Баратање скалпелом као божански дар

Једна фасцинантна личност, и једна блистава каријера: Др Божина Радевић

Јаке речи могу деловати патетично ако су без покрића. У овом случају и оне могу, међутим, бити недовољне да означе једну заиста импресивну биографију. Један богат, надасве успешан, остварен живот. И то на најистуренијем медицинском фронту, оном хируршком

Ту где се, најчешће у судбинским тренуцима, без права на грешку и поправни, одлучује о бити или не бити. И где се, као над амбисом, драстично и драматично, додирују живот и смрт. Често у потпуној неизвесности шта ће превагнути.

Божина Радевић је управо на том пољу, и на том фронту, учинио готово немогуће. Успех без преседана. Не само мерен пионирским подухватима који су исписивали блиставе тренутке и историју југословенске и српске медицине, какав је, неспорно, био онај с првим, веома успешним, пресађивањем јетре на Институту „Дедиње“.

Реч је, међутим, о личности сатканој и сазданој од „материјала“ који га је, по својој природи, очигледно препоручивао, и предодређивао, за велике подухвате: и да је кренуо неком другом, и друкчијом стазом, један од најбољих ђака у историји Беранске гимназије, био би, сасвим сигурно, и тамо без премца.

Прочитали су то, предсказивали му, и његова два гимназијска професора. Посве особена и посве различита. Отмени, строго достојанствени Вељко Живковић, професор математике. И трагични Бањо Шарановић, професор књижевности, који је успео, предајући без уходаног плана и програма, да неизлечиво „инфицира“ читаву једну генерацију талентованих ђака.

Први, Живковић, препоручивао је свом одличном ђаку, сјајном математичару, да се мане медицине и студира машинство. Шарановић је, такође свом одличном ђаку, предлагао да иде трагом његове, такође изразите, литерарне даровитости, ако не на књижевност, оно макар на права.

[restrict]

Није их послушао. На срећу хиљада несрећника које ће, потом, лечити, спасавати и многима од њих, буквално, поклањати нови живот. Већ тада је, као матурант, био чврсто, непоколебљиво, решен да студира медицину. И ништа друго. 

Да ли је и колико је у тој решености имао удела његов први сусрет, дечачки (четрнаест година) и драматичан (слепо црево) с лекарима, ни њему самом, чини се, није јасно. У сваком случају, између дечака пацијента и лекара спаситеља успостављен је већ тада лековит однос пуног поверења.

Тај драгоцени капитал, присни однос лекара и пацијента, оплемењен његовом хуманошћу, ведрином и особеним осмехом, који се, очигледно, отима крштеници – и сада је, готово, онакав какав је озаривао његово лице у ђачким и студентским данима, исијавајући унутрашњу светлост, као неупитни знак племенитости – биће, и остаће, оно што ће га, уз врхунску стручност и професионалност, лично обележити, његов говорљив, препознатљив „заштитни знак“, и издвојити га, у мноштву колега, особеношћу и посебношћу.

Када је, после једне тешке, вишесатне операције – а радило се о успешној операцији јетре детету од свега осамнаест дана! – изашао из хируршке сале, очајни родитељи су с олакшањем готово ускликнули: и пре него што је проговорио, „прочитали“ су из његовог осмеха да је све добро прошло.

Своју лекарску, хуманистичку филозофију, лековитију од самог лека, овако је једном формулисао: лекар треба да гледа болесника као себе у огледалу, да чује његове речи као своје, да осећа његове патње и тегобе као своје.

А баратање скалпелом, чему је посветио живот, и од којег се ни данас, с готово младалачком енергијом, иако на концу осме деценије, не одваја, доживљавао је, и доживљава, као својеврсну уметност: хирург одстрањујући оштрим резовима делове појединих (оболелих) органа, понекад и више њих, разграђује људско тело, да би га опет, из тог хаоса који зјапи, поново складно укомпоновао. Благословен дар! 

У Беранској гимназији имао је, заиста, од кога да учи. Једном ће, у неком интервјуу, рећи да су њени професори лако могли да предају и на универзитетима. И сад, кад на њих помисли, пред очи му искрсавају њихови ликови, пуни достојанства којим су зрачили.

Из те гласовите гимназије понео је, међутим, уз неспорно знање, оно што је још драгоценије: жеђ за знањем које код њега није гаснуло ни у годинама када је сопствено а импресивно знање, и наталожено, огромно искуство, нештедимице преносио, и преноси, другима: студентима и млађим колегама.

И као што је у Беранама, као ђак, имао од кога да учи, имао је и потом, као студент и млади лекар, срећу да, на путу ка медицинском Олимпу, упија знања, вештине и искуство учитеља и стручњака светског формата. А учио је, специјализовао и радио на клиникама заиста великог угледа, од некад чувене београдске ВМА (а тамо је, припремајући специјалистички испит, срео професоре Папа, Бревара, Гинзберга, Ђукића, све заиста сјајна имена) преко Прага, Париза и Лондона (Оксфорд), до Хјустона и Хановера.

Он који ће постати узор многима, у различитим генерацијама, од Берана, преко Београда, Тузле и Сарајева, до, у последње време, Подгорице и Бањалуке, имао је и сопствене, блиставе узоре. Да не спомињем овом приликом друге, можда је ипак пресудан у томе био чувени чешки, а слободно се може рећи, због његове емотивне и професионалне везаности за ово поднебље, српски и југословенски хирург светског гласа Либор Хејхал.

Необична личност и биографија. Рођен у Београду, мајка Српкиња, наш партизан, у своје време најпознатији европски кардиоваскуларни хирург, завршио је на лекарском фронту: тек што је опрао руке излазећи из хируршке сале, пао је као покошен. Човеку који је спасао толико срца, није било спаса. Отпраћен је, на прашком гробљу, како је то знатно пре тога, заветно и изричито захтевао, уз песму „Тамо далеко“…   

Хејкал је открио у Божини Радевићу изразит хируршки дар. Није га испуштао из вида ни после његовог одласка из Прага, кад је стигао у Тузлу. Био му је ментор за докторску дисертацију, коју је бранио, и одбранио, у Сарајеву. Био је то, по мишљењу комисије, најбољи докторат коју су до тада чули.

Три су, иначе, тачке и три града, који су најупечатљивије обележили живот и каријеру Божине Радевића, иако је повремено боравио и радио у већим и, посебно у медицинском и научном смислу, звучнијим насеобинама: Беране, Тузла и Београд.

Као што свака река тече од извора, рећи ће једном, њему су Беране, не само завичајно, извориште: ту је, у његовом предграђу, Будимљи, рођен, али ту је и започео лекарски живот. И кад га је, физички и професионално, напуштао, и напутио, Беране никад, признаје, није отишло из њега. Нераскидива веза. Не само емотивна. Веза у којој је Божина, ипак, уверен сам, више дао и давао, него што је добио, и добијао.

Стицајем прилика, најлепше младалачке године – а младост је увек лепа – провешће у Тузли. И оставити, у тој мешовитој средини, и својевремено, привредно просперитетном граду, неизбрисив траг. Људски и професионални, што је код Божине неодвојиво. Обавиће тамо, уз снажну подршку колега и локалних власти, заиста пионирски подухват: од једне паланачке болнице створиће јак клинички центар. Један од најцењенијих не само у Босни и Херцеговини. И, и исто тако угледан, Медицински факултет, на чијем се челу, као декан, налазио више пута.

Овде у Београду, где је, у редовном, и рекордном року, и опет као сјајан студент, завршио студије медицине, обавио и положио специјалистички, хируршки испит, оствариће подухвате – реч је о оним чувеним трансплантацијама јетре (осамнаест!) и бубрега, које се везују за његово име, иако он увек наглашава како је у питању тимски рад – захвати који су представљали, и представљају звездане тренутке српске медицине, њено незаобилазно, велико и сјајно историјско наслеђе. 

Оно о чему овај човек блиставе каријере и очаравајуће племенитости нерадо, или изузетно ретко, говори, а кад то чини, чини опет с наглашеном деликатношћу и хуманошћу, јесу трауматични тренуци којих је и у његовом живот било. Није, у његовом случају, реч о потискивању, чему се најлакше, и најчешће прибегава: он те трауматичне тренутке смешта у трагични сплет околности и трагику једног времена, у којој, како је једном рекао, „нико није поштеђен“, не дозвољавајући им да се преточе у горчину која трује.

Мало је, наиме, знано да се овај ведри човек, који увек зрачи оптимизмом, још као дете суочило са страшном породичном трагедијом: изгубио је оца и два брата – оца и једног брата су, недужне, како ће се испоставити, стрељали, други брат је умро – да би, уз још два брата и две сестре, одрастао  уз скуте мајке која је с нешто више од тридесет година остала удовица. А њихова мајка никад, у свом непреболу, пред децом, коју је одгајала и одшколовала, није проговорила  реч омразе и оптужбе. Античка драма. Божина је у присећању и осами – понекад је и њему потребна и лековита – види онако горду, у црнини, коју до краја живота није скинула.

Неће, такође, или ће то чинити веома ретко, говорити о трауматичним, трагичним  тузланским ратним данима. Избегава макар да спомене како је и његова глава висила о концу (колега Драгутин Грегорић констатовао је у књизи о чувеним лекарима да је „Божина био одређен за ликвидацију!“) и драматичном изласку из града који је толико волео. И кад проговори о тим данима, говориће готово искључиво о сопственом менталном шоку: никад није могао ни помислити да су људи спремни да учине толика и таква зверства.

Онако како се његова мајка с гордошћу односила према сопственој трауми, тако ће се и њен син држати, годинама касније, без осветничке и разарајуће мржње. Кад се тих трагичних година у Бону, где сам се налазио као стални дописник „Политике“, појавио на неком скупу тадашњи градоначелник Тузле, презивао се, ако се не варам, Бешлагић, прво што ми је рекао, кад сам му споменуо нашег Божину: помно су, каже, пратили шта ће рећи о њима и Тузли кад је стигао у Београд, и били срећни што није проговорио ниједну оптужујућу реч, а могао је.

Можда је Божинина гордост, то достојанствено пригушивање горчине, помогло његовим колегама у Тузли да га се, кад је све минуло, иако није заборављено, сете, позову и награде највећим признањима за све што је учинио за тај град и његову медицину.

Стојички и достојанствено, бар за спољашњи свет, а са скривеном унутрашњом драмом, примио је и чиновнички брутални акт о пензионисању по кратком поступку, храњен очигледно сујетом и завишћу, која у лекарском свету понекад зна да буде готово физички опипљива. Именован је потом (опет превара!), формално, за руководиоца националног центра за трансплантацију, од чега ништа није било: прекинут је тако, и задуго, ланац успеха којим је српска медицина с разлогом могла да се поноси.               

 

Беседа изречена на скупу Друштва (бивших) ђака Беранске гимназије у Београду, 13. новембра 2017

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *