Šta se kuva u Hotelu „Podgorica“?

Dok lideri vodećih zemalja NATO-a, pa i sam generalni sekretar alijanse Jens Stoltenberg, tvrde da nemaju ništa protiv naše vojne neutralnosti i prava da sami biramo prijatelje i poslovne partnere, iza kulisa se dešavaju konkretne aktivnosti koje sve to demantuju

Nedavno je procurila informacija da američka CIA povezuje i usmerava delovanje pojedinih tajnih službi na Balkanu protiv Srbije. Zbog toga se mora oprezno procenjivati stepen naše ugroženosti, bar dok se ne rasvetli o čemu se stvarno radi, i jedino je pitanje da li ćemo imati dovoljno vremena i sposobnosti da prepoznamo sve potencijalne opasnosti, s obzirom na to da se ponešto menja i u zapadnoj strategiji vođenja specijalnog rata.

 

CRNOGORSKA TRAGIKOMEDIJA Svojevrsna novina jeste i to što su SAD i NATO počeli da konstruišu izmišljene povode i za šire operacije specijalnog rata. Do sada se ta vrsta agresije primenjivala bez ustezanja i bez pravdanja bilo kome, a izmišljeni povodi su prethodili samo oružanim operacijama. Crna Gora je izabrana da posluži kao pokazni poligon za prikazivanje „subverzivnog nastupa Rusije na Balkanu“. Cilj je da se obaveštajno-policijsko-sudskim insceniranjima ruska opasnost učini realnom i tako svima postane jasno zašto se Rusi moraju proterati sa Balkana. Isto tako, ova lažna priča i predstava treba da pokaže ko predstavlja platformu i oslonac za širenje ruske opasnosti, kako bi se obezbedila što šira podrška i za svaku vrstu agresije prema Srbiji.

To su ključni razlozi za tragikomično suđenje dvojici „ruskih obaveštajaca“ u Podgorici, u stvari četrnaestorici ruskih, srpskih i crnogorskih državljana, kome se pristupa sa velikom pažnjom iako se jasno vidi da crnogorske tajne službe ni uz asistenciju CIA nisu dorasle poverenom zadatku. Suđenje treba da pokaže kako je Rusija pokušala da podmuklim i nasilnim metodama tajno ruši zvaničnu vlast u Crnoj Gori i da joj je u svemu tome oslonac bila Srbija. Doduše, u ovoj fazi se ne insistira na zvaničnoj vezi srpske vlasti sa „teroristima“ i „zaverenicima“, ali ako zatreba i takve veze se mogu iskonstruisati kao i sve ostalo. Samo suđenje malo ko i prati jer sa stanovišta Zapada samo su važne konačne presude u kojima će nesumnjivo dominirati ono što sada prožima raspravu – terorizam, vrbovanje, obučavanje za vršenje krivičnih dela, upotreba smrtonosne naprave, finansiranje terorizma, terorističko udruživanje i kao kruna svega, plan da se puca u narod ispred skupštine u Podgorici na dan održavanja izbora. Čuvar ove konstrukcije biće Vlada Crne Gore a u svrhu daljeg ofanzivnog nastupanja NATO-a prema istoku.

Suđenje u Podgorici treba da pokaže kako nije samo rusko prisustvo opšta opasnost na Balkanu nego i oni koji im pružaju podršku i oslonac, a to su Srbija i srpski narod uopšte.

[restrict]

SVEDOK SARADNIK Kompletna sudska farsa zasnovana je na lažnom svedočenju svedoka saradnika Aleksandra Sinđelića, ili kako se već zove, jer je kod njega baš sve sporno, počev od identiteta pa do pripadnosti ekstremnim političkim grupama, nasilnim bandama, eskadronu ubica, špijuna, švercera i ko zna čega iz kaljuge u kojoj je živeo. Ništa pozitivno se ne može pronaći u liku ovoga čoveka što bi asociralo na elementarnu pouzdanost onoga što priča, a kompletno suđenje je zasnovano na njegovom svedočenju. Usput rečeno, svedok je idealna ličnost za ucenu i vrbovanje za bilo kakav zadatak od strane tajnih službi Crne Gore jer je on ubica u bekstvu koji je u Hrvatskoj osuđen za ubistvo iz koristoljublja na 21 godinu zatvora. Da je u pitanju providna kombinacija na visokom nivou, koju po svemu sudeći vodi CIA, između ostalog, vidi se i po tome što i pored odličnih međudržavnih odnosa Sinđelića ne izručuju Hrvatskoj, niti Hrvatska na tome insistira.

Neverovatne su kontradiktornosti u procenama američkih obaveštajnih službi o pitanju profesionalnosti i operativnih mogućnosti ruskih obaveštajaca. Kada im to odgovara u obračunu sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, tvrde da su ruske službe toliko moćne da Americi izaberu predsednika, a onda ih na podgoričkom procesu prikažu kao nesposobnjakoviće koji nisu bili u stanju da organizuju običan ulični protest. Kada im odgovara prikazuju kako Rusi izvode obaveštajna čuda po Evropi i da su sam vrh u kibernetskom i operativnom sukobu, a u Podgorici ih prikazuju kao obaveštajne analfabete koje su spiskale novac na glupu paravojnu opremu sa buvljaka i iz armi šopova, a kojom je trebalo da opreme matore zanatlije i vremešne gospođe ne bi li savladali i vezali crnogorske specijalce. Ko god baci pogled na optužene i na kršne specijalce Crne Gore, samo može grohotom da se nasmeje. Znači ovde CIA prikazuje ruske obaveštajce kao diletante koji nisu znali ni umeli da izaberu i provere ključne saradnike u svojim navodnim operativnim akcijama, a istovremeno znaju šta Tramp doručkuje. Tako da nije teško zaključiti da je sve sračunato na kompromitaciju Rusije i stvaranje alibija za obaveštajnu ofanzivu Balkanom.

 

SASTANAK U „PODGORICI“ Da bi se potenciralo suđenje, upravo Crna Gora je od strane CIA određena za mesto okupljanja šefova balkanskih tajnih službi pod kontrolom NATO-a i za planiranje obaveštajne ofanzive. Zloglasna CIA je u oktobru, u Hotelu „Podgorica“, okupila šest tajnih službi iz našeg okruženja: hrvatsku SOA, albanski ŠIK, makedonski UBK, kosovsku KIA, crnogorsku ANB i tajnu službu BiH OSA. Srbija je na ovom stanku označena kao opasna ruska baza na Balkanu, zbog čega je neophodna hitna i snažna zajednička akcija. Nema tu za Srbiju niti za srpske tajne službe nešto posebno novo, sem saznanja o pojačanom intenzitetu i koordiniranom delovanju, jer su pobrojane tajne službe i do sada imale Srbiju i srpski korpus u apsolutnom težištu svog rada.

Upoređivanje tajnih službi u našem okruženju, po kapacitetima i dosadašnjim uspesima, pokazuje da Srbiju i srpske interese najviše ugrožavaju albanske i hrvatske tajne službe. Albanska služba je tradicionalno predimenzionirana i snažnija nego što bi to bilo primereno državi takve veličine i ekonomskih mogućnosti, a sve zbog teritorijalnih pretenzija prema drugim zemljama, gde je Srbija na prvom mestu. Kosovska služba je potpuno zavisna od albanske u svakom pogledu, tako da praktično predstavlja njihovu ekspozituru, što proširuje njihove operativne mogućnosti prema Srbiji. Hrvatske tajne službe su opasne zato što su ih formirali dobro obučeni rukovodioci i operativci iz jugoslovenskih službi, ali pored te škole, koju poseduju njihovi operativci, imaju dodatnu obuku od strane NATO-a, i, što je posebno važno, teroristički deo obuke i prakse koje im je donela ustaška emigracija. Nisu za potcenjivanje jer su izuzetno motivisani za svaki destruktivni rad prema Srbiji i sigurno imaju najbolje i najkvalitetnije podatke po osnovu višedecenijskog špijuniranja naše zemlje. Hrvatska će biti glavni oslonac NATO-a na Balkanu u svakoj vrsti agresije prema srpskim interesima i teritorijama, dok su albanske mogućnosti veće samo o pitanju obaveštajnih i drugih dejstava prema Kosovu i Metohiji i Preševskoj dolini.

OPERATIVNO MASKIRANJE Koje su to vrste i stepen ugrožavanja vitalnih institucija i interesa Srbije obaveštajnom ofanzivom NATO-a?

Ne bi trebalo a priori prihvatati priče koje se našem političkom rukovodstvu serviraju u Vašingtonu i Briselu dok se one razlikuju od prakse na terenu. Jer po osnovu tih smirujućih obećanja Zapada trebalo bi da se subverzija prema Srbiji prekine ili bar smanjuje, a ona se povećava. Pripreme i dogovori u Podgorici najavili su obaveštajna dejstva prema Srbiji do sada neviđenih razmera. Ako se taj plan ne stornira, lepe reči sa Zapada mogu biti samo deo šireg operativnog maskiranja pravih namera, kako bi se postiglo iznenađenje i tako pojačao efekat planiranih akcija.

Naravno da Srbija u svojim bezbednosnim procenama mora polaziti od najnepovoljnije i najteže moguće varijante. Treba očekivati da se subverzija podigne na viši i za nas opasniji nivo, a ako se to ne dogodi, tim bolje.

 

METODE SUBVERZIJE Taj viši nivo zasigurno će zahvatiti ekonomsku sferu, kako bi se anulirali rezultati srpske privrede jer oni smanjuju sveukupne efekte destrukcije. Da li će to biti pojedinačni potezi država koji će se manifestovati kroz carinske smicalice, zabranu uvoza iz Srbije, lažno osporavanje kvaliteta ili drastične i nama dobro poznate sankcije, videćemo ako stvarno do toga dođe. Ti potezi mogu naneti štetu Srbiji, ali ne u onoj meri kao nekada jer srpski proizvodi sada imaju i druga tržišta koja Zapad ne kontroliše.

Izazivanje unutrašnje nestabilnosti i nereda je najjače oružje na koje zapadni stratezi računaju i to je pravi razlog što se trude da ojačaju unutrašnje retrogradne snage. U tu svrhu nedavno su odvojene daleko veće sume novca nego do sada, a snagu novca nikada nije dobro potceniti. Unutrašnji nemiri su odlična mogućnost za nove konstrukcije sa ciljem da se oslabi aktuelna vlast. To su stare i proverene priče o ugroženoj demokratiji, o ljudskim pravima, slobodi štampe, o totalitarnom režimu i političkim suđenjima, apsolutistima, tiranima i diktatorima.

Kritičan za Srbiju biće period kada SAD i NATO shvate da ni višom fazom specijalnog rata ne mogu uspostaviti kontrolu nad Srbijom. Opasnost je u tome što viša faza lako otkliže u oružanu agresiju. Karakterisala bi je besmislena ubistva koja bi se prikazala kao likvidacija političkih protivnika, atentati, terorističke akcije, vojne akcije paravojnih terorističkih grupa, pogranične oružane čarke… Već sada znamo da terorističke akcije protiv Srbije nije teško podstaći jer u našem okruženju postoje brojne grupe i pojedinci koje možemo tretirati kao vrlo motivisane i dobro obučene teroriste. Terorističke grupe su pod kontrolom bošnjačkog rukovodstva u BiH i kosovskog rukovodstva na Kosovu, a svi zajedno su pod kontrolom Zapada, tako da je unapred poprilično jasno ko im može dati zeleno svetlo za akciju.

SAD i NATO nisu sigurni da će specijalnim ratom poraziti Srbiju jer paralelno sa sprovođenjem subverzije prikupljaju podatke značajne za planiranje ofanzivne kopnene operacije. Tako izučavaju sve što je bitno za prohodnost i brzo prebacivanja teške ratne tehnike. Izučavaju ne samo Srbiju nego i okolne države. Od svojih partnera podatke traže otvoreno, a kod nas, naravno, to rade tajno. To su podaci o kvalitetu i propusnoj moći puteva i pruga, sa detaljnom analizom svakog osetljivog objekta na njima kao što su mostovi, vijadukti, tuneli, useci, nagibi, alternativni pravci… Interesuju ih i aerodromi u Srbiji i našem okruženju, posebno oni koji imaju vojne instalacije i podzemne objekte.

 

SPREMNOST NA ODBRANU U eri otvorenosti Srbije i mogućnosti izviđanja iz vazduha, to je rutinska stvar. Veći problem je izučiti nešto što nije tako vidljivo a može biti velika prepreka u ostvarenju cilja – motiv, odlučnost, obučenost i spremnost naroda da brani svoju državu. Nisu sigurni do kog stepena su uspeli da neutrališu srpsku slobodarsku tradiciju u vremenu dok su na vlasti bili njihovi poslušnici. Jer herojske priče o Košarama i podvizima pojedinaca i čitavih jedinica koje tek sada prodiru u javnost, vraćaju ono što se zove moral na isti nivo gde je bio i pre NATO agresije.

Nije teško zaključiti da bi NATO, ako se odluči za vojno rešenje srpskog pitanja, prvo upotrebio vojne kapacitete svojih najpouzdanijih saveznika u srpskom okruženju, pre svega hrvatski i albanski korpus. U tom smislu i te kako su vidljive konkretne i užurbane pripreme. U Hrvatskoj postoji prioritetni plan uređenja i aktiviranja napuštenih kasarni, što je već urađeno u Sinju, Varaždinu, Pločama i Vukovaru. Istovremeno se sprovodi forsirana obuka rezervnog sastava. To jesu vojne pripreme a nije teško zaključiti prema kome su uperene. Naše obaveštajne agencije, posebno vojno-obaveštajna, trebalo bi da ta dešavanja prate. Na primer, pažnju zaslužuje činjenica da se baš u pogranične rejone prema Srbiji dovlače i stacioniraju inženjerijske jedinice, kao što je pre nekoliko dana u Vukovaru stacionirana inženjerijska satnija (četa) iz sastava inženjerijske bojne (bataljona) Gardijske oklopno-mehanizovane brigade, a te su jedinice namenjene za obezbeđenje bolje prohodnosti jedinica i forsiranje reka.

 

SPREČAVANJE AGRESIJE Ako se ne stopira združena „podgorička“ obaveštajna ofanziva, i naše kontraobaveštajne agencije će biti u nekom stepenu vanredne situacije i pojačanog angažovanja. U takvim uslovima štošta može da im promakne, pogotovo nešto što nije trenutna nego potencijalnu opasnost. Na primer, činjenica je da obaveštajni nasrtaji na naše oficire nisu nikada prestajali, a trenutno se njih 60 nalazi na školovanju u inostranstvu. Bez obzira na sve kontraobaveštajne pripreme, treba imati u vidu da ih ova obaveštajna ofanziva neće mimoići. Ne treba potcenjivati zapadne službe i njihove mogućnosti da izuče konkretne ličnosti i iskoriste eventualne slabosti za kompromitaciju i ucenu ili iskoriste slabosti na novac, primamljiva obećanja, ljubavne veze… Jer ako su u prošlosti uspevali da nam vrbuju generale, moramo i te kako posvetiti pažnju zaštiti ovih mladih i perspektivnih ljudi jer oni su faktor buduće bezbednosti Srbije.

Dogovorena obaveštajna agresija ponovo potencira imperativ jačanja naših tajnih službi i u brojčanom i u tehnološkom pogledu. Dobra kadrovska politika garantuje dobre procene, na osnovu kojih bi tajne službe bile u stanju da predvide i na vreme spreče ugrožavanje vitalnih sistema i ključnih ličnosti o pitanju odbrane i bezbednosti. Jer u velikoj meri i od nas zavisi da li će nas protivnici naše vojne neutralnosti, i nezavisnosti uopšte, baciti u nova teška iskušenja ili će zaključiti da je i za njih najracionalnije da poštuju naše neprikosnoveno pravo na sopstveno opredeljenje.

[/restrict]