Мусолини на италијанском изборном рингишпилу

Зашто италијанска радничка класа и незапослени пролетаријат све више политички скреће удесно и у екстремно десно? Да ли постоји опасност од нове фашизације Италије на коју панично указују функционери из Брисела? Ко су данас фашисти, а ко антифашисти?

Италијански парламентарни избори одржаће се 4. марта. Судећи по резултатима истраживања јавног мњења, владајућа Демократска партија и њен лидер Матео Ренци доживеће прави изборни фијаско са једва 20 процената освојених гласова. Иначе, у странци већ месецима влада потпуно расуло: дошло је до поделе на две фракције – „модерну“ која наставља да следи Ренцијеве „прогресивне идеје“, и „традиционалну“ која је из протеста напустила посланичке клупе и сада на изборе излази самостално као партија „Слободних и једнаких“ (Liberi e Uguali) на чијем су челу бивши председник Сената Пијетро Грасо и левичарске легенде Масимо Д’Алема и Пјерлуиђи Берсани. Десни центар нада се поверењу од око 37 процената бирача иако коалиција Берлусконијеве „Форца Италије“ и Лиге за Север све популарнијег Матеа Салвинија не почива баш на стабилним ногама јер је раздиру унутрашње борбе око лидерства, али и око политичких приоритета. Популисти из „Покрета пет звездица“ и њихов кандидат за премијера Луиђи Ди Мајо (31), без обзира на то што са 30 процената убедљиво воде у свим предизборним анкетама када је реч о појединачним партијама, имају мале шансе да ускоро прославе изборну победу јер им је као „слободним стрелцима“ потребно 40 одсто гласова. Поготово што нови изборни закон форсира све могуће комбинације најапсурднијих политичких коалиција, па чак и међу најљућим политичким противницима, што по мишљењу Ди Маја није ништа друго до смишљена тактика да се по сваку цену задржи власт и онемогуће промене које нуди његова странка, и која се од свог оснивања бори против неспособне политичке касте и корумпираног система са чијим експонентима не жели да склапа никакве коалиције.
Иначе, ова изборна кампања остаће упамћена по невиђеној количини увреда, сочних псовки, па чак и физичких обрачуна, али пре свега по нереалним обећањима бирачком телу, тако да, како је то недавно духовито закључио Масимо Д’Алема, „још мало фали да Ренци и Берлускони почну да уверавају бираче да ће сви бити млађи и лепши, да ће им дани бити безбрижни и весели, баш као да је свакога дана Божић“.

[restrict]

СУМОРНА ПРЕДИЗБОРНА ЗБИЉА Према подацима ИСТАТ-а (националног завода за статистику) прогнозе за нову 2018. годину нису нимало ружичасте: уколико се под хитно не промене радни закон и социјална политика, 18 милиона Италијана ризикује да се стровали у амбис екстремног сиромаштва. А то значи да око 30 процената становништва неће моћи себи да приушти куповину основних животних намирница, али и да би због принудне наплате дугова за рачуне и неплаћених кредитних рата могло да буде ускоро избачено на улицу. Социолози ову армију нових очајника називају „људима који се нису снашли у модерним временима“, а овај термин подразумева врло шаролико друштво: опљачкане пензионере, којима су банкари својевремено галантно нудили да своје животне уштеђевине инвестирају у финансијске производе којих су банке под хитно хтеле да се реше, знајући унапред да ће лаковерни старци остати не само без берзанске зараде већ и без иницијалног капитала који је требало да им гарантује сигурну и безбрижну старост, с обзиром на то да минималне пензије не покривају ни недељу дана скромног живота. Затим, ту је и повећа армија незапослених 60-годишњака који су остали без посла, али и без икаквих прихода јер је граница за одлазак у пензију померена на 67 година. Још је бројнија армија 50-годишњака и 40-годишњака који никада неће ни сазнати шта значи реч пензија јер читав радни век раде за мизерне плате које не покривају ни пуко преживљавање, са тзв. флексибилним радним уговорима који не подразумевају обавезу послодавца да раднику уплаћује здравствено и пензионо осигурање. А шта тек рећи за најугроженију категорију од 45 одсто незапослених младих људи који раде када их послодавац позове, такође без икаквих права, бенефиција и синдикалне заштите?!
Ни после овог драматичног упозорења италијанских државних статистичара владајућа левичарска елита није ни прстом мрднула да се драматична ситуација бар донекле ублажи. Додатно доливање уља на ватру у већ ионако узаврелој ситуацији социјалног незадовољства представља детаљ да је Италија у протеклој години прихватила 250.000 нових миграната. Ако ову импозантну цифру помножимо са 1.200 евра, колико италијанске пореске обвезнике кошта месечно збрињавање само једног мигранта, долазимо до 300 милиона евра којима би се добрим делом решили проблеми домаће сиротиње. Али ово није крај левичарског играња с народним стрпљењем и сулудог трошења новца. Прави прст у око било је медијски помпезно пропраћено уметничко дело украјинских уметника Кабаков који су за милионски евро хонорар у тосканском врту принцезе Караћоло Фалк, иначе ватрене левичарке, поставили инсталацију The Ship of Tollerance („Брод наде“). У питању је брод дуг 27 метара и тежак 8 тона, као симбол интеграције различитих раса и култура, промоције толеранције и одбране људских права и својеврсни позив новим мигрантима да слободно наставе да се искрцавају на сицилијанске обале.

ФАШИСТИ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА Међутим, право изненађење на наступајућим изборима свакако ће бити екстремна десница окупљена око ЦПИ-а (Casa Paund Italia) и ФН-а (Forza Nuova) која је на прошлогодишњим локалним изборима успела да чак и у традиционално „црвеним“ регијама као што су Тоскана и Умбрија освоји око 10 одсто гласова и на тај начин, први пут у италијанској послератној историји, пошаље своје представнике у локалне парламенте.
Све донедавно радило се о маргиналним групама момака и девојака који су са поносом истицали да су фашисти и да је њихов идол Бенито Мусолини. Њихов простор деловања годинама су били фудбалски стадиони и улични протести који су обавезно завршавали масовним тучама са противницима из екстремно левичарских група. Њихове уличне егзибиције у црним кошуљама, са подигнутом десном руком и разноразном фашистичком иконографијом толерисане су као део носталгичног фолклора све док се није десило чудо.
Наиме, некадашњи хулигани изненада су се упристојили и уозбиљили и без много приче и празних обећања кренули у предизборну кампању. И то са деградираних периферија италијанских градова које због масовног прилива странаца, углавном Арапа и афричких муслимана, све више личе на касабе у које не залази чак ни полиција, а камоли радикал шик левичари и рафинирани десничари. У периоду када италијанско друштво због дугогодишње економске кризе, незапослености и свакодневног прилива миграната пролази кроз можда свој најтежи послератни период, а традиционалне политичке партије или не знају или пак не желе да нађу решење за конкретне проблеме уплашених грађана чије незадовољство из дана у дан расте, „нови фашисти“ понудили су конкретан предлог – драстичан рез. „Доста је било политички коректног јеванђеља да су мигранти наше богатство. Они су проблем и баласт, а Италијани су угрожени јер је у питању њихов опстанак“, поручио је недавно Симоне ди Стефано, 41-годишњи лидер ЦПИ-а и додао да његови активисти делују тамо где је држава заказала, и то конкретним акцијама: сиромашним суграђанима деле пакете хране, организују сигурносне патроле волонтера који у вечерњим сатима гарантују какву-такву сигурност за грађане који живе у опасним квартовима, учествују у избацивању миграната који илегално упадају у социјалне станове за које постоји строга процедура додељивања а која се, нажалост, у име „политички коректне хуманости“ не поштује. На новинарско питање да ли помажу искључиво својим политичким истомишљеницима, Ди Стефано категорички тврди да је једини критеријум припадност италијанском народу и затим додаје: „Делимо храну чак и онима који још увек на реверу носе значку српа и чекића, старцима који нам стидљиво признају да су се некада борили у партизанским редовима. Знате како је – не каже народ тек тако да глад очију нема.“

ГРЕХ И УСПЕХ АТИЛИЈА ФОНТАНЕ Занимљиво је да је „политика драстичних резова“ коју су лансирали неофашисти инспирисала и неке представнике традиционалних партија да и они заиграју на карту све већег народног гнева. Тако је недавно дошло до правог скандала када је Атилијо Фонтана, десничарски кандидат из редова Лиге за Север за гувернера регије Ломбардија, изјавио да је услед масовних миграција у Италији, али и у целој Европи, угрожена бела раса. На друштвеним мрежама дошло је до правог рата између „десних и левих“, Фонтана је проглашен за најцрњег фашисту, тако да је чак било и захтева да му се забрани учешће у изборној трци. Из Брисела се одмах огласио и европски комесар Пјер Московичи, нагласивши да је веома забринут због онога што се дешава у Италији и да Европа мора на време да спречи да назадне фашистичке снаге тријумфују на предстојећим изборима и доведу у питање судбину Европе и племенити пројекат света без граница и мултикултурног друштва. Појавили су се и политички коректни лингвисти који су апеловали да сама реч „раса“ асоцира на гасне коморе Аушвица и да је под хитно треба забранити и избацити чак и из речника. Атилијо Фонтана је у своју одбрану рекао: „Ако се пажљиво саслуша оно што сам рекао, сваком добронамерном човеку јасно је да није у питању расистички говор мржње већ реалан проблем и опасност. Свака озбиљна држава прво треба да каже грађанима: хоћемо да прихватимо хиљаду, 100.000, 10 милиона миграната! Али онда и да им објасни где ћемо све те људе сместити, запослити, лечити и школовати и ко ће све то платити. Затим, ред је да питамо грађане да ли се слажу. Наше је право да одлучимо да ли желимо да наша нација, традиција и култура опстану, или да се самоуништимо и претворимо у безличну масу коју заговарају поклоници етничког мелтинг пота. Иначе, да ли је данас неки грех рећи да припадате белој раси?!“ Одговорио му је левичарски кандидат за гувернера, градоначелник Бергама и велики Ренцијев поклоник Ђорђо Гори: „Док ми промовишемо оптимизам, прогрес, Европу без националистичке хистерије и свет општих слобода без граница, они се затварају у националне торове и позивају на насиље, у име одбране од наводне угрожене супериорности беле расе. Вероватно имају у плану да понове већ виђени сценарио када су уз помоћ металних шипки и гасних комора елиминисали политичке противнике и расно инфериорне грађане.“
Међутим, ова левичарско-мондијалистичка хистерија коју је изазвала Фонтанина изјава довела је управо до супротног ефекта, јер је напад на њега био заиста одлична и бесплатна предизборна реклама. Фонтанин изборни рејтинг је драстично порастао, а он је пред ТВ камерама изјавио да га све више људи зауставља на улици и, честитајући му на храбрости, моли да не одустаје. Обећао је бирачима да ће један од његових приоритета као новог гувернера Ломбардије бити протеривање 100.000 илегалних миграната који тероришу Италијане и намећу им свој начин живота. „На периферијама наших градова владају криминалне банде дошљака и закон Дивљег запада. Баш брига милијардера Ђорђа Горија шта се тамо заиста дешава! Саветујем му да уместо што људима који указују на конкретни проблем пришива етикете насилника и фашиста, најзад изађе из свог дворца опасаног високим зидинама и да бар мало прошета по периферији Бергама. Сигуран сам да би тада променио мишљење.“

УРЕДНИ, ЧИСТИ, БЕДНИ И БЕСНИ Аутор овог текста, инспирисан све учесталијим полемикама и поделама на фашисте и антифашисте у предизборној кампањи, одлучио је да привири у „опасни фашистички табор“, односно у једну од бројних миланских кооператива за проналажење било каквог надничарског посла где се, по писању римске „Републике“, „углавном окупља фашистички талог ружних, прљавих и злих“.
Прохладно и магловито децембарско јутро, али пред улазом у кооперативу већ се отегао ред у којем стрпљиво чека бар стотинак чистих и уредних људи. Сазнајем да немам никакве шансе да у току дана ступим у контакт са посредницима за посао ако немам број. Јер да би се добио фамозни број, треба доћи најкасније у 5:30. „Ништа вам ни то не вреди! Колико пута ми се десило да на пијаци, где за дневницу од 40 евра треба склопити тезге и почистити улице, већ затекнем црнце који тај посао раде за 10 евра!“, добацује средовечни мушкарац који на реверу похабаног црног капута носи беџ са Мусолинијевом сликом и натписом Dux mea lux (фашистички мото „Дуче је моје светло“). На питање како један фашистички диктатор данас може да буде нечија светлост, он пркосно одговара: „Он је био велики човек и много је учинио за Италијане. Тамо где су некада биле мочваре, подигао је нове градове, владала је дисциплина, знало се за ред!“ Питам га да ли је чуо за Мусолинијеву диктатуру по којој је свако супротно политичко мишљење било забрањено. Али и за тоталну контролу штампе, за расне законе… Млађа жена бесно добацује: „Онда смо били поносан народ, а сада смо бедне бубашвабе! Видим да нисте сиротиња и да овде нисте дошли зато што вас је мука натерала већ да нас провоцирате! Е, па да вас лепо питам: да ли ово сада није још гора диктатура! Ако нисте педери, црнци и Цигани већ сиромашни Италијани, треба да поцркате! Ето, слободно запишите: ја сам друштвени отпад, остала сам без посла, немам новца и већ две године са дететом спавам у прихватилишту за бескућнике и једем шта стигнем! Све су ми одузели, али још увек имам право гласа и зато ћу гласати за оне који се боре против ове диктатуре која плански уништава сопствене грађане!“ Средовечни господин уз знак одобравања клима главом и додаје да је куцнуо час да се Италијани побуне јер се овако даље не може: „Камо среће да се појави неки нови Дуче, да растера лопове и заведе ред у ову Содому и Гомору у коју се претворила наша домовина.“
А Бенито Мусолини ће се поново појавити међу Италијанима 1. фебруара када ће се у биоскопима премијерно приказати комедија Соно торнато („Вратио сам се“). Сцена у којој Дуче после 72 године поново корача римским улицама, а народ га у почетку збуњено посматра а затим одушевљено поздравља фашистичким римским поздравом, поносно уздигнутом десном руком, с обзиром на тренутну политичку климу, не делује нимало нереално. Било је чак и предлога да се премијера одложи јер, по мишљењу неких политичких аналитичара, постоји бојазан да фигура харизматичног Дучеа у модерној поп верзији ТВ ријалити звезде може директно да утиче на бирачко тело и доведе до још већег распламсавања патриотизма, национализма и осталих сумњивих понашања. Иначе, римски недељник „Темпо“ недавно је на насловној страни објавио фотографију Мусолинија и прогласио га за мушкарца 2017. године. Главни уредник Марчело Венецијани признао је да је у питању смишљена провокација, а затим на бројне оптужбе и претње хладнокрвно одговорио: „У чему је проблем? Зар се ви не залажете за демократију у којој не постоје никакве дискриминације, укључујући ваљда и ону за другачије мишљење.“

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *