Baratanje skalpelom kao božanski dar

Jedna fascinantna ličnost, i jedna blistava karijera: Dr Božina Radević

Jake reči mogu delovati patetično ako su bez pokrića. U ovom slučaju i one mogu, međutim, biti nedovoljne da označe jednu zaista impresivnu biografiju. Jedan bogat, nadasve uspešan, ostvaren život. I to na najisturenijem medicinskom frontu, onom hirurškom

Tu gde se, najčešće u sudbinskim trenucima, bez prava na grešku i popravni, odlučuje o biti ili ne biti. I gde se, kao nad ambisom, drastično i dramatično, dodiruju život i smrt. Često u potpunoj neizvesnosti šta će prevagnuti.

Božina Radević je upravo na tom polju, i na tom frontu, učinio gotovo nemoguće. Uspeh bez presedana. Ne samo meren pionirskim poduhvatima koji su ispisivali blistave trenutke i istoriju jugoslovenske i srpske medicine, kakav je, nesporno, bio onaj s prvim, veoma uspešnim, presađivanjem jetre na Institutu „Dedinje“.

Reč je, međutim, o ličnosti satkanoj i sazdanoj od „materijala“ koji ga je, po svojoj prirodi, očigledno preporučivao, i predodređivao, za velike poduhvate: i da je krenuo nekom drugom, i drukčijom stazom, jedan od najboljih đaka u istoriji Beranske gimnazije, bio bi, sasvim sigurno, i tamo bez premca.

Pročitali su to, predskazivali mu, i njegova dva gimnazijska profesora. Posve osobena i posve različita. Otmeni, strogo dostojanstveni Veljko Živković, profesor matematike. I tragični Banjo Šaranović, profesor književnosti, koji je uspeo, predajući bez uhodanog plana i programa, da neizlečivo „inficira“ čitavu jednu generaciju talentovanih đaka.

Prvi, Živković, preporučivao je svom odličnom đaku, sjajnom matematičaru, da se mane medicine i studira mašinstvo. Šaranović je, takođe svom odličnom đaku, predlagao da ide tragom njegove, takođe izrazite, literarne darovitosti, ako ne na književnost, ono makar na prava.

[restrict]

Nije ih poslušao. Na sreću hiljada nesrećnika koje će, potom, lečiti, spasavati i mnogima od njih, bukvalno, poklanjati novi život. Već tada je, kao maturant, bio čvrsto, nepokolebljivo, rešen da studira medicinu. I ništa drugo. 

Da li je i koliko je u toj rešenosti imao udela njegov prvi susret, dečački (četrnaest godina) i dramatičan (slepo crevo) s lekarima, ni njemu samom, čini se, nije jasno. U svakom slučaju, između dečaka pacijenta i lekara spasitelja uspostavljen je već tada lekovit odnos punog poverenja.

Taj dragoceni kapital, prisni odnos lekara i pacijenta, oplemenjen njegovom humanošću, vedrinom i osobenim osmehom, koji se, očigledno, otima krštenici – i sada je, gotovo, onakav kakav je ozarivao njegovo lice u đačkim i studentskim danima, isijavajući unutrašnju svetlost, kao neupitni znak plemenitosti – biće, i ostaće, ono što će ga, uz vrhunsku stručnost i profesionalnost, lično obeležiti, njegov govorljiv, prepoznatljiv „zaštitni znak“, i izdvojiti ga, u mnoštvu kolega, osobenošću i posebnošću.

Kada je, posle jedne teške, višesatne operacije – a radilo se o uspešnoj operaciji jetre detetu od svega osamnaest dana! – izašao iz hirurške sale, očajni roditelji su s olakšanjem gotovo uskliknuli: i pre nego što je progovorio, „pročitali“ su iz njegovog osmeha da je sve dobro prošlo.

Svoju lekarsku, humanističku filozofiju, lekovitiju od samog leka, ovako je jednom formulisao: lekar treba da gleda bolesnika kao sebe u ogledalu, da čuje njegove reči kao svoje, da oseća njegove patnje i tegobe kao svoje.

A baratanje skalpelom, čemu je posvetio život, i od kojeg se ni danas, s gotovo mladalačkom energijom, iako na koncu osme decenije, ne odvaja, doživljavao je, i doživljava, kao svojevrsnu umetnost: hirurg odstranjujući oštrim rezovima delove pojedinih (obolelih) organa, ponekad i više njih, razgrađuje ljudsko telo, da bi ga opet, iz tog haosa koji zjapi, ponovo skladno ukomponovao. Blagosloven dar! 

U Beranskoj gimnaziji imao je, zaista, od koga da uči. Jednom će, u nekom intervjuu, reći da su njeni profesori lako mogli da predaju i na univerzitetima. I sad, kad na njih pomisli, pred oči mu iskrsavaju njihovi likovi, puni dostojanstva kojim su zračili.

Iz te glasovite gimnazije poneo je, međutim, uz nesporno znanje, ono što je još dragocenije: žeđ za znanjem koje kod njega nije gasnulo ni u godinama kada je sopstveno a impresivno znanje, i nataloženo, ogromno iskustvo, neštedimice prenosio, i prenosi, drugima: studentima i mlađim kolegama.

I kao što je u Beranama, kao đak, imao od koga da uči, imao je i potom, kao student i mladi lekar, sreću da, na putu ka medicinskom Olimpu, upija znanja, veštine i iskustvo učitelja i stručnjaka svetskog formata. A učio je, specijalizovao i radio na klinikama zaista velikog ugleda, od nekad čuvene beogradske VMA (a tamo je, pripremajući specijalistički ispit, sreo profesore Papa, Brevara, Ginzberga, Đukića, sve zaista sjajna imena) preko Praga, Pariza i Londona (Oksford), do Hjustona i Hanovera.

On koji će postati uzor mnogima, u različitim generacijama, od Berana, preko Beograda, Tuzle i Sarajeva, do, u poslednje vreme, Podgorice i Banjaluke, imao je i sopstvene, blistave uzore. Da ne spominjem ovom prilikom druge, možda je ipak presudan u tome bio čuveni češki, a slobodno se može reći, zbog njegove emotivne i profesionalne vezanosti za ovo podneblje, srpski i jugoslovenski hirurg svetskog glasa Libor Hejhal.

Neobična ličnost i biografija. Rođen u Beogradu, majka Srpkinja, naš partizan, u svoje vreme najpoznatiji evropski kardiovaskularni hirurg, završio je na lekarskom frontu: tek što je oprao ruke izlazeći iz hirurške sale, pao je kao pokošen. Čoveku koji je spasao toliko srca, nije bilo spasa. Otpraćen je, na praškom groblju, kako je to znatno pre toga, zavetno i izričito zahtevao, uz pesmu „Tamo daleko“…   

Hejkal je otkrio u Božini Radeviću izrazit hirurški dar. Nije ga ispuštao iz vida ni posle njegovog odlaska iz Praga, kad je stigao u Tuzlu. Bio mu je mentor za doktorsku disertaciju, koju je branio, i odbranio, u Sarajevu. Bio je to, po mišljenju komisije, najbolji doktorat koju su do tada čuli.

Tri su, inače, tačke i tri grada, koji su najupečatljivije obeležili život i karijeru Božine Radevića, iako je povremeno boravio i radio u većim i, posebno u medicinskom i naučnom smislu, zvučnijim naseobinama: Berane, Tuzla i Beograd.

Kao što svaka reka teče od izvora, reći će jednom, njemu su Berane, ne samo zavičajno, izvorište: tu je, u njegovom predgrađu, Budimlji, rođen, ali tu je i započeo lekarski život. I kad ga je, fizički i profesionalno, napuštao, i naputio, Berane nikad, priznaje, nije otišlo iz njega. Neraskidiva veza. Ne samo emotivna. Veza u kojoj je Božina, ipak, uveren sam, više dao i davao, nego što je dobio, i dobijao.

Sticajem prilika, najlepše mladalačke godine – a mladost je uvek lepa – provešće u Tuzli. I ostaviti, u toj mešovitoj sredini, i svojevremeno, privredno prosperitetnom gradu, neizbrisiv trag. Ljudski i profesionalni, što je kod Božine neodvojivo. Obaviće tamo, uz snažnu podršku kolega i lokalnih vlasti, zaista pionirski poduhvat: od jedne palanačke bolnice stvoriće jak klinički centar. Jedan od najcenjenijih ne samo u Bosni i Hercegovini. I, i isto tako ugledan, Medicinski fakultet, na čijem se čelu, kao dekan, nalazio više puta.

Ovde u Beogradu, gde je, u redovnom, i rekordnom roku, i opet kao sjajan student, završio studije medicine, obavio i položio specijalistički, hirurški ispit, ostvariće poduhvate – reč je o onim čuvenim transplantacijama jetre (osamnaest!) i bubrega, koje se vezuju za njegovo ime, iako on uvek naglašava kako je u pitanju timski rad – zahvati koji su predstavljali, i predstavljaju zvezdane trenutke srpske medicine, njeno nezaobilazno, veliko i sjajno istorijsko nasleđe. 

Ono o čemu ovaj čovek blistave karijere i očaravajuće plemenitosti nerado, ili izuzetno retko, govori, a kad to čini, čini opet s naglašenom delikatnošću i humanošću, jesu traumatični trenuci kojih je i u njegovom život bilo. Nije, u njegovom slučaju, reč o potiskivanju, čemu se najlakše, i najčešće pribegava: on te traumatične trenutke smešta u tragični splet okolnosti i tragiku jednog vremena, u kojoj, kako je jednom rekao, „niko nije pošteđen“, ne dozvoljavajući im da se pretoče u gorčinu koja truje.

Malo je, naime, znano da se ovaj vedri čovek, koji uvek zrači optimizmom, još kao dete suočilo sa strašnom porodičnom tragedijom: izgubio je oca i dva brata – oca i jednog brata su, nedužne, kako će se ispostaviti, streljali, drugi brat je umro – da bi, uz još dva brata i dve sestre, odrastao  uz skute majke koja je s nešto više od trideset godina ostala udovica. A njihova majka nikad, u svom neprebolu, pred decom, koju je odgajala i odškolovala, nije progovorila  reč omraze i optužbe. Antička drama. Božina je u prisećanju i osami – ponekad je i njemu potrebna i lekovita – vidi onako gordu, u crnini, koju do kraja života nije skinula.

Neće, takođe, ili će to činiti veoma retko, govoriti o traumatičnim, tragičnim  tuzlanskim ratnim danima. Izbegava makar da spomene kako je i njegova glava visila o koncu (kolega Dragutin Gregorić konstatovao je u knjizi o čuvenim lekarima da je „Božina bio određen za likvidaciju!“) i dramatičnom izlasku iz grada koji je toliko voleo. I kad progovori o tim danima, govoriće gotovo isključivo o sopstvenom mentalnom šoku: nikad nije mogao ni pomisliti da su ljudi spremni da učine tolika i takva zverstva.

Onako kako se njegova majka s gordošću odnosila prema sopstvenoj traumi, tako će se i njen sin držati, godinama kasnije, bez osvetničke i razarajuće mržnje. Kad se tih tragičnih godina u Bonu, gde sam se nalazio kao stalni dopisnik „Politike“, pojavio na nekom skupu tadašnji gradonačelnik Tuzle, prezivao se, ako se ne varam, Bešlagić, prvo što mi je rekao, kad sam mu spomenuo našeg Božinu: pomno su, kaže, pratili šta će reći o njima i Tuzli kad je stigao u Beograd, i bili srećni što nije progovorio nijednu optužujuću reč, a mogao je.

Možda je Božinina gordost, to dostojanstveno prigušivanje gorčine, pomoglo njegovim kolegama u Tuzli da ga se, kad je sve minulo, iako nije zaboravljeno, sete, pozovu i nagrade najvećim priznanjima za sve što je učinio za taj grad i njegovu medicinu.

Stojički i dostojanstveno, bar za spoljašnji svet, a sa skrivenom unutrašnjom dramom, primio je i činovnički brutalni akt o penzionisanju po kratkom postupku, hranjen očigledno sujetom i zavišću, koja u lekarskom svetu ponekad zna da bude gotovo fizički opipljiva. Imenovan je potom (opet prevara!), formalno, za rukovodioca nacionalnog centra za transplantaciju, od čega ništa nije bilo: prekinut je tako, i zadugo, lanac uspeha kojim je srpska medicina s razlogom mogla da se ponosi.               

 

Beseda izrečena na skupu Društva (bivših) đaka Beranske gimnazije u Beogradu, 13. novembra 2017

[/restrict]