Sa petnaest godina, Pablo Ruiz Pikaso – koji, po španskoj tradiciji, još uvek nosi i očevo i majčino prezime – primljen je direktno na drugu godinu Akademije likovnih umetnosti u Barseloni. Utisak koji su njegovi crteži sa prijemnog ispita ostavili na profesore dugo su bili tema dana među kolegama studentima. Najmlađi na akademiji, ali slikarski ubrzo najzreliji, Pikaso je izbio u prvi plan i po nekim drugim, među studentima vrlo cenjenim aktivnostima. Postao je ekspert za noćni život Barselone, posebno za bordele iz ozloglašene Avinjonske ulice. Zahvaljujući crtežima, skicama i akvarelima iz tog perioda, koje karakteriše subverzivna i erotska tematika, vidimo kako se u prah pretvara sjajno započeta akademska karijera i kako želju za slavom i priznanjima nadjačava potreba za suočavanjem sa stvarnim životom i za inspiracijama koje može da iznedri samo duboko lično iskustvo.

GOSPOĐICE IZ BORDELA Potreba za novim saznanjima i inspiracijama odvešće Pikasa 1900. godine u Pariz, odakle jedna drugačija, sasvim sveža umetnost već neko vreme baca zrake na celu Evropu. U atmosferi totalne slobode mladi slikar materijalizuje na platnima svoja nova iskustva, kako pikturalne tako i senzualne prirode. Pritom se ni najmanje ne opterećuje činjenicom da mu slike, u tom prvom pariskom periodu, nazovimo ga periodom asimilacije, nisu posebno originalne. Zna on da će njegovo vreme doći i to vrlo brzo. Ne dešava se da priroda nekog obdari ogromnim kreativnim potencijalom a da on to ne oseća. Pariski galeristi i trgovci, među kojima Ambroaz Volar, takođe su osetili da robusnog Španca više ne smeju ispuštati iz vida, iako se slike, koje su počele da dobijaju lični pečat u vidu izduženih, melanholičnih figura a na kojima je lako bilo uočiti uticaj El Greka, nisu prodavale tako lako kao prethodne, fovističke. Taj period ostao je upamćen kao „plava faza“, pošto su tonovi plave boje bili dominantni na svim slikama. Posle plave usledila je „roze faza“, koja se poklopila sa Pikasovom prvom stabilnijom ljubavnom vezom.

Drastičan preokret u Pikasovom stvaralaštvu došao je sa slikom velikog formata Gospođice iz Avinjona, iz 1907. godine. Njenim nastankom zvanično se obeležava početak kubizma u slikarstvu. Ovde se treba podsetiti da je teren za nastanak kubizma unekoliko već bio pripremljen radovima Sezana i da su u vazduhu već treperili nagoveštaji novog pikturalnog jezika. Pikasovi prvi pokušaji da se izrazi putem pojednostavljenih, geometrijskih formi, vidljivi na preko 800 pripremnih skica za sliku sa motivom bordela iz Avinjonske ulice, uobličili su se u konkretan slikarski impuls kad je, u etnografskom muzeju na Trokaderu, otkrio afričku umetnost. „Ja ne tražim, ja nalazim“ – govorio je. Ovo je jako važno. Nijedna autentična pojava na planu umetničke kreacije ne može nastati kao rezultat racionalnog traganja. Umetnik i njegova inspiracija, šta god pod njom podrazumevali, uvek se pronalaze sticajem srećnih okolnosti i uspostavljaju dijalog samo ako za njega već postoje preduslovi. Pikaso svakako nije prvi slikar koji je video afričku skulpturu, ali je prvi u čijem delu je ona uspela da se prepozna i da ostavi trag.

Kad se kubizam pretvorio u pokret sa jasno definisanim pravilima i programom, kada su počeli da mu se masovno priključuju trećerazredni slikari koji su – danas bismo rekli – želeli da budu „u trendu“, Pikasa je instinkt poveo novim, još neutabanim stazama. Istovremeno, i novac je počeo da pritiče u većim količinama, pa se, pred budućom slikarskom ikonom, otvorila perspektiva mondenskog života, koji se pokazao mnogo zanimljivijim od monmartrovske boemštine. To je period obeležen druženjem sa intelektualnom avangardom, kreiranjem scenografija i kostima za ruske balete, zbližavanjem sa nadrealističkim pogledom na svet, putovanjima u inostranstvo, letovanjima na Azurnoj obali. Ulazak u visoko društvo krunisan je i odgovarajućom suprugom, krhkom i elegantnom balerinom Olgom Hohlovom, sa kojom će Pikaso proživeti nekoliko godina u konvencionalnom građanskom braku.

Na prošlogodišnjoj izložbi u Muzeju Pikaso mogao se videti jako poznat portret Olge Hohlove iz 1918. godine, urađen u klasičnom maniru, pod očiglednim uticajem Engrovih slika. Porodična idila, ako tako nešto uopšte može da se zamisli kad je reč o Pikasu, sugerisana je i kroz portrete malog Paula, kome će ovo biti jedini srećan period u životu. Praktično istih godina nastao je i ciklus slika sa krupnim, masivno istesanim, ljudskim figurama, u kojima neki teoretičari i dalje prepoznaju Olgu i radosti materinstva. Pitanje koje se ovde nameće jeste da li umetnost odslikava realni život ili ga, nasuprot tome, potčinjava, inkorporira i, u manje ili više deformisanom obliku, ugrađuje u kompleksnu tvorevinu kakva je umetničko delo.

Pozivi na prijeme i svečanosti, privatni šofer, lepo uređen stan, sve to je ispunjavalo ponosom novopečenog buržuja, ali umetnik… Umetnik je nastavio da se bori sa sopstvenim demonima. Oni su grizli unutricu, komešali se, tražili puteve i načine da izađu na svetlo dana, da svedoče o nečemu što nadilazi materijalni privid ljudske egzistencije. Pogledajmo sliku Igra iz tog perioda. Na platnu velikog formata prikazane su dve ženske figure i jedna muška u lako čitljivoj igračkoj pozi. Za razliku od jedrih, ružičastih tela sa gorepomenutih klasicističkih slika, tela sa slike Igra su sačinjena od izduženih, oštro sečenih i ujednačeno obojenih ploha, kao da se radi o tehnici kolaža ili vitraža. Utisak koji slika odaje je krajnje zlokoban, čak i ako se ne ulazi u detalje poput crnih, pretećih senki ili nazubljenih ženskih polnih organa i usana. Videćemo često da kod Pikasa ljubav ne može biti drugačija nego tragična, da se ljubavni zagrljaj svodi na nasilje, da je žena oličenje opasnosti čak i u situacijama kad je muškarac očigledno dominantan. Ostaje nam još samo da se pomirimo sa činjenicom da ono što se dešava na slici nije transkripcija događaja iz stvarnog života već da je u pitanju nešto dublje, mnogo dublje i zamršenije. Jedino tako bićemo spremni da na pravi način pristupimo Pikasovoj avanturi sa Mari-Terez Valter i tragovima koje je ona ostavila u njegovom delu.

OSMOZA IZMEĐU SEKSA I KREACIJE Da, i Mari-Terez lično potvrdila je da se sudbonosna scena odigrala ispred najveće pariske robne kuće. Sredovečni muškarac presreo ju je na izlazu i obrlatio pričom o ulozi koju će ona odigrati u njegovom životu. Zašto baš ona, među stotinama devojaka koje su tog dana prošle Osmanovim bulevarom? Zašto su se, baš tog dana, jedan precizno iscrtan severnjački profil i napeto, gipko telo ukazili slikaru kao otelotvorenje njegovih tajnih želja i, istovremeno, kao neophodna i neodložna podrška njegovom slikarstvu? Nema dobrog odgovora na ovakva pitanja. Osim da je sve slučajno i da ništa nije slučajno.

Mari-Terez nije dotle ništa znala ni o Pikasu ni o slikarstvu – a neće u tom pogledu mnogo napredovati ni kasnije. Do susreta sa Pikasom, njena interesovanja bila su usmerena na sportske aktivnosti i pomalo na modu. Od trenutka kad je, svojim infantilnim ponašanjem i telom junakinja iz nordijskih epova, raspalila strast jednog, po svim kriterijumima procene, izuzetnog čoveka, pokorno je prihvatila ulogu savršeno oblikovane i funkcionalne igračke, koju je veliki čarobnjak vremenom udesio tako da udovoljava svim njegovim prohtevima, uključujući i one sadističke prirode.

Pikaso je voleo svoju erotsku igračku. Voleo ju je kao što bi voleo neki dragocen predmet u kojem samo on može da uživa i niko drugi, kao svoju opasnu tajnu, kao afirmaciju svoje moći i seksualnog magnetizma. Bila mu je neophodna i više nije pristajao da se od nje odvoji ni na jedan dan. Pozirala mu je u ateljeu koji se nalazio odmah iznad stana, vodio ljubav s njom na samo nekoliko metara od prostorija u kojima su boravili Olga i mali Paulo, a kad bi sa porodicom išao na odmor u Dinar, Mari-Terez bi bila smeštana u obližnje dečje letovalište. To je bilo uzbudljivo i neodoljivo perverzno. Kao i kad joj je našao stan tačno preko puta svog domaćeg ognjišta ili kad je kupio dvorac u Normandiji, u kojem je porodična idila uredno ustupala mesto ljubavnoj idili.

Mari-Terez nikad nije postavljala pitanja, nikad ništa nije komentarisala. Bila je opčinjena, bila je ponosna, osećala se odabranom. Seksualni fantazmi čoveka koji ju je odabrao postali su deo njene prirode a njena, ni po čemu primetna, egzistencija dobila je najedanput viši smisao. Izvan okvira veze s Pikasom, Mari-Terez nije postojala niti je želela da postoji. Prepoznavala je svoje lice na nežnim, fino izvedenim crtežima i ti crteži postajali su okosnica njenog identiteta. Pronalazila je sebe i na nekim slikama koje su joj delovale zastrašujuće, sa svim onim očima i ustima koji podsećaju na vagine, sa parovima koji se navodno ljube a izgledaju kao da se ujedaju, ali nikad se nije usudila da pita, umirivala se mišlju da to možda nije ona, da je možda Olga…

Čudni su putevi kreacije. Iz istog tamnog vilajeta izlaze i usnule, blede device i monstrumi naoružani bodljama i falusima.

Erotska avantura između Pikasa i Mari-Terez trajala je u kontinuitetu nekih osam godina, sve do ulaska u Pikasovu orbitu harizmatične Dore Mar, 1936. godine. U Pikasavom stvaralačkom opusu iz tog perioda može se uočiti više transformacija, sukcesivnih ili simultanih, koje se, često olako, dovode u organsku vezu sa prisustvom Mari-Terez u umetnikovom životu. To nam se čini preterano. Jedino što se bez rezerve može tvrditi jeste da su njen lik i morfologija prepoznatljivi na izvesnom broju slika, skulptura i crteža. Najzapaženiji eksponat na izložbi je slika pod nazivom San, s početka 1932. godine. Na njoj vidimo blaženo opuštenu Mari-Terez, u enterijeru koji je, na osnovu šare na tapetama, lako identifikovati kao enterijer stana u kojem je slikar živeo sa Olgom Hohlovom. Forme su smirene i svedene, pastelni tonovi tela se jasno izdvajaju na nešto tamnijoj pozadini. Lice je, u dobro poznatom pikasovskom maniru, naslikano istovremeno iz anfasa i iz profila. Izvežbano oko uočava, takođe, da je gornji deo lica predstavljen nedvosmisleno u obliku penisa.

Ova slika pripada ciklusu od 25 platana, koja je Pikaso naslikao između 12. januara i 14. marta 1932. godine, za retrospektivnu izložbu u Galeriji Žorž Peti (Galerie Georges Petit). Osmoza između seksualnosti i kreacije na njima je evidentna, mada su seksualni atributi često prikriveni: voće asocira na ženske grudi, grudi mogu oblikom sugerisati falusnu simboliku, žice gitare iscrtavaju pubis… Lako se dolazi do zaključka da je seksualni naboj osnovni pokretač Pikasove kreacije. Ali ovde smo na klizavom terenu, kao što smo to već nagovestili. U kreaciji učestvuje ceo čovek i stvaralački impuls nikad se ne napaja iz samo jednog izvora. U konkretnom slučaju, sama činjenica da jedna značajna galerija želi da mu organizuje retrospektivnu izložbu mogla je motivisati Pikasa da se energično baci na posao. Što se ikonografije slika tiče, on je i sam više puta izjavio da je hteo da šokira parisku publiku, da izložbom ostavi neizbrisiv trag u njenom sećanju. 

Godina 1932. jeste, kao što sugeriše naziv izložbe, bila u dobroj meri erotska (kao i većina Pikasovih godina, uostalom), ali je bila i mnogo štošta drugo. Te godine izašao je prvi tom kataloga Pikasovih dela (tzv. catalogue raisonné), u kojem je detaljno popisano i reprodukovano sve što je Pikaso naslikao ili nacrtao u periodu između 1895. i 1906. Skup poduhvat umalo nije doveo do propasti izdavačku kuću Cahiers d’art, čiji je vlasnik bio Kristijan Zervos, Pikasov poštovalac i prijatelj. Zervos je nekako isplivao iz teškoća (prodao je svoju kolekciju umetničkih dela) i nastavio je da radi na katalogu sve do smrti, 1970. godine. U svojoj završnoj verziji katalog se sastojao od 33 knjige enciklopedijskog formata! Napomenimo, uzgred, da se katalogom Pikasovih skulptura danas bavi Dijana Vidmajer Pikaso, unuka Pikasove ćerke Maje, koju je Mari-Terez donela na svet 1935. godine.

Iz dokumenata sa izložbe – izuzetno lepo prezentiranih – saznajemo da Pikaso, osim što slika, vodi i vrlo aktivan profani život. Viđa se sa prijateljima, prati bokserske mečeve, ide u bioskop, prisustvuje otvaranjima izložbi… Nekoliko dana proveo je i u Švajcarskoj, pošto je druga etapa pariske retrospektive organizovana u ciriškom Kunsthaus-u. Stižu i pozivi za nove izložbe iz Španije, Njujorka, Venecije, Japana.

Nakon izložbe kod Žorža Petija, u junu mesecu, Pikaso je sebi dozvolio kratak predah od dve-tri nedelje, iz kojeg perioda datira nekoliko slika malog formata i izvestan broj smirenih, da kažemo, lepo vaspitanih crteža. Ali već u avgustu nastaje novi ciklus slika, na kojima dominira motiv ženskog tela na plaži – takozvane „kupačice“. Ciklus je, zapravo, nov samo u odnosu na seriju slika urađenih za retrospektivu, inače, predstavlja nastavak tendencije „biomorfizma“, začete nešto malo pre Pikasovog susreta sa Mari-Terez. Biomorfne slike odlikuju se naglašenim erotizmom i skoro apstraktnim, zaobljenim formama, kao da je autor nameravao da, jednoga dana, na osnovu njih izradi skulpture, kao da posmatraču nudi mogućnost da dlanovima, taktilnim putem prodre u fascinantni i zastrašujući univerzum Erosa.

Površno gledano, činjenice iz realnog života prosto vapiju da se ugrade u ovaj formalno-estetski preokret. Međutim, moguće je i drugo objašnjenje – ništa manje realno. Period biomorfizma poklapa se sa uspostavljanjem veze između Pikasa i nadrealista. I jedna i druga strana zainteresovane su da se ta veza produbi i učvrsti. Iako, bar sa Pikasove strane, to nije eksplicitno izrečeno, iz slika je jasno da su mu vrlo bliske osnovne postavke nadrealističke doktrine. Spoljašnji model mora da bude eliminisan i da se zameni unutrašnjim. Samo kad se duh totalno povuče sam u sebe, može da se uputi misterioznim stazama psihičkog, oniričkog, nesvesnog, arhetipskog. Samo kad sebe dovede u stanje savršene simbioze između svojih unutrašnjih impulsa i onog što se dešava na platnu, slikar postaje kreator, tvorac novih mitova i univerzuma. Sve ostalo – ljubavne avanture, politička ubeđenja, intelektualna opredeljenja… sve to skupa – samo je varka i obmana.     

[/restrict] hairy woman sberbank zaйm na kartuzaйm pod zalog pts irkutskčastnый zaйm pri ličnoй vstreče moskva