Musolini na italijanskom izbornom ringišpilu

Zašto italijanska radnička klasa i nezaposleni proletarijat sve više politički skreće udesno i u ekstremno desno? Da li postoji opasnost od nove fašizacije Italije na koju panično ukazuju funkcioneri iz Brisela? Ko su danas fašisti, a ko antifašisti?

Italijanski parlamentarni izbori održaće se 4. marta. Sudeći po rezultatima istraživanja javnog mnjenja, vladajuća Demokratska partija i njen lider Mateo Renci doživeće pravi izborni fijasko sa jedva 20 procenata osvojenih glasova. Inače, u stranci već mesecima vlada potpuno rasulo: došlo je do podele na dve frakcije – „modernu“ koja nastavlja da sledi Rencijeve „progresivne ideje“, i „tradicionalnu“ koja je iz protesta napustila poslaničke klupe i sada na izbore izlazi samostalno kao partija „Slobodnih i jednakih“ (Liberi e Uguali) na čijem su čelu bivši predsednik Senata Pijetro Graso i levičarske legende Masimo D’Alema i Pjerluiđi Bersani. Desni centar nada se poverenju od oko 37 procenata birača iako koalicija Berluskonijeve „Forca Italije“ i Lige za Sever sve popularnijeg Matea Salvinija ne počiva baš na stabilnim nogama jer je razdiru unutrašnje borbe oko liderstva, ali i oko političkih prioriteta. Populisti iz „Pokreta pet zvezdica“ i njihov kandidat za premijera Luiđi Di Majo (31), bez obzira na to što sa 30 procenata ubedljivo vode u svim predizbornim anketama kada je reč o pojedinačnim partijama, imaju male šanse da uskoro proslave izbornu pobedu jer im je kao „slobodnim strelcima“ potrebno 40 odsto glasova. Pogotovo što novi izborni zakon forsira sve moguće kombinacije najapsurdnijih političkih koalicija, pa čak i među najljućim političkim protivnicima, što po mišljenju Di Maja nije ništa drugo do smišljena taktika da se po svaku cenu zadrži vlast i onemoguće promene koje nudi njegova stranka, i koja se od svog osnivanja bori protiv nesposobne političke kaste i korumpiranog sistema sa čijim eksponentima ne želi da sklapa nikakve koalicije.
Inače, ova izborna kampanja ostaće upamćena po neviđenoj količini uvreda, sočnih psovki, pa čak i fizičkih obračuna, ali pre svega po nerealnim obećanjima biračkom telu, tako da, kako je to nedavno duhovito zaključio Masimo D’Alema, „još malo fali da Renci i Berluskoni počnu da uveravaju birače da će svi biti mlađi i lepši, da će im dani biti bezbrižni i veseli, baš kao da je svakoga dana Božić“.

[restrict]

SUMORNA PREDIZBORNA ZBILJA Prema podacima ISTAT-a (nacionalnog zavoda za statistiku) prognoze za novu 2018. godinu nisu nimalo ružičaste: ukoliko se pod hitno ne promene radni zakon i socijalna politika, 18 miliona Italijana rizikuje da se strovali u ambis ekstremnog siromaštva. A to znači da oko 30 procenata stanovništva neće moći sebi da priušti kupovinu osnovnih životnih namirnica, ali i da bi zbog prinudne naplate dugova za račune i neplaćenih kreditnih rata moglo da bude uskoro izbačeno na ulicu. Sociolozi ovu armiju novih očajnika nazivaju „ljudima koji se nisu snašli u modernim vremenima“, a ovaj termin podrazumeva vrlo šaroliko društvo: opljačkane penzionere, kojima su bankari svojevremeno galantno nudili da svoje životne ušteđevine investiraju u finansijske proizvode kojih su banke pod hitno htele da se reše, znajući unapred da će lakoverni starci ostati ne samo bez berzanske zarade već i bez inicijalnog kapitala koji je trebalo da im garantuje sigurnu i bezbrižnu starost, s obzirom na to da minimalne penzije ne pokrivaju ni nedelju dana skromnog života. Zatim, tu je i poveća armija nezaposlenih 60-godišnjaka koji su ostali bez posla, ali i bez ikakvih prihoda jer je granica za odlazak u penziju pomerena na 67 godina. Još je brojnija armija 50-godišnjaka i 40-godišnjaka koji nikada neće ni saznati šta znači reč penzija jer čitav radni vek rade za mizerne plate koje ne pokrivaju ni puko preživljavanje, sa tzv. fleksibilnim radnim ugovorima koji ne podrazumevaju obavezu poslodavca da radniku uplaćuje zdravstveno i penziono osiguranje. A šta tek reći za najugroženiju kategoriju od 45 odsto nezaposlenih mladih ljudi koji rade kada ih poslodavac pozove, takođe bez ikakvih prava, beneficija i sindikalne zaštite?!
Ni posle ovog dramatičnog upozorenja italijanskih državnih statističara vladajuća levičarska elita nije ni prstom mrdnula da se dramatična situacija bar donekle ublaži. Dodatno dolivanje ulja na vatru u već ionako uzavreloj situaciji socijalnog nezadovoljstva predstavlja detalj da je Italija u protekloj godini prihvatila 250.000 novih migranata. Ako ovu impozantnu cifru pomnožimo sa 1.200 evra, koliko italijanske poreske obveznike košta mesečno zbrinjavanje samo jednog migranta, dolazimo do 300 miliona evra kojima bi se dobrim delom rešili problemi domaće sirotinje. Ali ovo nije kraj levičarskog igranja s narodnim strpljenjem i suludog trošenja novca. Pravi prst u oko bilo je medijski pompezno propraćeno umetničko delo ukrajinskih umetnika Kabakov koji su za milionski evro honorar u toskanskom vrtu princeze Karaćolo Falk, inače vatrene levičarke, postavili instalaciju The Ship of Tollerance („Brod nade“). U pitanju je brod dug 27 metara i težak 8 tona, kao simbol integracije različitih rasa i kultura, promocije tolerancije i odbrane ljudskih prava i svojevrsni poziv novim migrantima da slobodno nastave da se iskrcavaju na sicilijanske obale.

FAŠISTI TREĆEG MILENIJUMA Međutim, pravo iznenađenje na nastupajućim izborima svakako će biti ekstremna desnica okupljena oko CPI-a (Casa Paund Italia) i FN-a (Forza Nuova) koja je na prošlogodišnjim lokalnim izborima uspela da čak i u tradicionalno „crvenim“ regijama kao što su Toskana i Umbrija osvoji oko 10 odsto glasova i na taj način, prvi put u italijanskoj posleratnoj istoriji, pošalje svoje predstavnike u lokalne parlamente.
Sve donedavno radilo se o marginalnim grupama momaka i devojaka koji su sa ponosom isticali da su fašisti i da je njihov idol Benito Musolini. Njihov prostor delovanja godinama su bili fudbalski stadioni i ulični protesti koji su obavezno završavali masovnim tučama sa protivnicima iz ekstremno levičarskih grupa. Njihove ulične egzibicije u crnim košuljama, sa podignutom desnom rukom i raznoraznom fašističkom ikonografijom tolerisane su kao deo nostalgičnog folklora sve dok se nije desilo čudo.
Naime, nekadašnji huligani iznenada su se upristojili i uozbiljili i bez mnogo priče i praznih obećanja krenuli u predizbornu kampanju. I to sa degradiranih periferija italijanskih gradova koje zbog masovnog priliva stranaca, uglavnom Arapa i afričkih muslimana, sve više liče na kasabe u koje ne zalazi čak ni policija, a kamoli radikal šik levičari i rafinirani desničari. U periodu kada italijansko društvo zbog dugogodišnje ekonomske krize, nezaposlenosti i svakodnevnog priliva migranata prolazi kroz možda svoj najteži posleratni period, a tradicionalne političke partije ili ne znaju ili pak ne žele da nađu rešenje za konkretne probleme uplašenih građana čije nezadovoljstvo iz dana u dan raste, „novi fašisti“ ponudili su konkretan predlog – drastičan rez. „Dosta je bilo politički korektnog jevanđelja da su migranti naše bogatstvo. Oni su problem i balast, a Italijani su ugroženi jer je u pitanju njihov opstanak“, poručio je nedavno Simone di Stefano, 41-godišnji lider CPI-a i dodao da njegovi aktivisti deluju tamo gde je država zakazala, i to konkretnim akcijama: siromašnim sugrađanima dele pakete hrane, organizuju sigurnosne patrole volontera koji u večernjim satima garantuju kakvu-takvu sigurnost za građane koji žive u opasnim kvartovima, učestvuju u izbacivanju migranata koji ilegalno upadaju u socijalne stanove za koje postoji stroga procedura dodeljivanja a koja se, nažalost, u ime „politički korektne humanosti“ ne poštuje. Na novinarsko pitanje da li pomažu isključivo svojim političkim istomišljenicima, Di Stefano kategorički tvrdi da je jedini kriterijum pripadnost italijanskom narodu i zatim dodaje: „Delimo hranu čak i onima koji još uvek na reveru nose značku srpa i čekića, starcima koji nam stidljivo priznaju da su se nekada borili u partizanskim redovima. Znate kako je – ne kaže narod tek tako da glad očiju nema.“

GREH I USPEH ATILIJA FONTANE Zanimljivo je da je „politika drastičnih rezova“ koju su lansirali neofašisti inspirisala i neke predstavnike tradicionalnih partija da i oni zaigraju na kartu sve većeg narodnog gneva. Tako je nedavno došlo do pravog skandala kada je Atilijo Fontana, desničarski kandidat iz redova Lige za Sever za guvernera regije Lombardija, izjavio da je usled masovnih migracija u Italiji, ali i u celoj Evropi, ugrožena bela rasa. Na društvenim mrežama došlo je do pravog rata između „desnih i levih“, Fontana je proglašen za najcrnjeg fašistu, tako da je čak bilo i zahteva da mu se zabrani učešće u izbornoj trci. Iz Brisela se odmah oglasio i evropski komesar Pjer Moskoviči, naglasivši da je veoma zabrinut zbog onoga što se dešava u Italiji i da Evropa mora na vreme da spreči da nazadne fašističke snage trijumfuju na predstojećim izborima i dovedu u pitanje sudbinu Evrope i plemeniti projekat sveta bez granica i multikulturnog društva. Pojavili su se i politički korektni lingvisti koji su apelovali da sama reč „rasa“ asocira na gasne komore Aušvica i da je pod hitno treba zabraniti i izbaciti čak i iz rečnika. Atilijo Fontana je u svoju odbranu rekao: „Ako se pažljivo sasluša ono što sam rekao, svakom dobronamernom čoveku jasno je da nije u pitanju rasistički govor mržnje već realan problem i opasnost. Svaka ozbiljna država prvo treba da kaže građanima: hoćemo da prihvatimo hiljadu, 100.000, 10 miliona migranata! Ali onda i da im objasni gde ćemo sve te ljude smestiti, zaposliti, lečiti i školovati i ko će sve to platiti. Zatim, red je da pitamo građane da li se slažu. Naše je pravo da odlučimo da li želimo da naša nacija, tradicija i kultura opstanu, ili da se samouništimo i pretvorimo u bezličnu masu koju zagovaraju poklonici etničkog melting pota. Inače, da li je danas neki greh reći da pripadate beloj rasi?!“ Odgovorio mu je levičarski kandidat za guvernera, gradonačelnik Bergama i veliki Rencijev poklonik Đorđo Gori: „Dok mi promovišemo optimizam, progres, Evropu bez nacionalističke histerije i svet opštih sloboda bez granica, oni se zatvaraju u nacionalne torove i pozivaju na nasilje, u ime odbrane od navodne ugrožene superiornosti bele rase. Verovatno imaju u planu da ponove već viđeni scenario kada su uz pomoć metalnih šipki i gasnih komora eliminisali političke protivnike i rasno inferiorne građane.“
Međutim, ova levičarsko-mondijalistička histerija koju je izazvala Fontanina izjava dovela je upravo do suprotnog efekta, jer je napad na njega bio zaista odlična i besplatna predizborna reklama. Fontanin izborni rejting je drastično porastao, a on je pred TV kamerama izjavio da ga sve više ljudi zaustavlja na ulici i, čestitajući mu na hrabrosti, moli da ne odustaje. Obećao je biračima da će jedan od njegovih prioriteta kao novog guvernera Lombardije biti proterivanje 100.000 ilegalnih migranata koji terorišu Italijane i nameću im svoj način života. „Na periferijama naših gradova vladaju kriminalne bande došljaka i zakon Divljeg zapada. Baš briga milijardera Đorđa Gorija šta se tamo zaista dešava! Savetujem mu da umesto što ljudima koji ukazuju na konkretni problem prišiva etikete nasilnika i fašista, najzad izađe iz svog dvorca opasanog visokim zidinama i da bar malo prošeta po periferiji Bergama. Siguran sam da bi tada promenio mišljenje.“

UREDNI, ČISTI, BEDNI I BESNI Autor ovog teksta, inspirisan sve učestalijim polemikama i podelama na fašiste i antifašiste u predizbornoj kampanji, odlučio je da priviri u „opasni fašistički tabor“, odnosno u jednu od brojnih milanskih kooperativa za pronalaženje bilo kakvog nadničarskog posla gde se, po pisanju rimske „Republike“, „uglavnom okuplja fašistički talog ružnih, prljavih i zlih“.
Prohladno i maglovito decembarsko jutro, ali pred ulazom u kooperativu već se otegao red u kojem strpljivo čeka bar stotinak čistih i urednih ljudi. Saznajem da nemam nikakve šanse da u toku dana stupim u kontakt sa posrednicima za posao ako nemam broj. Jer da bi se dobio famozni broj, treba doći najkasnije u 5:30. „Ništa vam ni to ne vredi! Koliko puta mi se desilo da na pijaci, gde za dnevnicu od 40 evra treba sklopiti tezge i počistiti ulice, već zateknem crnce koji taj posao rade za 10 evra!“, dobacuje sredovečni muškarac koji na reveru pohabanog crnog kaputa nosi bedž sa Musolinijevom slikom i natpisom Dux mea lux (fašistički moto „Duče je moje svetlo“). Na pitanje kako jedan fašistički diktator danas može da bude nečija svetlost, on prkosno odgovara: „On je bio veliki čovek i mnogo je učinio za Italijane. Tamo gde su nekada bile močvare, podigao je nove gradove, vladala je disciplina, znalo se za red!“ Pitam ga da li je čuo za Musolinijevu diktaturu po kojoj je svako suprotno političko mišljenje bilo zabranjeno. Ali i za totalnu kontrolu štampe, za rasne zakone… Mlađa žena besno dobacuje: „Onda smo bili ponosan narod, a sada smo bedne bubašvabe! Vidim da niste sirotinja i da ovde niste došli zato što vas je muka naterala već da nas provocirate! E, pa da vas lepo pitam: da li ovo sada nije još gora diktatura! Ako niste pederi, crnci i Cigani već siromašni Italijani, treba da pocrkate! Eto, slobodno zapišite: ja sam društveni otpad, ostala sam bez posla, nemam novca i već dve godine sa detetom spavam u prihvatilištu za beskućnike i jedem šta stignem! Sve su mi oduzeli, ali još uvek imam pravo glasa i zato ću glasati za one koji se bore protiv ove diktature koja planski uništava sopstvene građane!“ Sredovečni gospodin uz znak odobravanja klima glavom i dodaje da je kucnuo čas da se Italijani pobune jer se ovako dalje ne može: „Kamo sreće da se pojavi neki novi Duče, da rastera lopove i zavede red u ovu Sodomu i Gomoru u koju se pretvorila naša domovina.“
A Benito Musolini će se ponovo pojaviti među Italijanima 1. februara kada će se u bioskopima premijerno prikazati komedija Sono tornato („Vratio sam se“). Scena u kojoj Duče posle 72 godine ponovo korača rimskim ulicama, a narod ga u početku zbunjeno posmatra a zatim oduševljeno pozdravlja fašističkim rimskim pozdravom, ponosno uzdignutom desnom rukom, s obzirom na trenutnu političku klimu, ne deluje nimalo nerealno. Bilo je čak i predloga da se premijera odloži jer, po mišljenju nekih političkih analitičara, postoji bojazan da figura harizmatičnog Dučea u modernoj pop verziji TV rijaliti zvezde može direktno da utiče na biračko telo i dovede do još većeg rasplamsavanja patriotizma, nacionalizma i ostalih sumnjivih ponašanja. Inače, rimski nedeljnik „Tempo“ nedavno je na naslovnoj strani objavio fotografiju Musolinija i proglasio ga za muškarca 2017. godine. Glavni urednik Marčelo Venecijani priznao je da je u pitanju smišljena provokacija, a zatim na brojne optužbe i pretnje hladnokrvno odgovorio: „U čemu je problem? Zar se vi ne zalažete za demokratiju u kojoj ne postoje nikakve diskriminacije, uključujući valjda i onu za drugačije mišljenje.“

[/restrict]