Баратање скалпелом као божански дар

Једна фасцинантна личност, и једна блистава каријера: Др Божина Радевић

Јаке речи могу деловати патетично ако су без покрића. У овом случају и оне могу, међутим, бити недовољне да означе једну заиста импресивну биографију. Један богат, надасве успешан, остварен живот. И то на најистуренијем медицинском фронту, оном хируршком

Ту где се, најчешће у судбинским тренуцима, без права на грешку и поправни, одлучује о бити или не бити. И где се, као над амбисом, драстично и драматично, додирују живот и смрт. Често у потпуној неизвесности шта ће превагнути.

Божина Радевић је управо на том пољу, и на том фронту, учинио готово немогуће. Успех без преседана. Не само мерен пионирским подухватима који су исписивали блиставе тренутке и историју југословенске и српске медицине, какав је, неспорно, био онај с првим, веома успешним, пресађивањем јетре на Институту „Дедиње“.

Реч је, међутим, о личности сатканој и сазданој од „материјала“ који га је, по својој природи, очигледно препоручивао, и предодређивао, за велике подухвате: и да је кренуо неком другом, и друкчијом стазом, један од најбољих ђака у историји Беранске гимназије, био би, сасвим сигурно, и тамо без премца.

Прочитали су то, предсказивали му, и његова два гимназијска професора. Посве особена и посве различита. Отмени, строго достојанствени Вељко Живковић, професор математике. И трагични Бањо Шарановић, професор књижевности, који је успео, предајући без уходаног плана и програма, да неизлечиво „инфицира“ читаву једну генерацију талентованих ђака.

Први, Живковић, препоручивао је свом одличном ђаку, сјајном математичару, да се мане медицине и студира машинство. Шарановић је, такође свом одличном ђаку, предлагао да иде трагом његове, такође изразите, литерарне даровитости, ако не на књижевност, оно макар на права.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.